Дневник једног добровољца/XI

Извор: Викизворник
XI
Писац: Пера Тодоровић
Дневник једног добровољца


12 и 13 август.

Шуматовац је сломио и ојадио Турке, али у српском штабу ни на дан саме битке, ни сутрадан 12 августа није се ништа о томе знало. Шта више Черњајев је утврдо очекивао да ће Турци 12 августа обновити своје јурише на Шуматовац, стога је прексиноћ издао наредбе да се сутра, 12 августа, концентрише што је могуће више војске на висовима и косама око Шуматовца да брани да не би Турци пруговачком дољачом обишли Шуматовац па изишли на бањско--делиградски друм. Између осталих поткрепљења, наредио је да с леве обале моравске пређе на алексиначку страну и одељење мајора Стеве Велимировића које се 11 августа борило цео дан на житковачким и прћиловичким висовима. У наредби, којом се позивало ово одељење, стајало је изрично: да се командант одељења, мајор Ст. Велимировић, има сам јавити тачно у 7 часова у јутру, а буде ли штаб тада већ изашао на позиције, он да пође за њим и да га нађе. Ово спомињем стога, што се овај догађај, као што ћемо мало час видети, свршио катастрофом и смрћу мајора Велимировића.

Рано ујутру 12 августа доведу војници у штаб неколико заробљених Турака. Нашли су их где спавају по виноградима око Шуматовца. Сви су заробљеници били азијатски низами; крупни, здрави, лепи људи, са добродушним, поштеним лицем. На испиту покажу: да су синоћ и они учествовали у последњем јуришу на Шуматовац, да су били одбијени, да су се у бежању изгубили од остале војске, па како нису знали где су, а тежак умор их свладао, то полежу и поспе у виноградима, где их после наша стража похвата. Они даље искажу да су Турци јуче имали велике губитке, да им је нарочито досадила наша артиљерија, да je турска војска јако изнурена после шест неуспешних јуриша и да Турци данас не могу ни мислити на нападај, ако не добију откуд свежих Трупа, а колико они знају, те трупе не могу ниоткуд доћи. На ове исказе један руски официр примети ђенералу Черњајеву, да ли не би добро било да се одмах предузме опширно рекогносцирање у шуматовачкој околини, па ако се покаже да су Турци збиља јако пострадали од јучерање борбе и да им треба времена да се опораве и сформирају прорешетане бригаде, онда им то време не дати, већ их напасти одмах и натерати их да се они према нама управљају, а не ми према њима. На ову примедбу, која се доцније показала као врло умесна, Черњајев одговори:

— Ах, маните се тога; слушате ове будале! Они тако говоре или стога што су у нашим рукама, те желе да нам поласкају, или је то обичан турски шеретлук да нас заварају да ce не припремимо, па да нас нападну изненада неспремне. Затим се окрете свима официрима који су били ту и рече: — Господо, данас ће Турци нападати можда жешће но икад досад, наше је данас само да ce бранимо, будите спремни на то, за по часа полазимо на позиције.

Видећемо како се Черњајев љуто преварио.

У 8 часова ујутру већ је цео штаб био у шуми на висовима, северно од Алексинца, а западно од Шуматовца. (Ти су висови крајњи огранци Луковице планине и пружају се од Делиграда до Алексинца у западно-источном правцу.) Ту је било пуно војске, батаљони су једнако долазили и пролазили, замицали у шуму и размештали се; комесари су вукли хлеб, месо и ракију да нахране и напоје војску; коморџије су проносиле муницију; официри главнога штаба, подељени у групе, шврљали су беспослени по шуми, довикивали се и лармали, цела је шума оживела од војске. Изненадило ме je, кад усред ове врлети, шуме и пустаре наиђох код једне групе штапских официра по два пуна бурета лепа, ухлађена пива и повелико буре добра вина. Доцније се више нисам чудио таквим појавама, јер сам видео да пуна бурад такође спадају у војничку опрему тимочко-моравскога штаба, да су та пуна бурад за господу штаблије тако исто нужна на позицијама, као год и пуни топови, и да је једној читавој групи штабних официра главна задаћа да се брину да бурад буду увек пуна и да иду за њима свуд куд год се они крену.

