Епске песме
Епске песме
Круг епских песама ове збирке, којих има укупно деветнаест, отвара неколико песама с веома архаичном, митолошком садржином. Тако се у заглављу налази позната песма која казује о чудесном рођењу змије, пошто жена поједе рибу (бр. 140). „Скраћена” варијанта овог омиљеног сижеа, који је, вероватно, део интернационално распрострањене приче о змији младожењи,[1] забележена је, иначе, још у Ерлатенском рукопису. Овде се она не везује, као што је уобичајено, за бездетну краљицу, већ за госпојицу, а локално је обележена и именима јунака - Ката и Марица - те тако ова песма представља важну карику у ланцу варијаната које олакшавају изучавање генезе датог сижеа.
И следећа епска песма из ове збирке такоће садржи познати митолошки сиже. Она казује о девојци натприродних особина (вили?) која се хвали својим моћима:
Фалила се Јагица девојка,
Да би златом гору основала
И у гори мајдан направила,
У мајдану цркву сазидала,
Све олтаре од драгог камена.
(бр. 141)
Када је одведу пред цара, девојка потврђује своју изјаву, и тиме се песма нагло завршава. Дакле, као и претходна, забележена је у „скраћеном” варијантном облику, те је, можда, ово само њен почетак. И ова песма, у кругу низа варијаната од којих се прва налази такође у Ерлангенском рукопису, представља значајан беочуг за тумачење комплексног митолошког слоја наше епске поезијс уопште.
По херметичности значења своје митолошке садржине, као и по теми хвале мајке сином, претходним песмама блиска је песма у којој мајка натприродних особина сину успаванком прориче судбину, у стиховима:
Високо се орле тица вије,
Још су виши Дејанови двори.
У двору је Дејанова мајка,
Шије кошу Дејанова мајка
Златном жицом, сребрном иглицом,
Кошу шије, уз кошу поп’јева:
„Расти вришко, мој нејаки Дејо,
Да отмемо цару царевину,
И цареву ћерцу јединицу.”
(бр. 142)
Због тога Дејан, јунак ове песме, бива заточен у царску тамницу. Песма се завршава поентирано, увођењем мотива праведника којег у тамници чувају свеци и, на крају, смрћу неправедног цара.
Након ове три епске песме с митолошким мотивима, у збирци се налази једна, такође омиљена песма - хришћанска легенда са мотивом крштења Исусовог (бр. 143). У њој, опет, доминирају веома архаичне представе - отварање неба и земље,[2] и пресахњивање реке, воде Јордана,[3] као предзнаци рођења бога.
У наставку, три епске пeсме ове збирке, за разлику од прстходних које су везане за митска збивања, говоре, пре свега, о нарушеним породичним односима, до којих долази услед прераног раздвајања њених чланова, у овом случају браће од сестре (бр. 144, 145, 146). А управо тако поремећени породични односи - односно раздвајање/везивање у невремe - према традиционалном схватању света, отварају могућност за сукоб, у овом случају за могућност инцеста.[4]
Разлози превременог раздвајања браће од сестара у прве две песме су непознати. Трећа песма, као мотив раздвајања, „бира” преудају мајке:
Откако је Пожега постала,
У њој није сирота остала,
Долим једна сиротица Мара;
Мајка јој се у Лимбер удала,
Одвела је Стипу и Ивана.
(бр. 146)
Тако кривица за нарушавање породичне структуре пада на мајку, односно последице њене удаје се у песми сагледавају као могућности појаве ланчаних катастрофа (преудаја, раздвајање браће и сестара, инцест).
Родоскврни грех, у све три варијанте из Матице, бива спречен препознавањем брата и сестре, пре учињеног инцеста, на венчању. Тако се они поново доводе у братско-сестринску везу. До тог препознавања у свим варијантама ове песме у Матининој збирци долази под утицајем виших сила. Оне упозоравају на грех непогодама (гром, киша):
Кад су они у ложницу легли,
Громови и’ сву ноћ препуцали.
(бр. 146)
Захваљујући њима, нарушени поредак се поново успоставља. „Умешаност” виших сила, даље, породични сукоб ових пeсама ситуира у митски свет, односно, не само да види у њима узроке људским законима, већ оне и активно делују у људским сукобима.
У другој песми, поменутом упозорењу виших сила - појави непогода - придружује се рушење олтара:
Кад су дошли на вјенчање,
Олтари се порушише
А попови зан’јемише.
(бр. 145)
Тако одговорност за умало учињени грех пада на божанске представнике на земљи.
Главни актери збивања, брат и сестра, мећутим, у све три песме оста-ју изван граница одговорности, а самим тим и изван сукоба. Својим деловањем, осим иницијалног поступка, они не мењају ток збивања. Зато је инцест овде не само било могуће избећи већ је јунаке мимоишла и евентуална „умешаност” у умало учињени грех. Баш због тога су ове песме о родоскврном греху и остале у епском простору - да је грех учињен, или свесно жељен, оне би лакше „склизнуле” у баладу.
