Жалост за сином
0001 Једин’ Јово умрије у мајке,
0002 Младо д’јете од године дана,
0003 Не ће мати далеко копати,
0004 Већ под пенџер у зелену башчу,
0005 Како ће га често облазити,
0006 Јутром рано, а вечером касно.
0007 Жали мајка сина јединога,
0008 Она жали годиницу дана,
0009 У години свакога мјесеца,
0010 У мјесецу сваке недјељице,
0011 У недјељи сваког б’јелог дана;
0012 И у дани плаче и у ноћи,
0013 Она љева сузе низ образе,
0014 За својијем, за сином јединим.
0015 То дочула два анђела млада,
0016 Па гледају, штоно мајка ради.
0017 И то њима врло жао било,
0018 Гдје се стара тако кињи мајка
0019 За својијем, за сином јединим.
0020 Па већ ото трпити не могли,
0021 Они иду Богу јединоме.
0022 Тако Богу по истини кажу:
0023 „Мили Боже, на свему ти вала!
0024 На земљици ј’ самохрана бака,
0025 Она плаче, има годиница,
0026 Она плаче, што се море јаче,
0027 Љуто цвили ка и јадна мајка
0028 За својијем сином јединијем.
0029 Имала је од године сина,
0030 Па је д’јете свијет проминуло,
0031 А земана годиница дана,
0032 Сузе рони, а лице обљева.
0033 Већ је стара излудила бака,
0034 Па ми старе подн’јет не моремо.
0035 Суди Боже, што ћеш јој судити!“
0036 Онда Боже, њима одговара:
0037 „Два анђела, двије слуге моје!
0038 Ви облач’те просјачке хаљине,
0039 Узмит’ шљаке у руке деснице,
0040 Претвор’те се кано просијаци,
0041 Да се не би народ осјетио
0042 На земљици, да сте светитељи,
0043 Већ нек мисле, да сте просијаци.
0044 Ви отиди’те у њезину башчу,
0045 Ископајте д’јете из земљице,
0046 На њга ме’ћте мокру кошуљицу,
0047 А у руке св’јеће утрнуте;
0048 Узмите га на бијеле руке,
0049 Ја ћу у њег послати душицу,
0050 На рукам ће д’јете оживити,
0051 Нос’те д’јете у дворе бијеле.
0052 Кад дођете до дјечиње мајке,
0053 Ви ми муч’те, ништа не диван’те,
0054 А д’јете ће с мајком диванити,
0055 Казат ће јој, штоно буде за њу.
0056 Кад се д’јете издивани с мајком,
0057 А јој д’јете по истини каже,
0058 Из њега ћу опет узет душу
0059 И мени ће на небеса доћи,
0060 А ви с т’јелом у зелену башчу,
0061 Закопајте њега у земљицу
0062 На ’но мјесто, гдје и првље било!
0063 Мени онда на небеса дођ’те,
0064 А остат ће на земљици мајка
0065 У бијелом, у својему двору,
0066 Веће нигда заплакати не ће,
0067 Својом душом уздахути не ће,
0068 Грозних суза испуштити не ће.“
0069 То анђели тешко дочекали.
0070 Дигоше се на ноге лагане,
0071 Па облаче просјачке хаљине,
0072 Узму шљаке у деснице руке
0073 И одоше на земљицу црну,
0074 А до двора остариле баке.
0075 И уђоше у зелену башчу,
0076 Па нађоше гроба од дјетета.
0077 Ископаше из земљице д’јете,
0078 На њга мећу мокру кошуљицу,
0079 А у руке утрнуте св’јеће;
0080 Узеше га на бијеле руке.
0081 Не пасало ни по уре сата,
0082 На руками д’јете оживило.
0083 Њега носе два анђела млада
0084 Старој мајци у бијеле дворе.
0085 Кад се близу врата прикучише,
0086 То угледа самохрана бака.
0087 Она скочи на ноге лагане,
0088 Она нагну у поље из двора,
0089 Јер се била себи препанула,
0090 Да се њојзи јесте привидјело.
0091 Ал завика сине Јовандине:
0092 „Стара бако, по рођењу мајко!
0093 Што ме жалиш, кад бјежиш од мене?“
0094 Позна мајка по ријечи ранка,
0095 Још се брже њему повратила;
0096 Ћеде д’јете узети на руке,
0097 Она ћеде, ал јој д’јете не ће.
0098 Стара њему диванила бака:
0099 „А мој сине, иза горе сунце!