Прође 8 часова, прође 1/29, прође и 9 а Турака још нема да нападају. Черњајева чисто као да узнемири та околност, те одасла ордонансе да виде шта је то, а сам сиђе с коња и стаде ходати једном путањом у шуми, разговарајући се са неколико виших официра, који су били уз њега. У томе дође мajop Cт. Велимировић и замоли ме да га пријавим ђенералу. Пријавим га, ђенерал та дозва себи и између њих двојице отпоче се овај разговор, при коме сам ја имао несрећу да будем тумач између ђенерала и мајора.

— Где сте ви досад? Ако се не варам, вама је наређено да се у 7 часова јавите мени у штаб, а сад је девет — питао је ђенерал.

— Тако сам и учинио, али ви сте били отишли пре 7 часова и ја сам пошао за вама, као што гласи наредба, и ма да сам терао брзо, нисам вас могао наћи пре 9 часова — одговори мајор.

— Где вам је војска?

— Батерије су на логоришту, а пешадија не знам где је...

— Шта, шта, шта велите ви!? Ви командант смете peћи да не знате где су вам трупе! То не може бити, то не може бити!

— Молим г. ђенерал, моје одељење у јучерањoj борби било је потиснуто. Ја сам морао бити с артиљеријом, а артиљерија се морала повлачити путем преко косе, јер je једино туда могла проћи. Међутим пешадијa je прсла по шуми, виноградимa и кукурузима и сваки се посебице повлачио куда је најлакше могао. Ма да сам пред борбу означио зборно место, где се у случају повлачења имају скупити све трупе, опет зато, кад сам тамо дошао с артиљеријом, не нађох готово ни једнога пешака. Одмах сам разаслао све коњанике и трубаче што су ми били при руци да свирају збор и да скупљају расуту војску. Збор је свиран целе ноћи, коњица је обиграла целу околину, ја целе ноћи нисам тренуо, али резултат је био скоро никакав. Нигде не могоше наићи на повећа одељења војске. Наилазили смо на гомилице од 2—З и 5—6 људи, и то је прикупљено, али то не износи ни један батаљон. Војници веле да на свирање збора и стога нису смели доћи, што су се бојали да то није какво турско лукавство, те да њих по двојица-тројица не западну у заседу каквог повећег турског одељења. Знајући да војска има обичај, кад је сузбијена, да се повлачи на место где je пре логоровала, одаслао сам у зору коњанике у Велики Шиљеговац, да виде није ли се војска тамо скупила, и ако јесте, да је одмах доведу у Прћиловицу. До мога поласка коњаници се још нису били вратили из Шиљеговца. И тако, ја фактички сад не знам где, је моја пешадија, али г. ђенерал види да то није моја кривица. Ја нисам могао трчати за сваким пешаком посебице, а морао сам да пазим на топове, да при повлачењу каквом погрешком не падну у руке турској коњици која нас је гонила. — Шта заплећете, шта ту заплећете? Командант ни у ком случају не сме да не зна где му је одељење. Ту нема оправдања, ту нема извине. Ви сте страшљивица, ви сте кукавица, ви сте морали први бежати кад не знате где вам је војска. Ја сам рачунао на ваше одељење, ви сте покварили цео мој план, моји положаји стоје голи, непоседнути пред Турцима, мени треба војска, мени треба ваше одељење, војску ми дајте, несрећниче, војску ми дајте!..

Черњајев поманита, стаде као фурија корачати узаном путањом, очи му се налише крвљу, па је викао и викао, после се окрете мени:

— Кажите му да ћу га дати под суд, стрељаћу га, обесићу га — неваљалца, жену једну; јест, жена, то je његово право име.

Затим се осу низ грдња које је Черњајев једнако пропраћао узвицима на ме: »Кажите му, кажите, да му то вели његов ђенерал, да му то ја велим«. Ја сам се старао да при превађању ублажим ђенералове изразе.

Најпосле Черњајев притрча мајору Велимировићу, (који је блед и скрушен седио на коњу), са стиснутом песницом, и повика од гнева промењеним гласом. »Војску ми дајте..е...е....., војску, војску, мени треба војска. Страшљивче јадни, војска камо ти?«  Мајор Велимировић одговори потресним гласом:

— Ја немам војске.

