Европа и српско питање 3
| ←<< 2. глава | ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ Писац: Васиљ Поповић |
4. глава >>→ |
Између првог и другог устанка 1813—1815.[уреди]
Београдски везир Сулејман-паша примењивао је релативну благост према Србима, док је успео да велике масе бегунаца врати из Аустрије на њихова огњишта. Али, после је пустио маха својој мржњи на Србе.
Порта се сад бојала аустриско-руске навале, а и Срби су рачунали с њом и били су готови да се придруже Аустрији против Турске. Турске репресалије и наде Срба на скори рат изазваше Хаџи-Проданову буну 1814 године. Милош је држао да је незгодно време за буну, те помогну да се буна угуши, а Хаџи-Продан пребеже у Аустрију. Турци заведоше тада још јачи терор.
Кад су удружене европске силе победиле Наполе-она и састале се на конгресу у Бечу да уреде евролске прилике, достигла је тим Метернихова Аустрија врху-нац угледа и утицаја.
Аустрији је конгрес вратио не само изгубљене територије него и хегемонију у Италији и Немачкој. То је био претежак терет за слабе моралне и за исцрпене материјалне снаге хабзбуршке монархије, те је она морала задржати своју консервативну политику на Истоку.
Резултати Бечког конгреса донели су максимум који је Аустрија могла добити и одржати. Доцнији Метернихов рад у његову дугом периоду управљања спољном политиком Аустрије (до 1848) показао је да је Метерних збиља сматрао те добитке за дуг период времена као максимум аустриске експанзије.
Због тога што је, тим стицајем прилика, Аустрија на Бечком конгресу проширила своју власт и свој престиж више него што је одговарало њеној стварној снази, што јој положај у Италији и Немачкој, а наскоро и у Угарској, није био јако чврст, избегавао је Метерних сваку јачу акцију у спољној политици, особито на Истоку, где би њом морао доћи у сукоб с моћним реакционарним савезником царем Александром.
Против турских насиља у окупираној Србији обраћале су се преостале народне старешине преко емиграната на Русију. У име Срба послат је прота Матија Ненадовић у Беч да код конгреских сила изради посредовање за Србе. Он предаде молбу руском и аустриском цару, пруском краљу и енглеском принцу регенту. Цар Франц примио га је у аудијенцију и обећао му је да ће се пријатељски заузети код султана за Србе, али је држао за незгодно да њихову ствар препоручи султану у име конгреса. Он је упутио српску молбу интернунцију Шрирмеру у Цариград да настоји код Порте издејствовати да обустави свирепства у Србији.
Пруски државни канцелар Харденберг саветовао је да буду мирни, обећао је да ће се заузети, али није очекивао какав успех због лабавих пруских веза са Портом. Погледи туркофилске Енглеске слагали су се с аустриским погледима о Истоку. Обе силе желеле су да Конгрес зајамчи интегритет Турске. Српским депутатима дао је енглески одговор ађутант лорда Кастлреа који је одбио свако мешање у унутрашње односе Турске и препоручио им да се обрате аустриском двору.
Цар Александар се држао с почетка у позадини, хотећи да најпре српским молбама и извештајима о турским неделима створи у крилу конгреса расположење за своју акцију, којом би тражио протекторат над православним хришћанима у Турској. У фебруару 1815 упути он члановима конгреса циркуларну ноту у којој је указивао на турска свирепства у Србији, на потребу да се спрече и истицао је да хришћанска вера и правни разлози налажу силама да се заузму за хришћане, а првенствено њему као природном заштитнику једноверних православних Срба. Том нотом је Александар имао циљ да у име Европе добије мандат да штити хришћане у Турској. Тај његов циљ био је у опреци с аустриско-енглеским погледима. Та два супротна гледишта најодлучнијих европских сила онемогућила су да се уопште ишта реши о Истоку, који и иначе није спадао у програм Конгреса, јер ту Наполеон није извршио важнијих промена. Повратак Наполеонов с Елбе и очекивање нових борба с њим онемогућили су и сваку енергичнију директну и одељену акцију Русије код Порте.
