Електра (Еурипид)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Електра
- -

Napisao: Еурипид
Превео: Коломан Рац




ЛИЦА:

  • ДИОСКУРИ, КАСТОР и ПОЛУКС
  • КЛТИЕМНЕСТРА. краљица, жена Агамемнонова, мати Електрина.
  • ЕЛЕКТРА, кћи Агамемнонова
  • ОРЕСТО, син Агамемнонов
  • СЕЉАК, Микењанин
  • СТАРАЦ
  • ГЛАСНИК
  • ЗБОР, Аргивљанке

САДРЖАЈ:

Чин први
Чин други
Чин трећи
Чин четврти
Чин пети
Чин шести


Чин први[уреди]


Пред зору је. Још је ноћ. Горски крај близу Арга. Види се сељачка колиба. Сељак, муж Електрин, излази.

СЕЉАК:

Ој Арго стари, Инахова водо ти!
Одавде диже војску с лађа тисућу
И одједри под Троју Агамемнон краљ.
Под Идом главу земље уби – Пријама
И славни онај град му узе Дарданов.[1]
У Арго амо стиже, ‐ лађе високе
Све пуне бјеху силног плијена барбарског.
И ондје бјеше сретан, ал' у двору свом
С лукавства жене Клитемнестре паде он, ‐
Егисто, син Тијестов, бјеше десна јој.
Он[2] древно жезло Танталово[3] остави
И умрије, а Егисто земљом влада сад
И има љубу његову, Тиндарову кћер.
У двору пусти, кад у Троју отплови,
Ореста синка и кћер, цвијетак ‐ Електру.
Њег крадом спасе стари оса[4] хранитељ
С Егистове да руке један не гине;
На његу да га Фочанину Строфију,
А Електра у дому оца оста свог.
Па цвијетом кад пробуја младости јој
Прваци Хеладе је просит навале.
Он стрепећ, сина ће бољару једноме
Породит ‐ осветника Агамемнону,
Из двора не пусти је, просце одби све.
Ал и то бјеше врело страха многому.
Племићу ком да тајом дјеце не роди;
И док о глави њојзи ради окрутни
Егисту је из руке мати истргне.
За мртва мужа нађе она изговор,
Ал мржње се с умроства дјеце уплаши.
Егисто нато смисли ово, учини:
Јер ко бјегунац син му Агамемнонов
Из земље оде, злата оном обећа.
Тко смакне га, а мени даде Електру
За жену. Стари моји су Микењани,
С њих приговора баш ми бити не може;
Та кољена су славна, ал сиротиња
Имутком, а високу роду то је гроб.
Њу малом даде, мален да му буде страх.
Та да је узе човјек штован, угледан.
Пробудио би Агамемнонову крв,
и стигла би Егиста онда освета.
Њој никад ја ти ‐ то ми знаде Кипранка ‐
Не каљах кревет, дјевица је увијек још,
Јер стид је мене чедо људи могућих
Срамотит, а по роду нијесам достојан.
И страх ме мога по имену рођака –
Ореста несретника, дође л' једном он
У Арго, јадну види сестре удају.
Тко каже, да сам луда, када под кров свој
Ја младу примих дјеву, а не такох се.
Тај нека знаде, злом да мјером срца свог
Ум тријезан мјери и да оно[5] сам је он.
(Излази Електра с крчагом на глави.)

СЕЉАК, ЕЛЕКТРА

ЕЛЕКТРА:

О црна ноћи, крило звијезда златнијех!
Гле крчаг носим ‐ он на глави сједи ми ‐
ли потоку на врутак идем сада ја.
Ал у толку биједу баш не доспјех још,[6]
Егиста обијест божим' открит рада бих.
Те плач свој оцу дижем к небу великом.
Та она куга ‐ мати, Тиндарова кћи,
Из двора мене баци мужу за вољу,
Егисту своме дјецу другу породи,
Оресто и ја ‐ ми смо кући. њеној смет.

СЕЉАК:

А што се мене ради мучиш, јаднице,
И кињиш, а у добру ти се отхрани? ,
Па зашт' се, кад ти кажем, тога не каниш?

ЕЛЕКТРА:

За пријатеља, божим' равна, држим те, ‐
Та у јаду се моме не наруга ти.
А силна је смртнику у злу утјеха,
Видара када нађе, ко што си ми ти.
Стог, колко могу, морам и без позива
Олакшат бреме, лакше да ми носиш га,
И муке с тобом дијелит; доста имаш ти
Увани посла, ‐ што га ту је у кући,
Ја средит морам.
С поља тежак дође ли,
За њ сласт је све у реду наћи у кући.

СЕЉАК:

Ал воља ли те, иди!
Па и није баш
Далеко од дома нам извор.
А ја ћу
Са волим' зором у поље сијат ћу.
Лијен неће, био вијек на језику му бог.
Без труда жицу с крајем саставити крај
(Електра иде на воду, а муж јој у поље. Долазе Оресто и Пилад с пратњом.)

ОРЕСТО, ПИЛАД.
 
ОРЕСТО:

Од људи ја те првог држим, Пиладе,
За вјерна друга, пријатеља, знанца свог;
Од друга само ти Ореста ободри,
Егисту када јаде сновах за јаде,
Јер с оном кугом ‐ мајком смаче оца мог.
По пророчанству божјем у крај аргивски
Сад стигох, ‐ нитко ондје за то не зна још;
Убицам' крвљу крв ћу платит оца свог.
А ноћас тајку пођох своме на гроб ја
И сузу пролих, косе срезан увојак.
Над раком заклах јање, пустих крви млаз
Све крадом од главара земље, краља тих.
Не ступих у град међу зиде ногом још.
Већ амо на крај краја овог кренух ја, ‐
Двије мисли ми се јагме: види л мене тко
И позна, у други ћу ја замакнут крај,
А друго ‐ сестру тражим; рад бих састат се.
Да на руку ми иде код убиства тог
И каже јасно, што у граду збива се;
У јарму је, кажу, брачном, дјева није већ.
А сад, кад Зора бијело лице помила.
Отезања се кан'мо, макнимо се куд!
Ил' орач ће се или жена робиња
Указат нама, и њу питат ћемо ми,
На овом мјесту пребива л ми сестра гдје.
Ал ено, видим, иде једна слушкиња,
На глави остриженој носи она трх –
Из врутка воду.
Сједнимо и питајмо
Ту робињицу, не би л' штогод дознали,
Рад чега овамо смо стигли, Пиладе!
(Зађу у грмље, а Елекра се враћа с воде.)

ЕЛЕКТРА:

Упни ‐ доба је ‐ корак, брзај!
Ох, напријед, напријед у сузам', плачу!
Ао мени!
Кћи сам Агамемнонова,
Клитемнестра мене роди,
Тиндарова мрска кћи;
Јадном Електром зову ме,
Крсте грађани моји.
Ух, мука, јадна грознијех!
Живота мрска ми!
А ти у Хаду почиваш,
Агамемноне, оче мој, ‐
Жена те уби с Егистом.
Хајде, плач пробуди стари.
Разбуди драгост ‐ грозних суза ток!
Упни ‐ доба је ‐ корак, брзај!
Ох, напријед, напријед у сузам', плачу!
Ао мени!
А у којем граду, дому
Просјачиш ми, брате јадни.
А у јадма преболним
У одајама очинским
Тужну остави сестру?
Ах, свани мени јадници
Ти ко спас од мука, ‐
Зеусе, о Зеусе! ‐ оца нам,
Крв освети страховиту,
Долутајде у Арго!
Скини, на тле крчаг с главе стави,
Гласним цвилом обноћ да зацвилим
Оцу своме,
Јаук, лелек зачнем ‐ Хада пјесму!
Оче, тебе ‐ ах, у гробу! ‐ жалим, плачем,
Сузам' вијек те обдан
Пратим, ноктом гребем, дерем
Врат свој драги, мили
И по глави с' остриженој
С твоје смрти руком бијем.
Ах, ах! Тргај главу!
Ко што лабуд гласно тужи
Уз воду на поточићу,
Оца зове премилога,
У подмуклој замци ‐ мрежи
Смрт што нађе: тако тебе.
Оче јадни, ја сад плачем, ‐
Купељ задња тијело теби опра,
Загрли те смрти загрљајем.[7]
Ао мени!
Оче, горка ударца ли брадве!
Горке л' плетке оном путу твом из Троје!
Не дочека тебе
С врпцама ни вијенцим' жена!
Двосјеклим ти мачем
Кљету смрт с Егистом спреми,
Мужа ‐ хуљу себи избра!
(Долази збор дјевојака аргивских.)

ЗБОР:

Кћери Агамемнонова,
Електра, до сеоскога стана теби дођох.
Стиже, стиже неки човјек мљечар,
Горштак амо из Микене;
Јавља: славу од три дана
Сад огласили Аргивци,
И до Хере кренут желе
Свеколике аргивске нам дјеве.
 
ЕЛЕКТРА:

Драге, сунце среће не сја
Срцу моме, нит се јадна
Златним гиздам дерданом.
Нит ћу с аргивскијем невам'
Коло водит ‐ пребират,
Играт, лупат ногом својом.
Сву ноћ сузе роним, сузе су ми биједној
Вијек и обдан на уму.
Гле ми косу упрљану,
Ове крпе ‐ хаљу моју!
Краљевној зар ово личи,
Агамемнона кћери,
А град Троју отац узе?
Њега она се сјећа.

ЗБОР:

Божица је силна. Дођи,
Плашт од мене ‐ густо ткање прими и огрни,
Златан узми накит, сјај љепоте!
За бога зар не марећи
Сузам' својим ти душмане
Свладат мислиш? Нећеш цвилом,
Молитвом ћеш бога молећ
Ведрог данка радост наћи, кћерце!

