Европа и српско питање 1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЕВРОПА И СРПСКО ПИТАЊЕ
Писац: Васиљ Поповић


I. УВОД

Значај великих сила[уреди]

Историја сваког европског народа, па и нашег, у новом веку може се потпуно објаснити и разумети само ако се посматра у вези с општим историским развитком и у односу с т. зв. концертом великих сила, који је у историској науци неких народа назван и изразом „систем држава“. Европски систем држава значи широку биолошку заједницу европских држава, првенствено великих сила, као најмоћнијих и најутицајнијих. У ту заједницу повезане су државе не неком формалном правном везом: државном границом, уставом или уговором, него историском судбином и њеном стварношћу: једном територијом, која их упућује и приморава на међусобне културне, политичке и привредне везе и на измену духовних и материјалних добара. Из те заједнице потичу не само осећаји и потребе солидарности, него и разноврсне аспирације, сукоби и заједнице интереса. Судбина сваког европског народа зависила је и зависи врло много од политике оне категорије европских држава која је у новом веку названа великим силама. У тај ред убрајају се у сваком периоду само оне државе које, због своје снаге, величине и утицаја, имају право на реч у сваком важнијем европском међународном питању. Од политике тих великих сила, од њихових међусобних односа и од њихових односа према појединим питањима која прелазе ужи оквир интереса једног народа, зависила је и зависи врло много судбина не само њихових него и свих других, мањих, европских народа.

Природно је што се у писању целе историје једног народа или једног њеног периода увек има у виду веза националне историје с општом. Та веза је све јача што смо ближе савременој испреплетености интереса, живота и судбине културних народа и утолико јаче се мора обрађивати. Та повезаност је, дакако, индивидуално описана код сваког важнијег догађаја, појаве или покрета и у овој серији књига које обрађују најновију историју српског дела нашег народа. Али, да се добије јединствена слика у каквом су односу били Срби према великој политици сила, како су удешавали своје држање према њој, и како је та политика утицала на њихову судбину у најодлучнијем периоду наше прошлости, да се прикажу главне линије наше народне историје тог периода с оквиром опште историје, задаћа је ове књиге, која ће то опширно питање моћи, због ограниченога простора, осветлити само у крупним рељефнијим контурама.

Постављање српског питања[уреди]

Српско питање, као питање националног ослобођења и уједињења, било је савремено национално питање, као и талијанско и немачко. Постављање тих питања у њиховом модерном облику могло је да се догоди само у историском периоду национализма и либерализма, од француске револуције до краја светског рата, дакле управо у периоду савремене историје који обрађује ова колективна историја Срба. И у овом периоду постављено је доста доцкан и талијанско и немачко питање, од друге половине прошлог века, кад је у свима својим елементима било приправљено и зрело за решење, па је онда непосредно и брзо решено, једно и друго, по савременом начелу народности. Формално дипломатско постављање пред Европу српског питања, као зрелог за решавање, догодило се још касније, приликом анексије Босне и Херцеговине 1908 године.

Али, ако је Европа тако доцкан примила српско питање као зрело дипломатско питање за решавање, то не значи да суштина тог питања није пре и одавно била на тапету пред Европом, у својим разним облицима и саставним деловима. Чак, талијански народ, премда је живео у много срећнијим културним и политичким приликама, поставио је много и много доцније него наш народ себи као циљ остварење националног начела у свом народном и државном животу. Наш народ је програмски поставио идеал националне слободе и народне државе, може се рећи, неколико векова пре него што је тај идеал унела у савремену историју народа велика француска револуција. Тај начелно постављени идеал није био неки свесно израђени програм, него инстинктиван став. Тим изразом обележавају у последње време неки знаменити енглески историчари и публицисти основне аксиоме којих се енглески народ држао у својој спољној политици у новом веку. Тим изразом можемо и ми обележити основни став нашег народа у једном великом европском питању које је врло живо интересовало и ангажовало, некад више некад мање, све чланове европског државног система кроз цео нови век, наиме у источном питању. Кроз то питање, којему је српско питање било саставни део, улазило је и наше народно питање у целокупну велику европску политику новог века.