Други српски устанак и Русија.[уреди]
Турска насиља и опасност по живот народних старешина дадоше повод за други устанак под воћством Милоша Обреновића (у априлу 1815). Устаници ступише у савез с Портиним одметницима у Ада-Калу, браћом Реџеп-аге, који је погубљен на заповед Портину 1814 године, те су тако били заштићени са североисточне стране. Порта посла на њих војску од Босне под Хуршид-пашом, покоритељем Србије из 1813, и од Ниша под Марашли-Али-пашом. Међутим је Наполеон био поново савладан, а Русија је енергично интервенисала у Цариграду и окупљала војску на граници. То је утицало на Порту да потражи миран пут за решење српског питања. Милош се користио том ситуацијом, истичући да се народ не буни против султана него против насиља Сулејман-паше и послао је депутацију у Цариград. Он искористи и суревњивост између Хуршид-паше и Марашлије и склопи с овим другим усмен уговор о примирењу и самоуправи Србије, с турским пашом у Београду и с турским гарнизонима у градовима. Марашлија постаде везир у Београду место Сулејман-паше, а Милош врховни кнез.
Милош се посве наслони на Русију, а ова се енергично заузе за Србе у Цариграду. Милош је настојао да преговорима и са дипломатском помоћи Русије утврди и прошири аутономију Србије. Руска савезница Аустрија није га помогла, али га није могла ни ометати.
Русија је послала посланика Строганова у Цариград (1816) и овај је енергично тражио извршење букурешког уговора о Србији, Влашкој и Молдавији. Због таквог држања Строганова Порта остави Србе на миру и престаде им тражити да предаду оружје. Порта је развлачила преговоре с Русијом и са Србима све до 1820. Те године посла она ферман којим им је потврђивала нека права, али Милош одби ферман, како му је и Русија саветовала и посла велику депутацију у Цариград с упутствима да склопе погодбу с Портом (1820). Требало је да депутација тражи наследно кнежевско достојанство и важнија права која имају Архипелашка Острва, Влашка и привилегисане друге области.
Али, поводом грчког устанка (1821) Порта интернира српску депутацију и, не прихвативши руски ултиматум, пусти да Строганов прекине дипломатске односе и отпутује с посланством из Цариграда.
Аустрија према Турској од другог српског до грчког устанка.[уреди]
Друга најзаинтересованија сила, после Русије, Аустрија држала се пријатељски према Турској. Порта се ипак бојала заједничке акције Аустрије и Русије, а и вођи другог устанка храбрили су народ лажним обећањима да ће им помоћи Аустрија и Русија. Неповерење Порте према свима хришћанским силама појачало се кад је образована Света алијанса и кад су Јонска Острва стављена под енглески протекторат.
Метерних је умиривао Порту, забрањивао је проти Матији Ненадовићу да на аустриској територији ради као српски посланик и објашњавао је Дворском ратном савету да су неискрене понуде Срба да се покоре Аустрији, јер су их они увек стављали пред какву непосредну опасност од Турака, а кад би опасност ишчезла, заборављали су на те понуде. Он је избегавао свако компромитовање код Порте. Уклањао се и сваком за-плету због разривених финансија и слабе војне спреме.
Метерних је узео писани и компромисан став у питањима Блиског Истока и оставио је Србију њеној судбини. Милош је реално схватио аустриски став, па није своје наде ни везао за Аустрију, него за Русију. Ратови с Француском, Бечки конгрес и Света алијанса учинили су Русију важним фактором целокупне европске политике. У тој политици она је, после Наполеонова пада, често наилазила на отпор Енглеске и на кочење од стране своје реакционарне савезнице Аустрије. Аустрија је желела споразум међу силама, да се спречи мешање Русије у унутрашње послове Турске и да се осигура мир који је био потребан трговини.
Милош није очекивао да може дипломатску ситуацију и став Аустрије обрнути у српску корист молбама и апеловањем на човечанске осећаје и неискреним обећањима него је држање Србије прилагодио дипломатској ситуацији па је политичким средствима, а не ратовањем, тежио да постигне свој циљ. Такав мирољубиви метод је одговарао и аустријској консервативној политици, па није давао повода за сукобе с Аустријом.
Грчки устанак и српско питање[уреди]
Кад се први пут залепршала француска тробојна застава слободе у грчкој области Јонских Острва, настало је врење међу грчким родољубима и пробудиле су се велике наде. Песник Рига од Фере пошао је да развије акцију у Грчкој, али га је Аустрија ухватила и предала београдском паши, те га је паша погубио (1798). Тај покрет није се могао наставити, али је успех српског устанка храбрио на акцију. Корфанац Каподистрија, претставник Русије на Бечком конгресу, помагао је културне и националне тежње својих земљака. У Одеси је основано политичко револуционарно удружење хетерија филика (пријатеља) по примеру карбонара и других тајних друштава која су тада, у време реакције, процветала. Та организација окупи Грке по Влашкој и Молдавији и рашири се међу Грцима по осталим турским провинцијама. Хетерија увуче у јужној Русији и Карађорђа у своје коло. Далеко од домовине, Карађорђе је био изгубио осећај за стварност у Србији и схватање за њену нову унутрашњу и спољашњу ситуацију. Хетерија задоби Карађорђа за план да из Србије подигне устанак хришћана у Турској, који би донео слободу Грцима и другим хришћанима. Али, кад је Карађорђе дошао с том намером у Србију, убијен је по наредби Милошевој (1817).