ЕЛЕКТРА:

Бог ни један за ме јадну,
За јаук, уморство старо,
За мог не хаје оца.
Ао патника ми мртва!
Ао патника жива!
Туђом он се вере земљом,
Тежачкоме огњишту се јадан шуља,
А син славна је оца!
А у колибици биједној
Ја, са двора очинскога
Протјерана, по врлети
Живим, ‐ душа ми вене.
У крваву кревету се
Мати с другијем грли.

Чин други[уреди]

ЕЛЕКТРА, ЗБОР.


ЗБОРОВОЂА:

Хеленима, а и дому твом је Хелена
Да, сестра мајке твоје, узрок многом злу.

ЕЛЕКТРА:
(препадне се, спази у мраку Ореста и Пилада.)

Ао мени, жене, ‐ у грлу ми запе плач!
Гле, странци неки близу дома, огњишта
Ту вребају и из засједе дижу се!
Путељком бјеж'те овуд, ја ћу у кућу!
Дед скоч'мо, људма лупежим' утецимо!

ЕЛЕКТРА, ОРЕСТО, ПИЛАД, ЗБОР

ОРЕСТО (закрчи јој пут.):

Де стани, јадна! Руке моје не бој се!
ЕЛЕКТРА:
О Аполоне! Немој, молим, убит ме!
ОРЕСТО:
Погубит ја ћу друге ‐ мрже, но си ти.
ЕЛЕКТРА:
Бјеж', таћ се немој, ког се такнут не смијеш!
ОРЕСТО:
Ал нема, ког бих с већим правом тако се.
ЕЛЕКТРА (узмиче.):
А зашто с мачем вребаш близу дома мог?
ОРЕСТО:
Ма стани и чуј! Можда тако зборит не'ш.
ЕЛЕКТРА:
Па стојим. Сва у власти сам ти. Јачи си.
ОРЕСТО:
Од твога дођох брата, ‐ теби носим глас.
ЕЛЕКТРА:
Ој чојче драги, зар је жив ил' мртав он?
ОРЕСТО:
Та жив је, ‐ добро прије свег сам јавит рад.
ЕЛЕКТРА:
Да, срећу добру ‐ плаћу за глас угодан.[8]
ОРЕСТО:
То пружам, дијелим нама обадвома ја.
ЕЛЕКТРА:
Гдје лута јадан, јадно прогнан, свијетом сад?
ОРЕСТО:
Мјестанца град за њ нема, ‐ то ти мори га.
ЕЛЕКТРА:
Ниј' гладан ваљ'да свакидашњег круха он?
ОРЕСТО:
Та има га, ал прогнаник је човјек слаб.
ЕЛЕКТРА:
А с каквом ти од њега дође поруком?
ОРЕСТО:
Знат жели, јеси л жива, која л живој коб.
ЕЛЕКТРА:
Зар прије свега не видиш ми мршав лик?
ОРЕСТО:
Од туге многе свену, ‐ мени стењат је.
ЕЛЕКТРА:
Л’ с главе косу бритвом срезах на скитску.
ОРЕСТО:
Брат и смрт оца твога ‐ бит ће ‐ море те.
ЕЛЕКТРА:
Ао мени! Што ми од њих може драже бит?
ОРЕСТО:
Ух, ух! А како твој је према теби брат?
ЕЛЕКТРА:
Далеко он је, ал и 'вако нам је склон.
ОРЕСТО:
А зашто овдје изван града пребиваш?
ЕЛЕКТРА:
Па удах ти се, странче, ‐ свадба ми је гроб.
ОРЕСТО:
Твог брата жалим. За Микењанина зар?
ЕЛЕКТРА:
Ком отац никад не помисли мене дат!
ОРЕСТО:
Де реци, да чујем и брату кажем твом!
ЕЛЕКТРА:
Далеко ту под њег'вим кровом пребивам.
ОРЕСТО:
Говедар је ил' копач ‐ вриједан дома тог.
ЕЛЕКТРА:
Сиромах ‐ добар, према мени скроман, свет.
ОРЕСТО:
А каква свјтост ово реси мужа твог?
ЕЛЕКТРА:
Још кревета се мога не усуди таћ.
ОРЕСТО:
Зар страх га некуд бога ил' те презире?
ЕЛЕКТРА:
Обружит родитеље моје не хтједе.
ОРЕСТО:
Што свадба таква сласт му, радост не бјеше?
ЕЛЕКТРА:
Он држи: тко ме уда, власт ту немаше.
ОРЕСТО:
Разумијем, ‐ Ореста, освете га страх.
ЕЛЕКТРА:
Баш то се боји, још је усто тријезан он.
ОРЕСТО:
Ах!
Поштењак то је, хвалом треба вратит му.
ЕЛЕКТРА:
Јест, стигне 1' кући онај, кога нема сад.[9]
ОРЕСТО:
Па мати, која тебе роди, трпје то?
ЕЛЕКТРА:
Не дјеци него мужу жена воли ти.
ОРЕСТО:
А зашто те Егисто тако погрди?
ЕЛЕКТРА:
Да родим слаба, зато такву даде ме.
ОРЕСТО:
Зар сина осветника да не породиш?
ЕЛЕКТРА:
Да, тако смисли. За то мени платио!
ОРЕСТО:
А знаде л мајке твоје муж, да дјева си?
ЕЛЕКТРА:
Не, не зна! Муком мучим, тајим њему то.
ОРЕСТО:
(показује на збор.)
Ко прије слушају ли ове нашу ријеч?
ЕЛЕКТРА:
И моју и ријеч твоју знат ће добро крит.
ОРЕСТО:
У Арго дође ли Оресто, ‐ што ће он?
ЕЛЕКТРА:
То питаш? Ох, срамоте! Није л доба већ?
ОРЕСТО:
АТ дође л', како ће убице оца смаћ?
ЕЛЕКТРА:
Нек дрзне се, како се душмани дрзнусе!
ОРЕСТО:
Зар матер би усудила се убит с њим?
ЕЛЕКТРА:
Баш истом брадвом, с које отац издахну.
ОРЕСТО:
Да кажем њему? Је ли тврда твоја ријеч?
ЕЛЕКТРА:
Ох, мријет сам рада, мајке крв кад пролијем!
ОРЕСТО:
Ух!
Оресто да је близу па да чује то!
ЕЛЕКТРА:
Ал', странце, да га видим, не препознах га!
ОРЕСТО:
Та није чудо, ‐ млада с младим раста се.
ЕЛЕКТРА:
Од драгих ми тек један може препознат га.
ОРЕСТО:
Зар онај, тко га ‐ кажу ‐ смрти избави?
ЕЛЕКТРА:
Јест, старац ‐ стари, давни очев учитељ.
ОРЕСТО:
А нађе л почин, гробак мртви отац твој?
ЕЛЕКТРА:
Па нађе, како нађе, ‐ бачен из куће.
ОРЕСТО:
Ао мени, што то рече?
Та и самилост
Са туђих јада дира људе у срце.
Дед кажи, да знам и да брату носим твом
Те гласе тужне, ал их мора ‐ мора чут.
У глупа никад нема срца, сућути,
Већ тек у мудра, ‐ па и није без штете.
У мудрих кад је памет одвећ мудра баш.
ЗБОРОВОЂА:
У души и ја исто желим, као он.
Далеко од града сам,
не знам за јаде
У граду, зато и ја сада желим чут.
ЕЛЕКТРА:
Па треба ли, казат ћу, а треба пријаку
Казиват тешку своју и свог оца коб.
Кад ријеч ми, странце, мамиш, молим те,
Оресту јави мој и мога оца јад, ‐
У каквој хаљи дане вани трајем ја.
Коликог гада пуна сам и какав кров
Сад мјесто двора краљевскога крије ме!
Па сама с трудом хаље чунком себи ткам –
ИИ' било би ми тијело наго, без хаље –
И сама себи носим воду с потока.
Од дјевојака гола, боса стидим се
Нит идем к жетви, слави, ‐ кола клоним се;
И Кастора се стидим, ‐ добра рода бјех.
За њ снубили ме, док не оде к бозим' још.
У плијену фригијскоме сједи мати ми
На пријестолу, а робињице азијске.
Што отац оте их, уз пријесто стоје јој, ‐
Плашт идски њима копча златна сапиње.
А црна крв још оцу гњили под кровом,
А тко га смаче, на кола се иста тај,
Ко отац, пење, на њима се возика
И крвавијем рукам' хвата жезло он,
С ким на војску с Хеленма крену бабо мој,
И гизда се.
А гроб ено Агамемнонов
Пуст лежи, ‐ жртве, мрче он још не прими;
Сух, без свакога уреса му стоји хум.
А вина накитив се дични мајке муж
По гробу скаче, игра ‐ тако каже свијет –
Па камом каменује очев гробни кам
И 'ваку о нама ти смије зборит ријеч:
„Гдје син је Орест? Јуначки ли главом сам
Гроб теби брани!" Тако се руга одсутном.
Ал', странце, молим те, де јави њему то!
Поручују му многи, тумач сам им ја, ‐
Јест, руке, језик, срце моје кукаво
И глава острижена, а и отац му.
Срамоте л, ‐ отац цијелу шатре Фригију,
А једног он да један неће смакнут моћ,
А млад је младић и од оца бољега!
ЗБОРОВОЂА:
Ал' видим ево чојка, ‐ муж је, велим, твој.
Он муку сврши, те се кући враћа сад.
 
ЕЛЕКТРА, ОРЕСТО, ПИЛАД, СЕЉАК, ЗБОР.