0100 Твоја тебе сахранила мајка,
0101 Сахранила и већ ожалила,
0102 Ево има годиница дана.
0103 Ја откад те сахранила мајка,
0104 Вав’јек плачем ка и кукавица,
0105 Љуто цвилим кано јадна мајка;
0106 Није ли се и Бог смиловао,
0107 А и наши свети сетитељи,
0108 Нисам ли се Богу домолила,
0109 И са својим лицем доплакала,
0110 Нису л’ они мене пожалили,
0111 Тебе опет мени подигнули
0112 А и тебе мени оправили,
0113 Не би л’ мене смрти дохранио,
0114 Не би ли ме, сине, сахранио?“
0115 Онда њојзи Јово говорио:
0116 „То неш мила дочекати мајко!“
0117 Онда њему говорила мајка:
0118 „А мој сине, једини у мајке!
0119 Што ј’ на теби мокра кошуљица,
0120 У руками утрнуте св’јеће?“
0121 Онда Јово одговара мајци:
0122 „За Богом ти, моја стара мајко!
0123 Не чуди се мојој кошуљици!
0124 Што на мени мокра кошуљица:
0125 То су твоје сузе помокриле;
0126 А у рукам утрнуте св’јеће:
0127 Утрнуло твоје уздисање.
0128 Што ти плачеш, моја стара мајко,
0129 Што ти плачеш на Бога милога?
0130 Бог ме дао, а Бог ме узео.
0131 То се теби чини од користи,
0132 Ал је мени од вел’ке пакости.
0133 Моја душа код Бога бивала,
0134 А т’јело ми у земљици било;
0135 Мојој души врло л’јепо било,
0136 А још љепше у земљици т’јелу.
0137 Ево муке и невоље тешке!
0138 Ти си моја на земљици жалост,
0139 Гдје ти плачеш у двору бијелу:
0140 Мени не даш у земљици мира,
0141 Мојој души код Бога јединог.
0142 Није шала годиница дана!
0143 Вав’јек плачеш на земљици, мајко!
0144 Кадгод лице облијеш сузами,
0145 Оне квасе на мени кошуљу;
0146 Кад уздахнеш ти од срца свога,
0147 Потрнеш ми у руками св’јеће.
0148 Богом теби, моја стара мајко!
0149 Ја ћу опет свијет проминути,
0150 Моја душа на небо отићи.
0151 Стегни, мајко, срце у тијелу,
0152 Отимај се, не дај срцу јада,
0153 Ти не рони суза низ образе,
0154 Ти не кваси бијелога лица,
0155 Не мокри ми на мени кошуљу,
0156 Не уздиши, ако Бога знадеш,
0157 Не трни ми у руками св’јећа.
0158 У земљици ужећ ће се св’јеће,
0159 На мени се коша осушити
0160 То се теби чини од користи,
0161 А мени је од вел’ке пакости;
0162 И теби је од горега, мајко:
0163 Да ти није ништа, стара мајко,
0164 Ти вид губиш од очију, мајко!
0165 Мени не даш у земљици мира,
0166 Па се и Бог на те расрдио,
0167 Гдје ме жалиш годиницу дана,
0168 Па сад мене теби оправио,
0169 Да ти мучиш, да не плачеш, мајко!
0170 Бог проклиње сваког родитеља,
0171 Који жали свога умрлога,
0172 Кад му паса четрдесет дана.
0173 Што не жалиш болна на постељи
0174 И не жалиш нужна у невољи?
0175 Боље би му од користи било!“
0176 То је д’јете говорило мајци,
0177 Из себе је душу испустило.
0178 Оде душа Богу на небеса,
0179 На ’но мјесто, гдје и првље била.
0180 Два анђела однијеше т’јело,
0181 На ’но мјесто, гдје и прије било;
0182 Закопаше у земљиц црну.
0183 Оста мајка самохрана сама,
0184 А у своме, у б’јеломе двору,
0185 А мислећи у двору бијелу,
0186 А мислећи, што ће и како ће,
0187 Ко ће мајку смрти дохранити,
0188 Ко ли ће ју стару сахранити.
0189 А одоше два анђела млада,
0190 Они иду Богу јединоме.
0191 Па све Богу по истини кажу.
0192 Оста јадна самохрана мајка,
0193 Своје срце сустегнула мајка,
0194 Своме срцу није дала јада.
0195 Нигдар суза већ пуштила није,
0196 С драга срца уздахнула није,
0197 Б’јелог лица поквасила није.