Чернајев одступи од њега и продужи своје псовке и проклетства:

— Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји ce планови намерно кваре. Нико не слуша, а сви резонирају. Проклети резонери! проклет час кад сам ступио на ову земљу, ја ћу c yмa сићи, ja ћу се убити...

Комаров приђе Черњајеву и поче га успокојавати.

— Добро — продера се ђенерал. — Скините му сабљу, напишите команданту другог корпуса да ја ово створење (ђенерал показа руком на мајора Велимировића) дајем под суд, под најстрожији војнички суд; нека га под стражом испрате за Београд, нека му тамо суди његов министар; ја такве жене не требам у војсци.

Комаров ме повуче за руку, те стадосмо обојица пред мајора Велимировића.

— Отпашите сабљу, рекох му ја — (по заповести Комарова) — вас стављају под војни суд, још данас ће вас оправити у Београд.

Ја немам речи да искажем онај израз који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића, То је била нека чудна смеша од бола, гнева, горчине, суморне ироније, и тешке, тешке туге. Он пружи сабљу с резигнацијом. Још и сад као да гледам његову пружену руку, са оном светлом сабљом са лавовом главом на балчаку. Пошто предаде сабљу, мајор Велимировић опре се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто ce сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу. Док се Комаров забави око сабље, ја се примакох мајору Велимировићу и рекох му полако: — У Београду нису Руси, тамо ћете изаћи пред српски суд. Он ме погледа, уздану и рече загушљивим гласом: — Свеједно, мени је сад све свеједно. Комаров откиде лист из своје бележнице, написа на њему нешто и даде ми да преведем. Тај је листић и сад код мене и на њему стоји ово: »Команданту другога корпуса (пуковнику Протићу).

»Мајор Велимировић, после битке 11. августа, оставио је своје оделење, које се састојало из 6 (или 8, не може добро да се прочита) батаљона и 2 батерије и нити je могао показати где му се оделење налази, нити га је могао скупити. Услед тога десно крило наших положаја остало je без војске и подвргнуто је највећој опасности од непритеља. Предајући стога војноме суду мајора Велимировића, наређујем да га под стражом испрате у Београд, где ћe му се судити по свој строгости војеног закона.

»Главнокомандујући тимочко-моравске војске, ђен. Черњајев.« 

Док сам ја тражио хартију да напишем ову кобну наредбу, ђенералу Черњајеву дођоше друге лутке. Он приђе мајору Велимировићу, рече да му се поврати сабља, па му ce онда окрете:

— Ја вам опраштам. Идите, скупите вашу војску, и ако ми данас очувате садашње наше положаје на левој обали Мораве, да их Турци нe заузму, ја вас довече поздрављам чином потпуковника.

Ова нежност Черњајевљева била je реакција на његову отоичну праску. Изгледа као да je и сам осетио да је прекардашио, па хита да сувишак cвoje грубости заглади лепим обећањима. Но мајору Велимировићу као да није требало ништа више, јер он одговори:

— Праштање није нужно, пошто ја не увиђам моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и досада борио без икаквих награда. Ђенерал прогунђа нешто, мајор припаса сабљу, обрну коња, ободе га и брзо ce изгуби у шуми.

То је било око 9 часова изјутра, а око подне валовита Морава већ је носила мртво тело мајора Стеве Велимировића. Нападнут, увређен, осрамоћен, и пред вршњацима, и пред млађим и старијим официрима, (при Черњајевљевој грдњи присуствовало је доста официра) он, нежан и осетљив, није могао да преживи ову поругу, где су га називали кукавицом, страшљивицом, бегунцем, издајником, и peшиo je да се убије у једној гостионици у Алексинцу, и тако је и написао писмо своме брату капетану Ј. Велимировићу. Но у гостионици због многа света није могао извршити своју намеру, стога оде и скочи у Мораву. Тако је скончао човек који је у војсци важио као врло ваљан официр, у грађанству као врло поштен човек, кога оплакују сви који га познају.

А шта је учинио ђенерал, пошто је својом суровом нетактичношћу дао повод једном штетном самоубиству? Отишао je y шуму оној групи официра, код које су била бурад ухлађенога пива, и кад му поднесоше чашу пенушавог пића, он узвикну радосно:

— Ах, то сте ви, Хлудове, (Хлудов је татина маза некога богатога рускога купца, и присни пријатељ Черњајева) виновник овога доброга напитка? Хлудов се задовољно смешио: — Ја, ваше превасходство!