СЕЉАК:

Хеј! Какве то на вратим' видим странце ја?
А по што дошли мом кућерку сељачком?
Ил' траже, требају ли мене?
Ружно је За жену стајат међу људма младијем.
ЕЛЕКТРА:
О мени, драги, немој сумње гајит ти!
Ријеч ‐ истину ћеш сазнат.
Ко гласници ми
Ти странци стигли, ‐ од Ореста носе глас.
Ал, странци, дајте ријечи те опростите!
СЕЉАК:
Што кажу? Зар је жив још, гледа ли свијетло, дан?
ЕЛЕКТРА:
По ријечи бар, ‐ а кажу, што им вјерујем.
СЕЉАК:
А има ли и на уму оца и јад твој?
ЕЛЕКТРА:
Па то се надам, ‐ ал' је човјек изгнан слаб.
СЕЉАК:
А с каквим дошли гласом од Ореста твог?
ЕЛЕКТРА:
Њих посла он, да виде моју биједу сву.
СЕЉАК:
Па виде једно, ‐ друго ваљ'да рече им?
ЕЛЕКТРА:
Та знаду, ‐ ништа баш им не затајих ја.
СЕЉАК:
Па зашто давно врата не отвори им?
Дед уђ'те под кров!
Мјесто ријечи лијепијех Ви даре примит ћете,
мој што крије дом. (Пратњи.)
Ви, слуге, нос'те прлљаг к мени у кућу!
(Оресту и Пиладу)
Не кратите се, када драги дођосте
Од драга! Ако јесам и сиромах ја.
Зацијело нећу ћуд показат простачку.
ОРЕСТО:
Ој бога т', је ли то му,
брака што се твог Свеђ чува, ‐
неће да Ореста обрука?
ЕЛЕКТРА:
Јест, тај се мужем зове мени, јадници.
ОРЕСТО:
Ах!
За племенитост нема знака јасна баш.
Јер преврат се у ћудма људским знаде збит,
У племенита оца сина видјех већ
Ниткова, а у рђе дјецу честиту;
У души гавановој видјех гладну глад,
У тијелу убошкоме златно срце, ћуд.
Па како ћеш разабрат, право судит то?
По благу? Лоша суца себи узет ћеш.
По убоштву ли? Рану и сиромаштво
На себи носи, ‐ с биједе учи чојка злу.
На мејдан хо'ш ли? Тко ће копљу на поглед
Свједоком бити, о поштењу изрећ суд?
То пустит слијепој срећи бит ће најбоље.
Тај човјек нит је велик мед Аргивцима
Нит дома свог се гласом, славом кочи он,
Ал' опет од многога, видим, бољи је.
Зар ви, што пуни шупљих мисли лутате,
Опаметити нећете се? Људе ћете зар
По друштву судит, племените по кући?
У граду, двору сјајно живе такови, ‐
Ал' месо пусто без срца ти урес је
Тек тргу. Копља неће јака мишица
С јунаштвом већим него слаба дочекат, ‐
До ћуди и до срца храбра стоји то.
Ал' сину Агамемнонову за вољу –
Ми рад њег дошли ‐ био ту ил' не био.
Дед позив прихватимо!
Слуге под кров тај
Унићи нам је!
Био ми сиромах тај
Домаћин бољи, дражи, но богаташ је!
а хвалим мили дочек тога човјека
И од срца бих радо, брат да мене твој
Сав сретан преко прага сретна води сад.
А можда ће и доћи.
Локсијина[10] ријеч
Јест стална; што свијет гата.
за то ‐ брига ме.

ЕЛЕКТРА, СЕЉАК, ЗБОР.

ЗБОРОВОЂА:

Сад већма него прије радост, Електри,
Груд, срце грије нама, ‐ можда срећа ће.
Што једва пуже, сад покрочит снажније.

ЕЛЕКТРА:
О јадни, када биједу дома свога знаш,
Зашт' ено прими госте веће, но си ти?
СЕЉАК:
Што онда?
Јесу л. како с' чини, честити,
Угодит мрва зар, ко хрпа. неће им?
ЕЛЕКТРА:
Кад веће с ума сметну своје убоштво,
Хајд' старом, милом хранитељу оца мог.
На меди земље аргивске и спартанске
До воде Танаја за стадом иде он.
Јер из града га потјераше, бацише.
Дај реци, нека кући нашој дође он
Па гостима за гозбу нек понесе што!
Веселит ће се, захваљиват бозима.
Кад чује: жив је дјечак, што га спасе он.
Из очинскога дома добит нећемо
Од мајке ништа.
Горак би јој био глас.
Кад јадна чула би,
Оресто да је жив!
СЕЉАК:
Ал' ако те је воља, ја ћу старцу то
Догласит. А ти брже иди у кућу,
Приредуј све унутра! Жена, тражи ли.
За гозбу баш ће многи наћи залогај.
А има ‐ има још толико у кући.
Да храном ми их прехранимо један дан.
(Електра иде у кућу.)
У таквој згоди, када мисли слете ме.
Ех видим, благо да имаде силну моћ
Јест, драгим дијели, трошком тијело може спаст.
Кад болест хрупи; ал о храни ради ли се
За данак један, мало вриједи, ‐ чојвјек сит,
И богат и сиромах, једнак има дијел. (Отиде.)
ЗБОР:
Славне лађе, под Троју што једном,
Веслим' небројеним
Возисте са Нерејкама чете.
А уз мрке кљуне дупин,
Пријак свирке, бацаше се
и играше,
Пратећ Тетидина сина ‐
Лака скока Ахилеја
С Агамемноном у Троју.
Симоенту[11] на обале.
Нерејке са еубејскога жала
Крену, са наковња златна
Оружје са штитом Хефеста муку
Носе; гору Пелиј пријеђу
И до свети подно Оса,[12]
Вила више.
Дјева дом, гдје отац витез
Отхрани Хеленма дику.
Морско чедо Тетидино,[13]
А Атридма муњу брзу.
Један из Троје у луку Науплиј стиже,
За твој, Тетидин сине.
Штит ја славни од њега
Сазнах, кругом да около
Ликови, страшила страшна су
Скована 'вако:
По ободу се штита округлог
Персеј главосјеча над море
Крилатијем ногам' вину
И Горгону ‐ скота држи;
Уза њ Хермо, гласник Зеусов,
Син се Мајин, горштак[14] деси.
Штиту голему на сриједи средине сјаји
Жарког сунашца колут
С оним крилатим коњма;
Звијезда ројеви на небу
Плејаде, Хијаде страва су
Хектора оку.
А слинге панчам' дичан носе плијен
На шљему, од злата ковану,
А на оклопу грудима
Лавица[15] све трком трчи.
Огњем дишу раље њене, ‐
Пиренско гле гледа ждријебе.[16]
У крваву ено боју
Све по четир' коња скачу –
Црн им око леда прах се вије.
Воду таквих копљаника Уби,
Тиндарова кћери, Уби мужа,
злобна љубо!
Зато једном смрт ће теби
Небесници послат.
Још ћу
Још крв мачем проливену
Под крвавим спазит грлом!
(Долази старац, учитељ Агамемнонов.)

Чин трећи[уреди]

СТАРАЦ. Домала ЕЛЕКТРА, ЗБОР.
 
СТАРАЦ:

Гдје гдје је млада, часна моја госпођа.
Кци Агамцмнона ми, ког одхраних ја.'
Ох, стрма л узлаза ми амо кући тој. –
За нарована старца тешко попет се!
Ил’ опет треба да до драгих својијех
Довучени грбу, клацаво си кољено.
(Електра излази.)
О кћерце. баш затекох тебе код куће.
Гле дођох, од блага ти свога носим ја
Из стада младо, узех га испод сисе;
Колаче носим, сира скупих из суда
л стара понијех вина, дара Бакхова.
л Божански мири. зера га је, ал' ће се
Њег чаша слатко смијешат с пићем слабијим.
Нек ово носи ткогод гостим' у кућу!
Ја овим дроњком хаљом својом очи си.
Што ороси их суза, отрт желим још.

ЕЛЕКТРА:

А зашто, старче, око теби жали се?
Мој јад те гану послије дуга ремена?
1и јадан изгон ми Орестов плачеш сад
И оца мога, ког на рукам' држа ли
И залуд себи, драгим својим отхрани?
СТАРАЦ:
Да, залуд. али опет не одољели ја.
Те ево уз пут подох њему на гроб сад;
Не надох никог, зато падох. заплакати.
Одријешили мијех, што за госте понесох га,
И жртву излих, мрчом осух сав му гроб.
На хумку жртву, овцу ја црноруну.
Крв истом проливену, и још увојак.
Са главе плаве срезан, спазим, угледам.
И зачудим се, кћерце, тко то сјели се
И на гроб доде, ту из Арга неће бит.
Већ можда негдје кришом стиже братац твој
И с кукава се снеби гроба очева.
Дед гледај косу и са својом пореди.
Да л није с одрезаном исте боје баш;
Та свима, што по оцу су ти једна крв.
На тијелу многа сличност десити се зна.
ЕЛЕКТРА:
Ко човјек мудар, старце, ти не говориш.
Кад мислиш, у земљу да кришом стиже брат.
Он ‐ јунак да Егиста страхом страши се!
Па како ће се.мушка слагат витица,
У рвалишту што порасте јуначком. С
а женском, што под чешљем?
Није могуће.
У многих коврчицу једнаку ћеш наћ.
А нијесу, старце, једне исте крви род.
СТАРАЦ:
У стопу хајде ступи, види цревље траг.
Не пристаје ли, кћерце, нози твојој баш!
ЕЛЕКТРА:
Ил’ како може бити ногу отисак
У кршу тврду'.' Ако се и деси то,
У двоје браће ‐ у брата и сестре ти
Бит нога неће иста, мушка јача је.
СТАРАЦ:
Па не'ш ли брата, ако дому стигне он.
По ткању познат, које сатка чунак твој,
А ја га у њем некад смрти уграбих?
ЕЛЕКТРА:
Зар не знаш, да сам, кад
Оресто пусти дом.
Још мала била?
Ал и ако ткања тках.
Гдје он ће, онда дијете, сада исти плашт
На себи имат?
Хаља с тијелом може л раст?
Ил' странац на гроб смилова се, скиде влас,
Ил' земљак, домар неки крадом од страже.
СТАРАЦ:
А гдје су странци?
Ја бих радо видјет их,
А онда да их питам за брата ти твог.
ЕЛЕКТРА:
Баш ено нагла крока кроче из куће!
СТАРАЦ:
Господа су додуше, ал' то варат зна, ‐
Та многи господског су рода, ал' су зли.
Но ипак странцим' тијем „здраво!" кличем ја.
ЕЛЕКТРА, СТАРАЦ, ОРЕСТО. П1ЛАД, ЗБОР.
ОРЕСТ:
Па здраво, старце! (Електри) Какав то је пријатељ
Тај стари, сухи костур људски, Електра?
ЕЛЕКТРА:
Он оца мога, странче, диже на ноге.
ОРЕСТО:
Сто велиш? Тај жар крадом брата спасе твог?
ЕЛЕКТРА:
Јест, тај га спасе, ако јоште жив је он.
ОРЕСТО:
Ах!
А што ме мотри, ко да гледа свијетли лик
Од сребра?[17] Или држи, да сам сличан ком?
ЕЛЕКТРА:
Оресту се, бит ће, у вршњаку радује.
ОРЕСТО:
Баш чојку драгу.
Ал што кружи около?
ЕЛЕКТРА:
И ја то сама, странце, гледам, чудим се.
СТАРАЦ:
Дај мол' се бозим', часна кћерце Електра.
ЕЛЕКТРА:
А за што? Зар за ово или друго што?
СТАРАЦ:
Јер прими благо драго, што га нуда бог.
ЕЛЕКТРА (диже руке):
Гле, зовем бога. Ал што кажеш, старце мој?
СТАРАЦ:
Де гледни, душо, тог ту ‐ зјену ока свог!
ЕЛЕКТРА:
Већ давно страх ме, нијеси л с ума сашо ти.
СТАРАЦ:
Зар с ума садох, јер ти брата гледам твог?
ЕЛЕКТРА:
А какву, старце, ријеч то рече ненадну?
СТАРАЦ:
Ореста Агамемнонова да гледаш!
ЕЛЕКТРА:
Знак какав видје, те ћу њему вјероват?
СТАРАЦ:
Пожиљак до обрве једном с тобом он
У дому лане погна, паде, рани се.
ЕЛЕКТРА:
Што велиш? Видим ено знамен пада му.
СТАРАЦ:
Па онда с' кратиш брата грлит предрагог?
ЕЛЕКТРА:
Не више старче! Срце моје вјерује
Том знаку. (Загрли Ореста.)
Свану једном!
Преко наде те Сад гилим ‐
ОРЕСТО:
И ја тебе једном с временом.
ЕЛЕКТРА:
И никад не мислих!
ОРЕСТО:
Ни ја се не надах.
ЕЛЕКТРА:
Па ти си онај?
ОРЕСТО:
Да, ја ‐ помоћ једина.
Извучем ли сад мрежу, којом ловим лов.
То уздам се, а кривда л правду надвлада.
У богове већ вјеровати не треба.
ЗБОР:
Дође, дође, касни ‐ данче мој.
Грану и показа граду том
Јасни ватре знак,[18] ‐ он бијегом ђавнијем
Јадан наже с двора очинског.
Тумараше. Тебе, нашу побједу.
Води бог, да неки бог.
Дајде, драга, дај
Руке дигни, дигни глас.
Шаљи к небу, бозим' молитву.
Да ти срећа ‐ срећа сад
Брата путем у град испрати.
ОРЕСТО:
Па добро. Мило, драго поздрависте ме,
А послије ћемо се опет одат радости,
А ти ми, старче, ‐ та у добар дође час –
Дај кажи, како да се убици оца свог
И мајци, други брака клета, осветим!
У Аргу има л душа мени одана?
Ил' свега неста, оде баш ко срећа ми?
Па с ким ћу? Хоћу л обноћ или обдан ја?
И којим путем на душмана да кренем?
СТАРАЦ:
У биједи, синко, пријатеља нема ти.
Та ријетко је нашашће, благо за нас то,
Кад добро и зло с нама скупа дијели тко.
А ти ‐ јер пријатељи одвргоше те,
И наде ти не оста ‐ чујде мене, знај:
У руци, срећи твојој сва је теби моћ, ‐
Дом оца свог ћеш и град тако примит свој.
ОРЕСТО:
Па како ћемо радит, том довинут се?
СТАРАЦ:
Тијестова ћеш сина[19] убит и мајку.
ОРЕСТО:
До вијенца стигох ‐ како ћу га побрат ја?
СТАРАЦ:
Да у град уђеш, ‐ ништа нећеш оправит.
ОРЕСТО:
Зар четом, десницом је страже јачи он?
СТАРАЦ:
Ти погоди. У страху је и не спи баш.
ОРЕСТО:
Па нека! А ти, старче, даље свјетуј ме!
СТАРАЦ:
Па чуј ме! Баш сад нешто на ум паде ми.
ОРЕСТО:
Де кажи нешто добро, а ја да чујем!
СТАРАЦ:
Егиста видјех, када иђах овамо.
ОРЕСТО:
Ријеч прихваћам. На којем мјесту видје га.
СТАРАЦ:
Ту близу ‐ у пољу, гдје коњи пасу му.
ОРЕСТО:
Шта ради? Видим наду сад у јаду свом.
СТАРАЦ:
Он вилам', чини ми се, жртву спремаше.
ОРЕСТО:
За узгој дјеце или за род будући?
СТАРАЦ:
Знам једно само: благо бјеше спра вани;
ОРЕСТО:
С колико људи? Или сам са слугама?
СТАРАЦ:
Аргивца не би, бјеше сама дружина.
ОРЕСТО:
А има л, старче, кога, тко ће познат ме?
СТАРАЦ:
Ма слуге су, што никад не видјеше те.
ОРЕСТО:
А хоће л нама, свладамо ли, склони бит?
СТАРАЦ:
То својство ропско је. ‐ у прилог теби је.
ОРЕСТО:
А како бих се њему примакао ја?
СТАРАЦ:
Дај иди 'нако, код жртве да спази те!
ОРЕСТО:
До самог пута, мислим, има поље он.
СТАРАЦ:
Кад види тебе, на част к себи зват ће те.
ОРЕСТО:
Ех, немила ли госта, ако хтједне бог!
СТАРАЦ:
А онда према згоди смишљај, ради сам!
ОРЕСТО:
Ти рече добро. Али гдје је мати ми?
СТАРАЦ:
У Аргу. Али скоро ће на гозбу доћ.
ОРЕСТО:
А што не крену мајка с мужем од куће
СТАРАЦ:
Та оста јер се боји, карат ће је пук.
ОРЕСТО:
Разумјех ‐ види, попријеко је гледа град.
СТАРАЦ:
Да, тако ти је, ‐ на злу жену мрзи свијет.
ОРЕСТО:
А како њу ћу и њег смакнут заједно?
ЕЛЕКТРА:
Убиство ћу извршит на матери ја.
ОРЕСТО:
И оно друго ‐ дат ће срећа ‐ успјет ће.
ЕЛЕКТРА:
Јест, нас је двоје, овај нека помогне!
СТАРАЦ:
Па хоћу. Али како мајци смислит смрт?
ЕЛЕКТРА:
Хајд' иди, старче, ово Клитемнестри каж':
У бабинам' сам ‐ јави! ‐ мушко роди се.
СТАРАЦ:
Зар давно ‐ рећ ћу ‐ роди или недавно?
ЕЛЕКТРА:
Каж', кол'ко треба родиљи, да се очисти[20]
СТАРАЦ:
Па што ће то придонијет смрти мајчиној?
ЕЛЕКТРА:
Кад чује за бабине моје, доћи ће.
СТАРАЦ:
А како? Мари л ‐ мислиш, кћерце ‐ за те ‐то?
ЕЛЕКТРА:
Јест. Сузе ће ми ронит на част родају.
СТАРАЦ:
Е, можда. Али на ријеч ону врати се!
ЕЛЕКТРА:
Кад дође, очевидно мора она паст.
СТАРАЦ:
Да, само нек на врата уђе у кућу!
ЕЛЕКТРА:
Па заиста ће лако у Хад она саћ.
СТАРАЦ:
Доживјет да је мени то, а онда, мријет!
ЕЛЕКТРА:
Ал' прије свега, старче, пут покажи том!
СТАРАЦ:
Зар тамо. гдје Егисто бозим' жртвује?
ЕЛЕКТРА:
Тад иди к мајци, носи моју поруку!
СТАРАЦ:
Из уста твојих ријеч да слуша, мислит ће.
ЕЛЕКТРА (Оресту):
На теби ред је сад ‐ убиство избра ти.
ОРЕСТО:
Па идем, ако мени пут тко покаже.
СТАРАЦ:
Па ја ћу од срца те радо отпратит.
ОРЕСТО:
Отаца Зеусе, страво мојих душмана.
ЕЛЕКТРА:
И Него, госпо жртвеника микенских.
ОРЕСТО:
Побиједит дај нам, ако с правом тражимо!
ЕЛЕКТРА:
Дај њима, осветом да оца освете!
ОРЕСТО:
Дај смилуј нам се! Јадно ли пострадасмо!
ЕЛЕКТРА:
Дај смилуј се на пород, на потомке си!
ОРЕСТО:
Па и ти, оче, коме пакост спреми гроб.
ЕЛЕКТРА:
И Земљо, госпо, којој руке пружам ја.
ОРЕСТО:
Дај брани, брани ову дјецу премилу!
ЕЛЕКТРА:
Сад иди, свак ће мртвац у помоћ ти бит.
ОРЕСТ:
Што с тобом Фрижанина копљем побише.
ЕЛЕКТРА:
И који мрзе на гријех клетих грјешника.
ОРЕСТО:
Чу л, оче ког ми мајка грозно приреди!
ЕЛЕКТРА:
Све ‐ знам ја ‐ чује отац.
Ал је доба ић. И ја ти велим још:
Егиста смакни ми!
Јер падом смртним паднеш ли ми надрван.
Тад и ја умријех, жива ‐ знади! ‐ нијесам већ;
По глави ћу се мачем схватит двосјеклим.
Сад у кућу ћу поћи и приредит све.
О теби глас кад добар, сретан стигне ми.
Сва кућа ће ми кликом кликнул; умреш ли.
о противно ће збит се.
То ти велим ја.
ОРЕСТО:
Све знадем.
ЕЛЕКТРА:
Зато јунак треба да будеш.
А ви ћете ми, женске, добро припазит
На крику боја тога.
Ја ћу стражит свед.
Мач руком својом држат справно на удар.
Јер свладана душманма нећу никада
Свог тијела предат, да се свете, газе га.
(Оресто отиде са старцем, Пиладом и пратњом, а Електра крене у кућу.)
ЗБОР:
Испод матере њежне
У брдим аргивским узе једном ‐
Древне приче глас нам прича ‐
Красно јање златна руна[21]
Пан‐бог, наших поља чувар;
Пјесму звучну, милогласну
У сложену свираше свиралицу.
На каменим стубам'
Гласник стаде, кличе:
„На трг, на трг, Микењани!
Хајд'те да видите владара сретних чудо.
Чудо и страшило!"
Славом коло слављаше дом Атрида.
Златни се отпиру храми.
На жртвеницим' по Аргу граду
Огња пламен буктом букти.
Свиралица, Муза слуга.
Прекрасним се гласом гласи;
О јањету том се златном
Пјесма мила на част Тијесту ори.
Миловањем тајним
Атрејеву љубу
Смами, к'себи у двор
Пренесе чудо и на трг се врати, викне.
Јање златоруно
Рогато у дому да има своме.
Онда, али онда Зеус‐бог
Сјајни пут окрену звјездани'.
Сунца жарког крену свјетлост.
Бијели макну образ Зори;
Вечернијем гони крајем.
Пламом, жаром божјим пали;
Облак кишни к сјеверу се миче.
Суха Амонова сијела[22]
Без капи ти росе скапљу;
Бог ини дара, кишице красне, не да.
Тако се прича, али ја ти
Слабо вјеровати могу.
Сједиште да вруће, златно
Сунце крену и промијени
На штету и биједу људма,
А рад једног гријеха људског.
Страшне приче корисне су свијету.
Бога штовал оне уче.
Ти их, сестро браће славне,[23]
С ума сметну, погуби мужа свога.
ЗБОРОВОЂА:
Ха, Ха!
Зар, драге, чусте? Ил' је пуста варка то?
Зар не грухну ко испод земље Зеусов[24] гром?
Чуј: Не јечи ли јеком јасном уздах, вај?
О госпо, Електра, изађи из куће!

