Елегија
Под сенком древних шума потоци тихо стреме.
Орошен љубе цвет,
И густо горско грање пећине чува неме,
Чаробни чува свет.
Ту мутан, мрачни поглед суморно гором лута,
Прошлости тражи след,
Ал' све је тако тужно... и с травног свога пута
Туђинац хитам блед.
Гле, на том суром стаблу њезино драго име
Још време штеди зар?
Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме,
И мог пролећа чар
Али ње нема више. Под небом даљног југа
Почива она сан;
Над њоме шумори папрат и верног не чује друга
У мајски ведри дан.
Лозница, 6. март, 1886 год.
