Ере поје врбу

Ишло дванаест Ера путем, па дођу на неку воду, и ту угледају криву врбу нагнуту над водом. Онда ће један рећи: - Ене, другови, ожедњела она врба, па не може да довати воду. Ајде да је напојимо - севап је! - Па како ћемо, - упитају остали - кад је дебела и висока? - Па ето како, ја ћу се уватити за вр од врбе, а један од вас мене за ноге, а трећи овоме другоме, а четврти трећем, и тако редом, док се сви поватате један за другога, и тако ћемо је савити и напојити. Тако и учине. Кад су се сви поватали, повика први: - Јесте ли се сви поватали? - Јесмо, - одговоре они. - Е, онда држите се ви чврсто, док ја пљунем у руке да приузимем за гране, готов сам их испустити, - па пусти врбу да би пљунуо у руке, а они се отисну сви у воду, па се подаве, осим првога који је знао пливати. Он исплива, па кад стане на обалу, окрене се да види шта је са осталима, па виђевши да нема ниједнога, рече: - И, побогу! Умало што не би зло!