Чин четврти[уреди]


ЕЛЕКТРА, ЗБОР.
 
ЕЛЕКТРА:

Ли што је, драге? Каква срећа служи нас?

ЗБОРОВОЂА:

Ма не знам доли једно, смртни чујем крик.

ЕЛЕКТРА:

Чух и ја издалека, а и опет чух.

ЗБОРОВОЂА:
Глас издалека допире, ал' јасан је.
ЕЛЕКТРА:
Егистов ли је јаук или драгих ми?
ЗБОРОВОЂА:
Не знадем, ‐ стоји вика, граја гласова.
ЕЛЕКТРА:
Смрт мени ријеч је твоја. Што још часимо?
(Тргне мач да се прободе)
ЗБОРОВОЂА:
Де стани, стално док не сазнаш удес свој!
ЕЛЕКТРА:
Не могу, свладани смо. Гдје је гласник нам?
ЗБОРОВОЂА:
Па доћ ће, краља убит није лако баш.
(Бане гласник)
ЕЛЕКТРА, ГЛАСНИК, ЗБОР.
ГЛАСНИК:
О ловор‐вијенче, красне дјеве микенске,
Оресто побиједи, свим драгим јављам то.
По земљи леже крвник Агамемнонов,
Егисто. Сад захвалил треба бозима.
ЕЛЕКТРА:
А тко си? Како гласу твом да вјерујем?
ГЛАСНИК:
Зар гледаш, а не познаш слугу брата свог?
ЕЛЕКТРА:
Ох, драги, од сира силног не препознати ја
Твог лица ‐ сад те познам.
Што то велиш ти?
Зар мртав је убица мрски оца мог?
ГЛАСНИК:
Јест, мртав ‐ двапут кажем, кад ти годи то.
ЗБОРОВОЂА:
О бози! Доде једном. Правдо свевидна!
ЕЛЕКТРА:
На који начин, којим редом смаче
Тијеслова ми сина?
То бих рада чут.
ГЛАСНИК:
Одавде испод крова када кренусмо.
До утреника, колотека стигосмо.
Ту дични десио се владар микенски.
По вртовима натопљеним шеташе
И њежне мрче стручак браше за главу.
Кад спази, викне:
„Здраво, странци! Тко сте ви?
А откуд долазите? Из ког краја сте?"
Оресто ће: „Тесалци смо.
На Алфеј[25] ми
Олимпијском идемо Зеусу жртвовал.
" Егисто, кад то чује, 'вако прозбори:
„На части треба да ми гости будете
Ви данас, по случају вилам' говеда
За жртву коијем, ‐ зором ураните ли.
Баш тако ћете стић.
Ал хајд'мо у кућу!"
То рече, к једну за руку нас ухвати
И води „одбит, кратит то ми немојте!"
Јел у кући кад бјеснио, ово каза он:
 „За прање брже странцим' воде подај тко.
До воде свете јер ће стат уз жртвеник!"
Оресто ее му: „Баш се сада опрасмо, ‐
Из поточића бјеше вода бистрица.
Егисто, смије л туђин жртву с домаћини
Приказат, рад сам. краљу ‐ не кратим се ја.
" На ријечи те се нитко не обазре већ.
И копље слуге, стража господара свог.
Тад одложе, ‐ сви посла рукам" хвале се.
И здјелу[26] носе, други дижу кошаре,
А трећи ватру ложе и на огњиште
Већ котле мећу. ‐ јеком јечи кућа сва.
Муж мајке твоје соли. брашна узе тад.
На олтар сасу, ријечи 'вакве изусти:
„Ој виле горске, мени, жени код куће.
Тиндариди ми дајте често жртву клат
И срећу, ко сад, дијел'те, биједу душманим'!
" Оресто и ти бјесте на памети му.
А госпар мој без гласка, тихо с' молио.
Дом очев да добије. Нож из кошаре
Егисто вади, длаку[27] јунцу одреже,
У свету ватру руком баци десницом;
И слуге дигну јуне, на раменма им
Он закоље га, каже ово брату твом:
,,У Тесалаца се вјештина дичи та,
Рашчинит красно када бика знаде тко 1 кротит коња.
Странце, узми гвожде, нож.
Покажи, о Тесалцим' глас да не лаже!
" Он руком добро кован дорски зграби нож.
Са плећи врже красан, копчом копчан плашт;
За посо узме си Пилада у помоћ 1 макне слуге,
хвати јунца за ногу
Па руком упне се, месо бијело одгали;
И брже садре кожу, него на колим'
У тркалишту тркач двапут пројури.
И ено утробе! Егисто узме дроб
И гледа. Јетра нијесу једра, цијела сва.
А гране, жиле и клијет жучи наблизу –
Све мотриоции тешку каже несрећу.
И намр.ши се. Госпар њега запита:
„Што клону духом?"
„Странце, засједе ме страх
Извана. Најљући је душман, противник
На свијету дому мом син Агамемнонов."
А он ће: „Лукавства бјегунчева те страх,
А краљ си граду?
Неће л донијет мени тко
Нож фтијски мјесто дорског, да пресијечем груд.
Да жртву огледамо, тад се частимо'.'"
И узе. удри. Џигерицу извади
И'гисло. премеће их, гледа, ‐ наже се.
А на прсте се ножне брат твој осови,
У хрбат удари га, проби леђа, зглоб,
И сав се амо тамо праћкат трже труп;
У крви се копрца, ‐ тешко издише.
А слуге, када виде, копљу скоче свом,
С два да се чета бори.
Опру с' јуначки Оресто,
Пилад својим тресућ копљима.
Оресто викне: „Граду овом не стигох
Ко душман какав, а ни моја пратња ми.
Убици оца свог се сад осветих ја –
Оресто јадни. Ал не убијајте ме.
Мог оца слуге старе!
" Па кад чуше ријеч. Сва копља спусте.
Један стари старац га
Са двора позна. Нато махом смјеста сви
Твог брата милог главу вијенцем вјенчају.
Веселе с', кличу. Иде сада, долази.
Да главу покаже ти.не Горгонину,
Већ ђушманина твог Егиста.
Смрћу он
Крв за крв с каматама горким плати сад.
 
ЗБОР:

Дед у коло. драге, у коло!
Ко лане скоком лаким
До неба ми са драгошћу скачи!
Добит ‐ вијенац пуно љепши.
Но на води Алф'еју се даје.
Брат твој стече.
Али уз коло ми
Пјесму побједницу сада пјевај!

