„Дојче сине, та што болан легаш,
Болан легаш толике године?"
„Кад ме питаш, право ће ти кажем,
Мори нане, право ће ти кажем.
Кад сам бија у пусто ајдуство, 5
И сас мене тридесет дружина,
Па пођомо кроз гору зелену.
Заврна ми једна силна киша,
Силна киша и помало снега,
Подунаше тија силни ветри, 10
Замрзнаше оп'нци на ноге,
Замрзнаше тоске за колена,
Замрзнаше пиштови за срце,
Замрзнаше пушке за рамена,
Замрзнаше фесови за главу, 15
Замрзнаше кошуље за снагу.
Искочимо на старе планине,
Угледамо цркву манастира,
Па отомо цркву манастира,
Заложимо млого силну ватру, 20
Изгореше пенџери и врата.
Размрзнамо оп'нци на ноге,
Размрзнамо тоске од колена,
Размрзнамо пиштови од срце,
Размрзнамо пушке од рамена, 25
Размрзнамо фесови од главу,
Размрзнамо кошуље од снагу.
Кад се добро, нано, нагрејамо,
Узедомо манастирско благо,
Узедомо триста жуте лире, 30
Искочимо горе на планине.
И од т'г ти тешко болан легам.
Момчило Златановић: Стојанке, бела Врањанке, народне песме које се певају у врањској области, Раднички универзитет "Коста Стаменковић", Лесковац, 1969., стр. 107.