— Ах, ви сте диван, диван чове...к...

Наврнута чаша хладнога напитка не даде ђенералу да лепо доврши последњу реч.

Разуме се да је за првом чашом дошла друга, трећа, четврта и тако даље; па онда мезе, па онда вино. У томе јавише с предњих положаја да се код Турака не опажа никакав покрет, све је мирно и по свој прилици Турци данас не мисле нападати. Ова успокојавајућа вест још више расположи ђенерала, он заборави шта је јутрос говорио официрима — и сад се пило и ћеретало. Ђенерал рече: — А, а, чини ми се Турци cy јуче разбили главу о Шуматовац. Затим... Шта мислите ви читаоци да је дошло затим? »Ђенерал је изаслао јаке извиднице да провиде стање и расположај Турака, и наредио батаљоне да отпочну нападај, ако се покаже да је корисно нападати.« Је л те, то ви мислите? Е, варате се. Ево шта je било »затим.« Затим ђенерал даде направити од лиснатога грања заклон од сунца, при руци се нађе и мало меке постеље и ђенерал леже да мало »отпочине.« Но ако је ђенерал »отпочивао,« зато је начелник штаба, пук. Комаров, био будан, он није дангубио. — Јашите, рече ми, и хајдете за мном. Помислим: »Но, сад ће бити шта ће бити; Комаров је енергичан човек, он неће дати Турцима да се опораве од јучерањих удара, он ће сад гледати да изазове чарку и тиме да нагна ђенерала да нападне Турке.« Па шта би?! Пошто смо читав сат шврљали по шуми, сретајући гомилице официра и војника, а и чопоре сељачких свиња, које су пасле по шуми, Комаров ce зауставио код једне гомиле војника и рече им:

— Зашто ви војници гледате мирно оволике свиње овуд? Зашто их не бијете и не једете? Боље да их ви поједете но Турци. Војници поскидаше капе: — Вала, господине, досад нисмо смели, а кад нам ти велиш, ми ћемо одсад клати где год ухватимо. — Кољите, кољите, — рече Комаров — и ако вам ко рекне што за то, а ви кажите да вам је то ђенерал дозволио.

Ободосмо коње и пођосмо даље. — Је л' те да сам добро учинио, што сам рекао војницима да убијају свиње? Нека једу људи, а? — упита ме Комаров. — Не знам, ваше високоблагородије, ja ce бојим да ће та ваша дозвола изазвати свађу и мржњу међу војницима и овдашњим становништвом, чије су свиње. Људи су доста пострадали и од Турака, па сад да их почну пљачкати још и наши војници. Ја знам наше сељаке, они не могу гледати мирно да им војници на очи убијају њину стоку.

— Па шта, по вашем мишљењу паметније би било оставити војску да гладује, а толике свиње лутају по шуми?! — рече Комаров чисто срдито. — То не, одговорим али ако војска збиља трпи оскудицу у месу, по моме мишљењу било би и боље и правилније да се ови чопори свиња по закону о реквизицији редовним путем реквирирају од становника; јер, право да вам кажем, ја не верујем да се овако међу војницима неће наћи доста и таквих, који ће од те ствари направити трговину, тј. убијаће не само онолико, колико им треба да једу, већ ће носити месо и у Алексинац на продају, а држим да ће војници ту вашу дозволу раширити и на другу врсту стоке, на овце, говеда итд., па ствар може узети врло озбиљан облик. — Па најпосле нека буде и тако, боље нека наши војници макар и продају месо од ове стоке, но да падне Турцима у руке. Та ви сте видели како су Турци побили много свиња по селима куда су прошли, рече Комаров још с већом срџбом.

— Оно тако је, и ви сте тако и војницима рекли: »Боље да ви поједете ту стоку но Турци.« Али војници могу рђаво разумети те ваше речи: »Боље ви но Турци.« Неће ли војници извести из тих ваших речи као да ви држите за сигурно да ће и ова шума и овај цео предео, где смо сад ми, пасти Турцима у руке, да ће овдашње становништво морати нагло да бежи пред Турцима, те неће имати кад ни стоку да истера, јер како би иначе ова стока могла пасти Турцима у руке.

