Друга пјесма о Пркосу
Кад усташе Кордун поробише,
Поробише, ватром попалише,
Много раје у гроб отпратише.
Гори Кордун и Банија цијела,
Бјежи раја гола, огладшела, 5
По сн’јегу се свуда распршила.
Село Пркос на удару први,
Запливало у ватри и крви.
Јарко сунце сијати престаде.
Чујте, браћо, наше тешке јаде! 10
За три моја брата партизана
То је, браћо, била тешка рана.
Ту потоци крви потекоше,
Маје, жене и дјецу побише,
Заклаше ми нејакога сина, 15
Не бјеше му још ни мјесец дана,
То је браћо понајтежа рана!
Заклаше ми секу јединицу
И њезину од стрица сестрицу.
Обје бјеху као руже б’јеле, 20
Мила дика фамилије цијеле.
Убише ми и секина мужа,
Дивна момка, к’о румена ружа.
Ко би, браћо, јаде поредао!
Тешко може и ко је гледао. 25
Глава бучи само кад се слуша
Јер ту паде две хиљаде душа.
Покрај Купе опустише села,
До Бовића покрајина ц’јела,
Од Пркоса па до Сјеничака, 30
Дуго Село горе до Кирина.
Све што, браћо, српско име носи,
То фашиста од реда покоси.
У кућама неке сагорио,
Док је друге на пољу побио. 35
На стотине живих покупио,
У Ласињу живе отпремио,
Крај распетог Криста проводио.
На крижању крај Ласиње града,
Што ту стоји као људска нада 40
Да народу кроз вјекове лаже
Да спасењем Исус располаже.
Али они који га славише,
Сад од њега курву направише,
Јер од њега стотину корака 45
Лешевима напуњена рака.
Гледа Исус распети на крижу
Ђе колоне до те јаме стижу,
Ђе крвници убијају дјецу
Све у славу распетоме свецу. 50
А сад чујте, браћо моја мила,
Ђе се наша нада налазила.
То је била црвена Русија —
Свих народа нада најмилија.
И јуначка наша Компартија 55
Која ј’ старе лажи сахранила,
Што нас саме није оставила,
Већ је многу дјецу одгојила,
У невољи к нама оправила.
Први био Видовић Никола, 60
Комуниста каквих мало има;
Николише и Бранка и Гојка
Које једна отхранила дојка;
С њима бјеше Кричковићу Миле
Који није одгојен у свили, 65
Већ је тежак живот проводио,
По занату он је пекар био;
Два Бућана и Чедо и Миле,
Пркосчанке мајке породиле.
И још многе што с’ јуначки боре, 70
Међу њима Булат Теодоре
Кој’ је први Купу прегазио,
На Жумберак поздраве однио,
Устанички пламен потпалио;
Станојевић Душан кој’ је пао 75
Кад је Купу први препливао.
Да поменем још два сива тића:
Команданта Симу Вучинића
И јунака Милоша Кљајића,
Који Кордун свуда прославише, 80
Што му име славом овјенчаше.
Они први пушке дохватише
И у борбу народ поведоше.
И још многе што одгоји борба,
А сељачка отхранила торба, 85
Да слободу од фашиста бране,
Свог народа лијече тешке ране.
Сада Кордун дивизију има
Што задаје јаде душманима.
Док се она око Купе креће, 90
Кордун Анте више видјет’ неће,
Ал’ ће га се и у сну сјећати,
Крв дјечију у сну ће снивати.
Када падну фашистичке силе,
Павелића однијет’ ће виле, 95
Нестати ће врзинога кола,
Наша ће се излијечити бола,
А Пркос ће успомену дати:
Да с’ фашизам никад не поврати!
Планине ће наше пролистати, 100
Слободна ће земља запјевати.
Јунацима слава што падоше,
За слободу животе дадоше!
Слава оним што су жртве били
И падоше ни дужни ни криви! 105
Живила нам славна Компартија,
Петокрака што таму разбија!
Живила нам најмилија нада,
Тито — вођа нашије’ народа,
Који нас је у борбу водио, 110
У невољи увијек с нама био!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