Срби и источно питање[уреди]

Општеисториски и европски значај није могао постићи наш народ неким великим културним и државним делима. Он је и за једна и друга показао великог смисла и способности, али су неповољне историске прилике и његова мала бројна и материјална снага онемогућиле да оствари велике резултате. Општеисториски значај, позитиван или негативан, може се мерити према том шта је који народ привредио или штетио општој човечанској култури. Велики народи су они који узму знатна учешћа у стварању, ширењу, одржавању или одбрани културе, а варвари они који уништавају културне тековине. Ако узмемо такво мерило за историски значај народа, онда и бројно мали народи могу да постигну велики историски значај.

Наш бројно мали народ постигао је општеисториски аначај, који му је више признат у јавном мнењу савремене Европе него у њеној историској науци, својим напредним основним ставом према европској култури и њеним идеалима. Већ у средњем веку показао је наш народ да је знао поставити себи високе циљеве у духу свога времена и да је знао бити њима прожман. Владајући кругови увидели су већ тада да су културне вредности најтрајније вредности и обележавали су великим културним споменицима, дивним верским грађевинама, своје име и своју епоху за потомство. Сав народ прихватио је идеале европске хришћанске културе и остваривао их је према својим најбољим силама. Тај леп развитак наше средњевековне културе заустављен је доласком Турака у Европу. Тај долазак значио је нову фазу у вековној борби између Европе и Азије за њихова додирна подручја у Леванту и на Балкану. Та борба у вези са ширењем, заустављањем, одржавањем и сузбијањем турске власти у тим подручјима узимала је увек обележје сукоба између два света и две културе, између Европе и Азије, између хришћанства и ислама. Кроз цео нови век стално је било отворено питање о уништењу турске државе у споменутом подручју као посве страног тела у европском хришћанском амбијенту. Такво питање, међутим, није ни о једном другом европском народу ни постављано ни с тим обележјем решавано. Ниједној европској држави није се оспоравало право на опстанак нити се борба против ње мотивисала позивом на европску културну солидарност — премда, наравно, само из тактичких разлога и са себичним посебним циљевима — каошто су то чиниле европске државе кад су биле у непријатељству с Турском.

Назив источно питање постао је тек у дипломатији 19 века, а значио је питање о одржању османлиске власти у целини или у појединим земљама у области Леванта и Балканског Полуострва. С тим значењем, иако не и под тим именом, постојало је то питање од прве појаве Османлија на историској позорници у споменутим областима.

Историска судбина Срба у новом веку стајала је у најтешњој вези са судбином турске царевине у Европи и с односима између ње и Европе, дакле с источним питањем. Станоје Станојевић сматрао је српско питање као битни део источног питања у новом веку, изједначујући источно питање с балканским. Зато је подвлачио да се „историја српског народа скоро поклапа са историјом источног питања“.

Јован Цвијић је објаснио географску подлогу овог питања у области Балканског Полуострва, које је, по њему, у турској епоси постало главни део источног питања. Он га доводи у везу „с евразиским особинама Полуострва, затим с његовим особинама спајања и прожимања и са распоредом балканских народа“. Отворена северна граница, моравско-вардарска веза са Егејским Морем и преко њега с Предњом Азијом и велике привредне користи од поседа тих области мамиле су не само освајаче с истока него и из средње Европе. Цвијић мисли да је нововековно „продирање на исток“ (Drang nach Osten) било потстицано и ојачано материјалистичким и техничким карактером нове централно-европске културе и њеном капиталистичком организацијом. У Мореузима, пак, имала је Русија од давнина саобраћајних и привредних интереса.

Врло важна вардарска долина била је неопходно потребна Србији, много мање Бугарској. Србија ју је у савременој епоси, после борбе, и одржала, али је на тој баријери била извргнута нападају Средње Европе у њезину продирању према Солуну и Малој Азији, каошто је у средњем веку била нападнута на тој баријери од Турске у њезину продирању према Средњој Европи. Проблем се компликовао с чињеницом што су у последњој епоси југ и приморје Аустро-Угарске чинили етнографску целину са Србијом и Црном Гором. Тим географским факторима приписује Цвијић велики утицај на источно питање и сматра их узроком многих ратова новога века па и светског рата.