Хетерија је наставила своје револуционарне припреме па је, најзад, избио устанак у Грчкој који ће потрајати осам година и донети ослобођење Грчке (1821—1829).
После смрти цара Александра повео је његов наследник Никола I (од децембра 1825) одлучнију политику. Он је изишао у сусрет жељи сила да одвоји грчки устанак као питање од општег европског интереса од руских захтева који су се оснивали на уговорима с Турском. Тако је он ултиматумом захтевао од Порте да врати Влашкој и Молдавији стање какво је било пре 1821 године, да пусти на слободу српску депутацију коју је затворила приликом устанка Грка, да начелно пристане да у договору са српским народом уреди привилигије које су му обећане и да одреди пуномоћнике који ће с руским пуномоћницима склопити дефинитивну погодбу о свима питањима о којима је преговарао Строганов од 1816 до 1821.
Међутим је постигнут у Петрограду споразум између Велингтона и Неселродеа и утврђен у т. зв. Петроградском протоколу од 4 априла 1826 о решењу грчког питања врло широком аутономијом Грчке.
Комбинујући своју акцију с енглеском, надао се цар Никола да ће лакше остварити своје тежње, основане на Букурешком уговору, и утицати на решење грчког питања. И Русија и Енглеска увиђале су да не могу свака својом посебном самосталном акцијом постићи у целини своје циљеве и спречити туђе, па су се споразумеле.
Аустрија и остале силе саветовале су Порти да по-пусти, само да не би дошло до рата, те Порта прими руске услове (маја 1826). Султан Махмуд II примио је руске услове. јер му је требало времена за реорганизацију војске, с којом би се одлучније могао одупрети руским намерама у дунавским кнежевинама и у Грчкој. Он укину 1826 јањичарску војску и уведе ново уређење и вежбање војске по европском узору, а буну јањичара у Цариграду угуши у крви. Отпор у другим крајевима, као у Једрену, Халепу, Ерзеруму и Босни сломљен је смакнућем главнијих вођа отпора. Турска је морала уништити стару јањичарску војску да би могла створити нову модернију.
Кад је Турска тако остала без старе војске и док још нова није била организована, Русија се користила том слабошћу Порте и својим споразумом с Енглеском, па је натурила Порти своје тумачење Букурешког уговора у Акерманској конвенцији од 7 октобра 1826, коју је Порта закључила да би одговорила примљеној обавези из ултиматума, а и да би добила времена.
Акерманском конвенцијом потврђене су све одредбе Букурешког уговора од 1812, све привилегије Влашке и Молдавије и, у члану 5, све обавезе Порте према Србима из члана 8 тога уговора, па према том и обавеза да Порта са српским изасланицима уреди мере које ће осигурати Србима уговорене користи. Обавезала се да ће тај споразум са српским изасланицима уредити и објавити хатишерифом у року од 18 месеци и да ће тај хатишериф саопштити руском двору. Требало је да хатишериф чини саставни део ове конвенције, тј. да буде под гарантијом Русије, па према том да и уређење и права Србије буду под руским протекторатом.
После потписа Акерманске конвенције посла руска влада 1827 у Цариград посланика Рибопјера, који је на то место био именован већ 1824 године. Одмах иза његова доласка посла кнез Милош депутацију у Цариград да утврди с Портом српска права у смислу Акерманске конвенције. Али, Порта је сад имала пречих брига и одлагала је решавање српског питања.
Тада су у смислу петроградског протокола интервенисале Енглеска и Русија код Порте да реши грчко питање с њиховим посредовањем. Порта је то одбила, а на то се Француска придружила споразуму. Савезници су послали флоту у грчке воде и та флота је уништила турску флоту код Наварина (20 октобра 1827). Савезнице су прекинуле дипломатске везе с Турском. Аустрија је настојала лавирати, али је стављала предлоге сасвим у смислу турских жеља и предлагала је да се призна независност Грчке и тим Грчка остави сама према Турској.
