Душица моја...

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Душица моја... (Do D... D...)  (1825) 
Писац: Адам Мицкјевич, преводилац: Стојан Новаковић


Душица моја кад у слатке часке
Задршће гласком, па тепа, ћерета,
Тепа, ћерета, гуче тако слатко,
Да не смем гласа прекинути света;
Ништа не зборим и не дишем чисто,
Жуђено словце да саслушам свако,
Па не бих ништа, ништа желет’ знао
Тек слушат’, слушат’, слушати је тако!

Ал’ кад речи милом ватром плану,
Огањ небески с очима се сљуби,
Руже се распу по образу њену,
Кроз корал усне сину бисер зуби,
Ах у тај часак слободниј’ сам јунак,
У очи с’ лепе загледам, задубим —
Усне полете, слушати не марим,
Тада бих само да је љубим, љубим!...

Извор[уреди]

1865. Вила. Година прва, број 4, стр. 45.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 107 година.