ЕЛЕКТРА:

О свијетло, сјајна кола, коњи сунчеви.
О земљо, мраче, што га досад гледах ја!
Сад око ми је. поглед к небу слободан.
Егисто паде, крвник љути оца мог.
Дед, драге, све, што имам и што дом ми мој
За накит глави крије, сада изнијет ћу
И главу китил побједнику брату свом!
(Иде у кућу.)

ЗБОР:

Ти за главу накит носи сад, А наше дотле коло
Игру Музама ће милу играт!
Стари, драги краји наши
Сад ће опет земљом овом владат.
С правом они смакли неправедне.
Пјесма нек се с кликом складно ори!
(Електра се враћа. Долазе Оресто и Пилад. а слуге носе трупло Егистово.)
 

Чин пети[уреди]


ЕЛЕКТРА, ОРЕСТО, ПИЛАД, ЗБОР.
ЕЛЕКТРА:
О побједнице, оца. побједника ми
У боју тројском. сине ‐ ох Оресто, дај
Сад вијенац прими, накит коси, увојцим'!
Трк тркалиштем не претрча залуд ти.
Не, ‐ кући стиже и душмана погуби,
Егиста, твог што оца и мог уништи.
А и ти, сине оца над све побожна.
Ти, друже бојни, вијенац прими,
Пиладе, Из руке моје!
Једнак тебе иде дијел,
Ко њега.
Вијеком довијек сретни били ми!
ОРЕСТО:
Захваљуј прије свега бозим', Електра,
За нашу срећу, онда дај и мене још
Похвали, слугу ове судбе божије!
Та ријечма ја не убих мего десницом Егиста!
А да јасно види, знаде свак.
Гле мртва њега ето носим теби ја!
Па воља тебе, плијеном звијерма баци га
И' визи га на колац, нек за храну сад
Он птицам', дјеци зрака, виси!
Роб је твој
Гле сада, прије господаром зваше се.
ЕЛЕКТРА:
Додуше стид ме, али опет казат ћу,
ОРЕСТО:
А чега? Реци! Нема за те страха већ.
ЕЛЕКТРА:
Злоставит мртва, ‐ мого би ме корит тко.
ОРЕСТО:
На свијету нема тога, тко ће карат те.
ЕЛЕКТРА:
Ох, радо замјера и кори град ти наш.
ОРЕСТО:
Де казуј, ако те је, сестро, жеља што!
Јаз, мржња, бездан прави од нас дијели га.[28]
ЕЛЕКТРА (приступа труплу):
Па добро. Гдје да ружит тебе почнем ја?
А гдје да свршим?
Што по сриједи да ставим'.
У рану зору вијек у себи казах ја.
Што оком у око бих хтјела теби рећ.
Кад страха, грозе старе, бих се ријешила;
А сад се дакле ријеших.
Грдил тебе ћу Све грдњам',
што их теби живу хтједох рећ.
Ти уништи ме, драгог оца мени ти
И овом оте, а ништа не скривисмо.
Без срама с мајком вјенча с', мужа уби јој,
Хелена воду, а сам Троје не видје!
Толика лудост обузе те, надо се.
Да мајка, узмеш ли је, неће жена ти
Зла бити, гдје окииља кревет оца мог.
Заведе л жену коме тајом грлећ тко
и под силу је онда узме, нека зна.
Да јадник је, кад мисли, да ће она сад.
Што другог однемари, њему вјерна бит.
Под јадним бјеше кровом, јада не видје!
Та ти си знао, клет да оно склопи брак,
А мати, за мужа да има злотвора.
Вас обоје сте жлице, срећу убрасте.
Јест, она твоју, а ти кобну њену коб.
Од Аргиваца свијех вазда ово чу:
„Муж оне жене", никад „жена мужа тог."
Стамота заиста је, влада л у кући
Баш жена, не муж; мрска су и дјеца ми.
Мушкарца, оца свог, кад име не носе.
Већ по мајци их, роду њену зове град.
Та жени л женом рода добра, вишом тко.
Ех мужа нитко, него жену помиње.
Ти превари се љуто, слијепац бјеше слијеп. –
Све градио се. да си нешто с блага лог,
АГ ништаво је, ‐ кратко вријеме с нама је.
Ћуд снажна, стална вриједи, никад блага куп:
Вијек она траје, свлада, макне сваки јад,
А срећа без правде, што луду допадне.
Полети из куће, а цвале кратак час.
Што жена се тиче ‐ та не личи дјевојци
Говорит о том, ‐ шутим, ал' ћу натукнут:
Ти пашово си, ‐ двор је краљев био твој.
Љепотом сјао си. Ал муж нек има ми
Цуд мушку, а не дјевојачког лица крас!
За љутим бојем чезну дјеца 'наквијех,
А лијепи су дјечаци урес колу тек.
Хајд', лудо ‐ такав најзад се показа сад.
Претрпје казан. Стог нек опак никада.
Па макар сретно трком трчо први пут.
Не држи, правди да се оле, док ми он
До црте, мете ‐ жицу на крај не скрене!
ЗБОРОВОЂА:
Гријех страшан му је, страшно ли га окаја
Он теби. брату!
Правда има силну моћ.
ОРЕСТО:
Па добро.
Слуге, трупло однес'те у кућу
И у мрак сакријте га, да ми не види
Мртваца мати, прије но је закољем!
ЕЛЕКТРА (гледа друмом к Аргу.):
Де стани! Другу дајмо завргнимо ријеч!
ОРЕСТО:
А што је? Из Микене хрли л помоћ нам?
ЕЛЕКТРА:
Не! Матер видим, што ме на свијет породи.
ОРЕСТО:
Баш красно насред сриједе мрежи иде сад!
ЕЛЕКТРА:
И на колима сва у хаљи сјајној сја.
ОРЕСТО:
Па што ћу с мајком? Хоћемо ли убит је,
ЕЛЕКТРА:
Зар жао ти је. мајке лик кад угледа?
ОРЕСТО:
Ух!Па њу да смакнем ја, а роди, доји ме?
ЕЛЕКТРА:
Баш како оца мога и твог погуби.
ОРЕСТО:
О Фебо, силно ти незнање бјеше ријеч, ‐
ЕЛЕКТРА:
Аполон ако луд је, тко је мудар тад'.
ОРЕСТО:
Кад матер ‐ ох грозоте! ‐ убит рече ми.
ЕЛЕКТРА:
А каква штета, осветиш ли оца свог?
ОРЕСТО:
Ко крвник мајчин у бијег ћу, а бијах чист!
ЕЛЕКТРА:
Јел бит ћеш проклет, оца ли не осветиш.
ОРЕСТО:
Ал мајци ја ћу платит за убиство то.
ЕЛЕКТРА:
А коме, с ума л сметнеш оца освету?
ОРЕСТО:
Зар злодух се богом створи, ону рече ријеч?
ЕЛЕКТРА:
На троногу зар свету? То Ије не мислим!
ОРЕСТО:
Не могу вјероват, да божја то је ријеч.
ЕЛЕКТРА:
Па клонут ћеш ми духом, кукавица бит?
ОРЕСТО:
Зар баш истом варком и њу смотам ја?
ЕЛЕКТРА:
Јест, како мужа јој Егиста погуби.
ОРЕСТО:
Унутра идем, ‐ страшне снове снујем ја.
И свиђа ли се бозим', страшан бит ће чин.
Ал нека!
Горка ми и слатка борба је.
(Иде у кућу, на колима долази Клитемнестра с пратњом.)
ЗБОРОВОЂА:
Ах!О аргивске земље краљице, госпо,
Тиндара кћери Зеусових сина, јунака сестро,
Са звјездани' што столују на небу сјајном,
А смртник ко спасу клања се њима
На пучини бурној!
Ој здраво!
Рад силна богатства, среће
Ко блаженим бозим' клањам се теби,
А згода је срећу штовати твоју.
О краљице, здраво!

ЕЛЕКТРА, КЛИТЕМНЕСТРА, ЗБОР.

КЛИТЕМНЕСТРА:

Хајд' сад'те с кола, за руку ме, Тројанке.
Дед ухватите, из кола да корачим!
(Збору)
Плијен фригијски нам божје кити домове,
А ја вам ево земље тројске биран цвијет
Ко дарак мален, али дому украс лијеп.
За своју примих кћерку, што изгубих је.[29]
ЕЛЕКТРА:
Би л ја из двора истјерана робиња.
Станарка ове колибице кукаве.
Сад, мајко, руке ти се твоје смјела таћ?
КЛИТЕМНЕСТРА:
Ту слушкиње су, немој ми се трудит ти!
ЕЛЕКТРА:
А зашто не? Као сужња мене из куће
Ти баци, дом ми паде, с њиме падох ја,
Ко ове, и без оца сам сирота сад.
КЛИТЕМНЕСТРА:
Да. такве снове позаснова отац твој 1 шкоди,
Коме ич би смио, ‐ драгима.
А казат ћу.
Кад жену зао схвати глас.
Горчина нека с језика јој бије тад.
До мене што је, не мили се мени то.
Већ ствар расуди, ‐ ако нирзил вриједно је,
Ти мрзи! Ако није, ‐ чему мржња та?
За оца твога оно Тиндар уда ме,
Ал не, да гинем ја ил" какав пород мој.
Кћер моју склони; њу за љубу ‐ каза јој –
Ахилеј жуди Из куће је одведе
У луку Аулиду, над олтар диже је.
Врат бијели пререза ми Ифигенији.
Лијек од пропасти градске да је тражио
" хтио спасти дом и другу дјецу си
Па једну дао за многе, ‐
ех, просто му!
И' вако, јер је страсна била Хелена,
А кротит невјернице није знао муж.
Он кћерку моју зато закла, уништи!
Ал' опет, премда мени криво учини.
Још не бих планула ни мужа убила, ‐
Ал дође с дјевом, пророчицом махнитом,[30]
Њу у брак сведе.
Тако он ти жене двије
Под једним истим кровом скупа имаше.
А жене луде су ‐ не могу таји! то, ‐
Па када гријеши! стане такве луде муж
И не мари за другу, жена жели тад
За мужем повест се и драгог себи наћ.
И онда гракне укор, на нас саспе се,
А кривце, да ‐ мушкарце мине зао глас.
Менелаја да крадом куд одвукоше,
Ореста зар би зато убит смјела ја,
Менелаја да спасем, мужа сестрина?
Би л отац твој то дао?
Ал мријет не смједе
Убица кћери, а ја трпјет могла сам!
Јест, убих, ‐ кренух, куд већ кренут бјеше ми.
До њег'вих душмана.
Та би ли хтио тко
Од пријатеља са мном убит оца твог?
Каж', ако желиш што, одврати слободно.
Да с правом није отац погинуо твој!
ЕЛЕКТРА:
О праву збориш, ал ти право ружно је.
У свему жена разборита мужу свом
ПопушУит мора.
Којој не мили се то.
Ех на њу неће с' ни обазрет моја ријеч.
Ал, мајко, задњих ријечи својих сјећај се.
Гдје допусти, по души да ти кажем све.
КЛИТЕМНЕСТРА:
И сада исто кажем ‐ не кратим ти то.
ЕЛЕКТРА:
Кад чујеш, мајко, нећеш ли се светит тад?
КЛИТЕМНЕСТРА:
Не, нећу, ‐ твојој жељи радо угађам.
ЕЛЕКТРА:
Говорит ћу. Почетак, увод ово је.
Ох, мајко, боља да у тебе јесте ћуд!
Љепота Хеленина, твоја хвале је
Баш вриједна, ‐ него двије сте сестре рођене
Ал' обје луде, нијесте вриједне Кастора.
Та она да се отет, с вољом одједри.
Ти уби првог нам јунака Хеладе.
А изговор је теби, мужа да си свог
За дијете смакла. А то, ко ја, не зна свијет.
Ти, прије него клати кћер одлучише,
А истом од куће ти макну пете муж.
Пред зрцалом већ плави редила си прам.
А мисли л жена за одсућа мужа свог
На накит, гизуд, меду зле дед броји њу!
Та не треба да лица свога каже крас
Увани, ако путем злим поћ не кани.
Ти ‐ знам ја ‐ једина од жена хеленских,
Кад к Троји срећа наже, радоваше се;
Кад изневјери, ‐ облак сједе на очи.
Јер не хтједе да муж из Троје врати се.
А чуват стид, чистоћу лако бјеше ти,
Јер гори од Егиста не бјеше ти муж, ‐
За вођу себи избра њега Хелада!
Кад сестра Хелена онако уради.
Глас дичан стећ си могла ‐ добру дјело зло
За примјер служи, миг му добар може бит.
Но уби л ‐ тако кажеш ‐ отац твоју кћер.
Што скривих теби ја и онај брат ми мој?
А што нас не пригрну под кров очински.
Кад мужа уби, него с туђим склопи брак
И доведе га, новцем купи удају?
И није изгнан за твог сина муж.
Нит умрије за ме,[31] макар двапут гору смрт
Од сестрине[32] ми задо.
Али треба л крв
Наплатит крвљу, оно ја ћу и син твој
Оресто тебе смаћ, осветит оца свог.
Та право л оно, право је и ово сад.
А тко на новац гледа ил' род племенит
1 женском злом се жени, луд је; боља је
Сиромашица добра него богат род.
ЗБОРОВОЂА:
Брак игра среће је ‐ у једног видим рај,
А у другога иде наопако све,
КЛИТЕМНЕСТРА:
Вијек оца љубит ‐ то је, кћери, твоја ћуд.
А бива: једно дијете тајка злато је,
А друго воли мајци него оцу свом.
Ал простит ћу ти, ‐ та и сама нијесам баш
Са дјела свога, кћерко, одвећ весела.
Ај' 'вако некупана, слабо одјела
Ту стојиш, а тек пород роди недавно!
Ао мени јадној! Ао снова мојијех!
Распалили више, но је треба, мужу гњев.
ЕЛЕКТРА:
Ти касно кукаш, лијека када нема већ.
Премину отац. Али зашто сина свог.
Шио туђим потуца се свијетом, не вратиш?
КЛИТЕМНЕСТРА:
Ал страх ме ‐ на се, не на њега, гледам ја.
Смрт очева га ‐ кажу ‐ силно разјари.
ЕЛЕКТРА:
А зашто дражиш, уцкаш на нас мужа свог?
КЛИТЕМНЕСТРА:
То ћуд је њег'ва, ‐ и ти напрасита си.
ЕЛЕКТРА:
Од бола, ‐ али једа ћу се проћи свог.
КЛИТЕМНЕСТРА:
Па и он неће више бити теби крут.
ЕЛЕКТРА:
Он охоли се, ‐ у мом дому шири се.
КЛИТЕМНЕСТРА:
И опет ‐ видиш? ‐ свађу јариш изнова.
ЕЛЕКТРА:
Па шутим, ‐ бојим га се, јест, све бојим се.
КЛИТЕМНЕТРА:
Тих ријечи кан' се! Ај' што, кћери, позва ме?
ЕЛЕКТРА:
О породу си моме, мислим, чула ти.
Стог мјесто мене ‐ јер ја не знам ‐ за сина
По обичају жртвуј дана десетог!
Та вјешта нијесам, ‐ сада родих први пут.
КЛИТЕМНЕСТРА:
То посо је друге, која труда ријеши те.
ЕЛЕКТРА:
АТ сама намучили се, родих дјетешце.
КЛИТЕМНЕСТРА:
Без драга сусједа зар стоји кућа ти?
ЕЛЕКТРА:
За пријатеља нитко биједна неће баш.
КЛИТЕМНЕСТРА:
Па идем, ‐ десет дана чедо наврши,
Стог жртвоват ћу бозим', а кад искажем
Ту љубав теби, на имање к мужу ћу,
Гдје вилам' жртвује.
Ал', слуге, к јаслама
Дед коње вод'те, а кад вам се учини.
Да жртву ову бозим' сврших, дођите!
И мужу својем треба да ја угодим.
(Иде у кућу.)
ЕЛЕКТРА:
(говори за мајком)
У кукави кућерак ступи!
Пази ми.
Зид чађав хаље теби да не зацрни!
А жртвоват ћеш, како бозим' треба већ.
Па кошара је спремна и нош наоштрен.
Што бика закла.
Од удара ти ћеш паст
До њега, поћи ћеш у двору Хадову
За оног, с ким си жива спала.
Хвала ће
То теби, мени освета за оца бит.
(И она униђе.)
ЗБОР:
За зло зло се враћа, ‐ други вије дах
Двором сада. Једном ми у купељи
Мој поглавар, краљ мој заглави.
Јекну дома кров и јекнуше
Камен‐вијенци, зиди, 'вако викну он:
„Жено, окрутнице, што ме убијаш.
Десете кад сјетве се
Драгом дому вратих свом?"
С клете невјере се враћа правде суд
И њу мами. Она биједног мужа свог.
Касно што се врну дому свом,
Зидма киклопским, нехотичним,
Својом уби руком, гвожђем оштријем, ‐
Брадву хвати. Ао мужа злосретна!
Једном прими, доби он
Жену јадну ‐ несрећу.
Као каква љута, горска лавица,
По храстицим' што се бани, злочин изврши.

Чин шести[уреди]

КЛИТЕМНЕСТРА:
(у кући)

За бога, дјецо, убит матер немојте!

ЗБОР:

Зар вику чујеш у кући?

КЛИТЕМНЕСТРА:
 
Ајме мени! Ај!

ЗБОР:

И мене боли, гдје од дјеце мораш мријет, ‐
Бог правду кроји, када дође, куцне час.
Ти круто трпиш, ал' и злочин сврши клет
На мужу, јадна, свом!
(Излази Оресто, Пилад и Електра)
Ал ено их!
Гле, кроком кроче из куће,
А мајке крвљу свјежом попрскани су!
То доказ побједе је ‐ тужна поздрава.
На свијету нема куће ‐ веће несреће
Од Танталова дома, нит га бјеше кад.
 
ОРЕСТО, ПИЛАД. ЕЛЕКТРА, ЗБОР.
(Пратња изнесе мртва Егиста и Клитемнестру па постави на тле.)

ОРЕСТО:

Ао, Земљо, Зеусе, краљу свевидни,
Глете ово дјело, грдну крв,
Глете ту на земљи трупа два!
Удар руке моје их
Свали, ‐ за јаде је моје плата то!

ЕЛЕКТРА:

Ох, плакат нам је, брате, ал' сам крива ја!
Ја ватром се оборих јадна на мајку.
Што ме кћерку роди.

ЗБОР:

Ао судбе, судбе твоје, мајко рођена!
Ти страшно, грозно ‐ одвише
Од дјеце своје препати,
Ал' за оца ‐ за крв с правом плати.

ОРЕСТО:

Фебо, ти осветит рече ми.
На видјело невиђени јад
Изнесе, ал' крвав скину брак
Сад са земље хеленске!
Куд, у који град ћу?
Тко ће примит ме?
Тко побожан ће у очи
Убицу мајке гледат оком?

ЕЛЕКТРА:

Ајме мени! Куд ћу ја?
У које коло ћу.
На какву свадбу?
Хоће Г мене неву тко
У одају примит?

ЗБОР:

И опет, опет вјетра дах
Гле измијени ти ћуд;
Сад свето мислиш, прије бјеше мисли зле.
Страшно, драга, учини,
Брата силом нагна.