Треба још поменути да, од три песме о братско-сестринском инцесту, у две улогу браће која су рано раздвојена од сестре, преузимају познати ликови јуначке епике, Југовићи. Тако се заплети ових песама и овом димснзијом приче везуjу за епски, Јуначки свет, чиме поменути породични конфликт добија обележја општег друштвеног и бива ситуиран у „епски простор”.
Слично се, везивањем породичних сукоба за познате епске јунаке, гради конфликтна ситуација и у следећих неколико епских песама ове збирке.
Прва од њих пева о куму који хоће да обљуби куму. Ова песма, као и неколико претходних с темом великог грешника, везана је за Латинина дужда и војводу Мијајла. Али сукоб у њој разрешава се активним деловањем женског, а не мушког лика:
Разљути се лепа Иконија,
Трже ноже од свилна појаса,
Па удара прекоморска краља...
(бр. 147)
Још једна варијанта познате фолклорне приче о сестринском опадању невесте нероткиње брату, која се заснива на типичном породичном сукобу снаха-заова, везује се за познати епски лик, војводу Јанка (бр. 148).
У збирци из Матице налази се и песма о Сибињанин Јанку, чији се заплет гради на теми јуначке женидбе с препрекама:
Кад се жени Сибињанин Јанко,
Испросио Анку Смедеревку,
Испросио, па јој забавио,
Забавио, па је оставио.
(бр. 149)
У наставку се тај иницијални заплет напушта и комбинује с мотивом делије девојке, која иде у потрагу за просцем који је занемарује. Тако се и заплет ове песме развија изван епског јуначког конфликта.
Затим следи песма с познатом, интернационално распрострањеном темом убиства цара у лову, која се у Матичиној варијанти везује за Вукашина и Уроша (бр. 150).[5] Занимљиво је, међутим, да се овде само убиство не описује, оно се директно чак и не помиње, тако да ни ова песма није грађена по начелима јуначке епике, већ се оно што би била њена основна тема казује индиректно и постепено, градацијски, као прича о мајчином трагању за сином који се није вратио из лова.
Причу, иначе, отвара Вукашинов метафоричан одговор на мајчино питање где јој је син:
„Урош оста у гори зеленој
Да он бије утве златокриле.”
(бр. 150)
О убиству, и о томе где јој је син, мајци тек на крају, у низу ретардацијских понављања, опет у алегоријским сликама, казује отац калуђер:
Пођи, стара, мало унапреда,
Па ћеш наћи танану стазицу,
Па ти пођи тананом стазицом,
Па ћеш наћи самотвору цркву,
Што се сама сатворила црква,
Сама ће се отворити врата
И у цркви малени ћивоте,
У ћивоту дијете Урошу.
Овакво „успорено” казивање, иначе психолошки мотивисано, гради деликатну причу о људској несрећи и трпљењу, тако да песма с потенцијално јуначком темом делимично прелази у потресну баладу о породичним сукобима. У њој утицај виших сила такође има важну улогу:
И ту нађе самотвору цркву,
Што се сама сатворила црква;
Сама јој се отворила врата...
Црква се сама гради и сама отвара, али очекивана казна с неба овај пут изостаје, мада се, из свега што је речено, да наслутити.
Све четири поменуте песме, дакле, певају о нарушавању породичних односа какве утврђују патријархални морални закони. Својим сукобима, оне доводе у питање ове норме, али у свакој од њих правда бива задовољена, чиме се устаљени закони враћају и поново успостављају.
У Матичиној збирци налази се још једна песма о породичним односима (бр. 151). У њој је опевана грешна скривена љубав стрине према нећаку, која се тек наговештава, стиховима:
Жени мајка јединца Војина,
Сви по двору шељни и весели
Невесела Војинова стрина.
(Подвукла З.К.)
У наставку, на молбу несрећне грешнице, јунака у гори устрели вила, с којом је она у вези, што упућује и на њену могућу вилинску природу. Али устрељеног јунака, овај пут, спасава побратим, Марко Краљевић, који нагони вилу да оздрави рањеног младожењу. Песма се окончава одазивањем виле Марку и за ову прилику необичним happy-end-ом, у стиховима:
Референце[уреди]
- ↑ Н. Милошевић-Ђорђевић, Нав. дело, 1971, 76-111.
- ↑ Отварање неба према веровањима, може бити узроковано различитим разлозима, Т. Ђорђевић, Нав. дело, I, 1958, 17-19; В. Чајкановић, Српс
ке народне приповетке, СЕЗ, XLI, 1927, бр. 163, 401-402. Слично је са отварањем земље, Ђорђевић, Нав. дело I, 1958, 6-11. - ↑ Космичке промене приликом рођења богова и пророка су уобичајене, М. Elijade, Nav. delo, I, 1991, 261.
- ↑ Овде су утврћени социјални односи померени, пошто браћа и сестре до пунолетства треба да живе заједно, а тада треба да буду раздвојени, Т. Цивьян, Нав. дело, 1973.
- ↑ Т. Maretić, Naša narodna epika, Beograd, Nolit, 1966, 233-238; В. Ћоровић, Мотиви у предању о убиству цара Уроша, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, бр. 1, Београд, 1921, 190, 195.