Везујући источно питање за односе Европе с империјалистичком османлиском царевином, морамо историју тог питања ставити у границе од почетка 14 века до краја светскога рата. У том дугом времену можемо разликовати два периода: период османлиске експанзије до друге опсаде Беча 1683 године и период османлиског повлачења од тога момента до затварања источног питања у балканском и светском рату.

Кад се тако схвати источно питање, онда постаје јаснија и истакнутија улога нашег народа у постављању и решавању тог питања које заузима велики део опште историје новог века и које је једино питање стајало отворено кроз цео тај век и интересовало некад више, некад мање, готово ове важније европске државе. По тој улози добива и наш народ велики општеисториски значај и по њој улази у општу историју, што досад није било довољно запажено ни усвојено. С овим питањем била је тесно везана судбина нашег народа кроз готово шест дугих и тешких векова.

У вези с тим постигао је наш народ историску величину, што се одупро јаком ренегатском пакрету, одрекао се ренегата и задржао свој европски став, инстинктивно се определио у великој, дугој и тешкој историјској борби, прожет у демократском духу, од најмањег до највишег, осећајем свог историског позива у тој борби између Европе и азиске силе око идеала европске цивилизације, и што се сав заложио и предњачио свима балканским народима у борби за остварење тих идеала и што је први, уз велике жртве, поставио савремено национално начело као основицу за решавање овог питања и више пута и свој опстанак заложио за то начело.

Преостала данашња турска народна држава ограничила се на турску народну територију. Она је прекинула с империјалистичким османлиским исламским традицијама и тежи да се модернизује и афирмира као и свака друга народна држава. Ограничена на своје етничке области по начелу народности, у Малој Азији и Источној Тракији, а упућена путем европеизирања, нова турска република уклонила је сваки повод за начелну борбу с Европом, какву је водила завојевачка османлиска царевина од свога постанка до пропасти. Изједначујући се с другим народним државама и узимајући основне европске појмове за однос према другим државама и за своје унутрашње уређење, нова Турска омогућава овој миран опстанак у светској заједници народа. Тешко да ће се више икад у Турској пробудити освајачки дух према Европи, ношен осећајима верског, азиског империјализма. С друге стране, победа националног начела и верске сношљивости у Европи тешко да ће омогућити више икад да Европа употреби осећаје верске солидарности за потискивање Турака и даље из њихове етничке области. Спорна питања између европских држава и Турске неће се више моћи постављати у старом облику борбе хришћанске против исламске, европске против азиске силе.

Према том, треба узети да је источно питање у свом досадашњем значењу дефинитивно решено по савременом националном начелу. То не значи да на балканској и левантској ветрометини неће више бити борби с другим значајем и око других питања.

Чињеница да је наш народ извршио с достојанством и с успехом једну од најважнијих и најтежих мисија у овом шествековном питању, увек у служби европске цивилизације и напредних европских идеала, даје нам разлога да можемо с поуздањем гледати у будућност као што с поносом гледамо у прошлост.

Иако су Срби од почетка играли важну улогу у свима заплетима и борбама око балканског дела источног питања, они су, у новом веку, после губитка народних држава, престали да у том буду самосталан државни фактор. Они иступају у првом периоду уз главног поборника хришћанске Европе: Хабзбурге и уз спореднијег: Млечане. У другом периоду иступа Русија као савезница и као супарница Аустрије, док јој од кучук-каинарџиског мира од 1774 не преотме првенство. У њихову последњем заједничком рату против Турске повлачи се Аустрија у свиштовском миру од 1791 за готово цео век од експанзивне акције на Балкану, а ту улогу преузима Русија. Срби увек траже ослонац код сваке силе која им може помоћи против османлиског тлачења.