Русија је, упркос настојању Енглеске да спречи рат, заратила на Турску (априла 1828), а Француска је приморала Ибрахим-пашу да евакуише Мореју (у лето 1828). Крајем те године доживела је неуспех Метернихова акција на стварању коалиције против Русије и на сазиву конгреса.
У Азији је напредовала руска војска под Паскевичем, док у Европи није могла прве године да сломије отпор модерно увежбане турске војске. Тек у лето 1829 продро је Дибич (Забалкански) преко Балкана до Једрена, али с јако ослабљеном војском. Ипак је он предлагао цару да се помоћу хришћана настави рат и да се уништи турска царевина. У ту сврху он је предлагао да се склопи савез са скадарским везиром Мустафа-пашом Бушатлијом (Шкодра-пашом), кога је био кнез Милош задобио. Дибич је био ставио два плана о подели турске баштине у Европи. По њима је требало, углавном, да дођу у власт или под заштиту Русије румунске кнежевине, Бугарска и Румелија; у власт Аустрије: Србија, Босна, Далмација, северна и средња Грчка; у посед Енглеске: Мореја, Крит и Архипелаг, а Француске Ципар. Прусија би добила неке области од Аустрије. Док је тако на једној страни руски генерал постављао план о империјалистичкој подели Балкана у духу Катаринине политике, предлагао је, с друге стра-не, бивши београдски митрополит Леонтије, који је тада живео у Русији, руском цару у једном меморандуму да помогне да се Србији осигура миран унутрашњи развитак и проширење граница, јер је Србија по свом географском положају одређена да постане језгро јужнословенских земаља.
Руска дипломатија узела је уже, практичније и остварљивије циљеве, које је могла примити и Порта и европске силе. У Једрену је закључен мир 14 септембра 1829. Једренским миром није се Русија територијално много проширила на рачун Турске него је утврдила своје протекторате. Турска је прихватила отцепљење Грчке по споразуму трију сила.
Привилегије Влашке и Молдавије остале су под руском гарантијом. Порта се обавезала да ће испунити обавезе о Србији из Акерманске конвенције, да ће јој вратити шест нахија и да ће то све потврдити хатишерифом који ће издати и саопштити руском двору у року од месец дана по потпису уговора. Једренским миром је Русија поставила и постигла циљ да што више ослаби Турску и да је учини што зависнијом од себе.
Отцепљење Грчке, која је проглашена самосталном краљевином 1830, утврђење аутономије трију дунавских кнежевина и висока накнада ратне штете давали су Русији моћно средство за тај циљ. Неселроде је наскоро после закључења мира писао да је Турска на то спала да може постојати само под заштитом Русије и да мора слушати руске жеље. Тако се измењивала руска освајачка политика према Турској с политиком протектората. Ту зависност Турске стварала је Русија и неким доцнијим актима, док јој Европа није стала на пут.
Кад је била највећа опасност за Турску, пред закључење једренског мира, израдио је француски министар Полињак један шимеричан план о подели Турске и француска влада га је, по одобрењу краљеву, предложила Петрограду. По том плану добила би Русија Влашку, Молдавију и неке земље у Азији, Аустрија Босну, Херцеговину и Србију, Француска и Прусија неке своје суседне земље, међу којима Прусија Холандију, а Енглеска холандске колоније, а холандски краљ би добио Цариград, Грчку и остале балканске земље. Не могући се, наравно, окористити у смислу овога плана, Француска заузе Алжир, који је био под турском сизреношћу (1830).
Србија је за време руско-турског рата остала мирна, како јој је саветовала Русија, да не би изазвала општи покрет хришћана и отпор сила против уништења Турске. И Милош је мислио да дефинитивно решавање источног питања у тадашњем моменту не би испало повољно по Србију, која је била још слаба, док су апетити сила били велики. Он је желео да се Турска што више ослаби, па да његов утицај на хришћане буде што јачи и да припреми уједињење свих српских земаља. То је био врло мудар и реалан став за српску политику у источном питању.
У смислу једренског уговора издао је султан хатишериф од 18/30 септембра 1829 за Србију. Али, наскоро покуша Порта да изигра обавезу да врати шест нахија. Тек на енергичан руски притисак издаде други хатишериф с прецизнијим одредбама о аутономији Србије. У исто време доби Милош помоћу новца берат о наследном кнежевском достојанству (1830). Шест нахија Милош је посео тек 1833, кад је Порта била заузета египатском кризом.
Тако је Србија услед ове дуге грчке кризе успела да с руским заузимањем и на основу руских уговора утврди и прошири своју аутономију и постигне наследно кнежевско достојанство као важан елеменат самосталног положаја.