ОРЕСТО:

Зар видје, како ми се јадна ухвати
За хаљу, пред смрт дојку отрки ‐
Ајме мени! ‐ на тле се
На кољена баци јадно?
Бјех ко восак мек.

ЕЛЕКТРА:

Знам добро, бол ти љута срце параше.
Кад болни цвил чу мајке, што те роди.

ОРЕСТО:

За браду ухвати ме руком, вриском ми
Овако врисну: „Дијете моје, молим!"
О лицу она мом
Сва висијаше, ‐ мач из руке пужну ми.

ЗБОР (Електри):

Ох, јадна, како може очма гледат крв –
Смрт, твоја гдјено издише ти мајка?

ОРЕСТО:

На зјене, очи своје, свој намакох плашт.
Ко за жртву тргох мач
И мајци у врат ринух га.

ЕЛЕКТРА:

А ја те бодрих, потицах
И сама мача маших се.
 
ЗБОР:

Над све грозоте грозоту створи!

ОРЕСТО:

Де узими, плаштем тијело покриј мајчино.
Ране застри њезине!(Ступи пред мајку)
Крвнике себи роди ти!

ЕЛЕКТРА:

Гле, милу и не милу те
Ми огрћемо плаштем сад!
Крај јада силних дому је.

ЗБОРОВОЂА:

Гле, над кућом, понад крова високо
Ту демони лебде! Ил' с неба су бози?
То смртнијех људи стаза Ије није.
А зашто се свијету јављају они
Пред очима сада?

КАСТОР, ПОЛИДЕУКО.

КАСТОР:

Чуј, сине Агамемнонов! Диоскури,
Два брата мајке твоје теби зборе сад.
Баш море, броду страшни стишали смо вал
И махом Аргу похрлили ‐ сестре си,
А мајке твоје угледасмо рану, крв.
По праву трпи, ал ти право не радиш.
Феб, Феб је ‐ ал' краљ мој је, зато шутим ја.
Он мудар је, ал мудро не свјетова те.
Врат пригнут треба, ‐ а извршит даље је,
Што судба Зеусова о теби одреди.
Дај Електру Пиладу, кући пошљи их,
А ти се Арга клони, ‐ није просто ти
Унићи у град, када матер погуби.
А страшне Срде, пасјег ока божице.
Свуд свијетом витлат ће те, гонит махнита.
Хајд' у Атену ,свети кип дај Паладин
Обујми, змијама[33] ће страшним сплашит их
И одбит, те се оне тебе неће таћ;
Над главом твојом ће Горгонин држат штит.
Хум неки Аресов[34] је ондје, ‐ први пут
Ту бози сјели и суд крвни судили.
Кад Арес крути уби Халиротија,[35]
Владару морском сина; срџбом плану он
Рад кћери, ради загрљаја грјешнога.
Суд бозим' то је отад чврст, нада све свет.
И тебе рад убиства ондје чека суд.
И гласи паст ће наједнако ‐ смрти ће
Суд ријешит тебе. Локсија ће кривњу сву
На себе узет, ‐ матер убит рече он.
И заувијек ће закон бити постављен:
Располове л се гласи, кривац ријешен је.
А јадом ојађене страшне божице
До хума[36] ће у ждријело заци земаљско.
Што светиња је, пророчиште човјеку.
А теби скрасит се у земљи аркадској
На води Алф'еју до храма Ликејског.
По имену ће твом се једном прозват град.
То рекох теби. А Егистов мртви труп
У крило земји це положит Арга пук,
А мајку твоју ће Менелај ‐ стиже баш
Науплији, заузев земљу тројанску ‐
и Хелена сахранит. Та из Египта,
Из двора Протејева дође, не бјеше
У Фригији; у Илиј Зеус лик Хеленин
Отпосла, свађе, крви људске да буде.
А Пилад нек за жену дјеву узме си.
Из земље ахејске нек кући води је,
Назовисвака[37] твог нек узме са собом
У Фокиду и товар блага њему да!
Ти крени гором, тијесном земље истамске
И иди блаженоме дому кекропском![38]
Судбина с крви суђена кад мине те.
Ти муке ћеш се ове ријешит, сретан бит.
 
ЗБОРОВОЂА:

О Зеусови сини, смијемо л и ми
У разговор 'вако упустит се с вама?

КАСТОР:

Јест, смијете, ‐ крв вас не каља мрска.

ОРЕСТО:

А смијем ли и ја,
Тиндара синци?

КАСТОР:

Па просто и теби!
На Феба ћу одбит
То крваво дјело.
 
ЗБОРОВОЂА:

А зашто ‐ та бози сте, рођена браћа
Тој убитој овдје –
Смрт од крова не одвратисте црну?

КАСТОР:

Ту несрећу силни досуди усуд
И Фебових уста безумне ријечи.

ЕЛЕКТРА:

Ал' какав Аполон, пророштва каква
Потакоше мене, да убијем матер?

КАСТОР:

Та једно је дјело, један и удес.
Проклетство вас једно Отаца сад ваших обоје шатре.

ОРЕСТО:

О сестро! Ох, дуго не видјех тебе.
И већ ми се тргнут с твојијех груди!
Ја тебе ћу. а ти оставит мене.

КАСТОР:

Дом и мужа има, не снађе је удес.
Судбина баш тужна, само што мора
Град аргивски пустит.
 
ОРЕСТО:

Па има ли веће. болније боли.
Но очинску груду, завичај пустит?
Ил’ с очинским домом ја ћу се растат,
С убиства ћу мајке туђем се суду
Ја подврћи, предат.

КАСТОР:

Ал' не бој се! Ти ћеш
До Паладе, у град свети!
Но стрпи се!

ЕЛЕКТРА:

При вини ми груди на груди своје,
О промили брате!
Од очинског крова проклетство нас гони –
Крв смакнуте мајке.

ОРЕСТО:

Де загрли, тијело притисни моје
И плачи, ко мртву над гробом да стојиш!

КАСТОР:

Ух! Страшна је ријеч то, страшно је слушат
и бозима самим!
Та има ти срца за људе биједне
У мене и сваког на небу бога.

ОРЕСТО:

Већ видјет ле нећу!

ЕЛЕКТРА:

Па ја да ти више не угледам лица!

ОРЕСТО:

То посљедњи пут ми говориш сада!

ЕЛЕКТРА:

Ој збогом, граде!
А збогом и ви, Аргивке моје!

ОРЕСТО:

Зар полазиш веће, душо ми вјерна?

ЕЛЕКТРА:

Ма идеин са сузом у оку њежну.

ОРЕСТО:

Хајд', Пилаиле. иди, сретан ми буди и Електру вјенчај!
(Отиду)

КАСТОР:

Пир, свадба ће бити њихова брига, ‐
Ал куја[39] се клони, бјеж' у Атену!
Та кораком грозним за тобом кроче
Са змијам' у руци, а тијело је црно;
Плод ужасних боли за собом носе.
(Оресто одјури луд.)
А ми ћемо хрло на сицилско море.
Да спасемо лађе на пучини бучној.
И летимо зраком, простором силним,
Ал' опаку од нас помоћи нема;
Тко побожност вазда и правицу воли
За свега живота, из невоље тешке
Ми избавит ћемо, истрчи њега.
И зато нек нитко не ради криво,
Нек не плови никад с кривоклетним људма!
Ја ‐ бог то смртницим' кличем и јављам. (Нестаје их.)

ЗБОРОВОЂА:
 
Ој весели буд'те! Тко смртан се може
Веселит и не страда с несреће какве.
Тај сретан животом сретнијем живи.
(Сви отиду.)

Напомене[уреди]

  1. Дардан. праотац тројански.
  2. Агамемнон.
  3. Тантал, отац Пцлопов. праотац Агамемнонов.
  4. Агамемнона.
  5. Луда.
  6. Да би баш морала ићи по воду.
  7. Жена га је сјекиром убила у купељи.
  8. Ако тко јавља срећу, нада се награди.
  9. Оресто.
  10. Локсија. Аполон.
  11. Рјечица тројанска.
  12. Пелиј и Оса у Тесалији. гдје је град Фтија. родно мјесто Ахилејево.
  13. Тетида је Нерејка. морска божица. /14/ Родио се на гори Килцни у Аркадији.
  14. Родио се на гори Килени у Аркадији.
  15. Химера.
  16. Пегас. Врелу је пиренско код КоринУи. Белерефонт. унук краља коринтскога Сисила, уби. на Пегасу јашући, неман Химеру.
  17. Новац.
  18. Јави као стража каква смоленицом.
  19. Егислу је отац Тијесто.
  20. Мисли десет' дан послије рађања.
  21. Послије смрти Пелопове завадисе се синови Атреј и Тије¬сто ради пријестоља и замолише у Зеуса знак, Атреј наде у стаду својем златоруно јање. Али жена његова Аеропа украде то јање и даде га Тијесту, којега је вољела. Атреј баци бестидницу у море, закоље Тијесту дјецу и приреди му гозбу. Лгисио се спасе. С те грозоте удари сунце путем натраг.
  22. Либија.
  23. Диоскура.
  24. Хадов.
  25. Поток код Олимпије.
  26. За крв.
  27. На челу.
  28. Егиста.
  29. За Ифигенију.
  30. С Пријамовом кћерју Касандром.
  31. Ради недјела није страдао Егисто, већ Оресто мора вјети у прогонству, а Електра је удала за сељака.
  32. Од Ифигенијине.
  33. Оклоп је божици Атени на прсима обрубљен змијама а на сриједи истиче се глава Горгонина.
  34. Ареопаг.
  35. Халиротије, син Посидонов, силовао је кћер Аресову Алкипу; зато га Арес убије, а Посидон тужи бозима.
  36. На Колону у Атени.
  37. Сељака.
  38. Граду Атени.
  39. Срда.