— Но! шта ви тo говорите?! Ви мислите војници су такве цепидлаке као ви, па ћe им чак то пасти на ум да мудрују шта све могу значити моје речи. Они су радосни што ће моћи сити да се наједу крметине и ни на ум им не пада да резонирају тако далеко. Они ce радују мојој дозволи, а мени је опет мило што сам могао да им учиним ту радост — и пунктум. Ово је било изговорено већ сасвим срдито. Ја ућутим, кад је »пунктум,« нек je пунктум, а у себи сам мислио: »Лако је туђим малом чинити другоме радости и поклоне.« 

После овога подвига Комаров се врати месту где је ђенерал »отпочивао.« Joш не бесмо стигли тамо, а већ по шуми се овде онде чуо прасак пушака. О дозволи да се убијају свиње брзо се распрострла по војсци и сваки је похитао да се њоме користи. На два сата после тога, г. Назаров, поручник при ђенералном штабу, већ је са неколико другова вијао с голом сабљом један чопор свиња и на трку јуначки касапио једну крмачу. Рекло му се да не пуца, да не пробуди ђенерала, па ce човек послужио хладним оружјем. Мало доцније пронесоше једнога рањеног војника. Шта је? Гађајући свиње неко га у шуми ранио. Taкo je, кад из штаба излазе све само мудре, премудре наредбе. Моја се претпоставка о трговини са упљачканим свињским месом обистинила: пре ове дозволе у Алексинцу се продавало свињско месо 10 гроша ока, а често се није могло ни добити, што уосталом на летњој жези није било на штету. На три дана после ове дозволе цена свињетини спада на 4 гроша по оки; често си могао видети гомиле војника, где ca неодераним свињским бутом или читавом половином свињчета, натакнутом на пушку, улазе у варош и иду касапницама. Услед ове Комаровљеве дозволе било је доцније на више места свађе између војника и меснога становништва, а тако исто и између српских и руских официра. Тим поводом је код села Вукања садашњи потпуковник Ст. Беницки ударио такав шамар једном руском официру да га је свалио на земљу. Cвe ове ситнице спомињем стога, што, ма да су ситнице, опет су врло карактеристичне.

Око 4 часа по подне дође извешће с предњих положаја да се Турци повлаче, да су напустили пруговачки шанац, да су оставили на бојном пољу много непокопаних мртваца, што није турски обичај при редовном повлачењу, да су у Пруговцу, који су јуче заузели, оставили чак и мало војничке опреме, да сви знаци показују да су при јучерањем јуришу на Шуматовац Турци грдно страдали, па се сад, бојећи се наших нападаја, повлаче да заузму згодније положаје за обраду.

Ђенерал је већ био устао од »почивања« кад стиже ова вест, те одмах нареди да се спреме коњи и цео се штаб крете у — Алексинац. Војска оста да преноћи у шуми по положајима, где je дању била размештана. У вече се разложе велике и честе ватре по свој шумовитој коси и висовима. То је била ђенералова наредба, као бајаги: нека Турци виде каква смо ми сила и да нас има као на небу звезда. А међутим Турци су сигурно мислили; »Да ви имате снаге и памети, ви би нас, ако не синоћ, а оно рано јутрос погнали онако изнурене и десетковане, и не би нам се дали осврнути до границе«... Како тако, тек данашњи дан прође на миру, и ми дадосмо Турцима један дан за опорављање.

Увече је било у Алексинцу доста живо и весело, глас о турском повлачењу допро је у варош и становништво је мало дануло слободније; карика која се стезала да га угуши, мало je попустила. У кафани ce нађох с капетаном Ј. Велимировићем. Он ми каза о смрти свога брата, и пошто ми је прво прочитао, даде ми да однесем ђенералу једно писмо. У писму је био излив бола уцвељеног братског срца. Капетан Велимировић тражио је отпуст из тимочко-моравске војске, где је ђенерал командант. Између осталог сећам се и ових речи из тога писма: »Док се ви у штабу вечерас заливате шампањом и једете свакојаке ђаконије, мога мртвога брата једу раци у Морави. Ја сам брат човека кога сте ви убили, и мени je немогуће да служим даље под вашом командом. Ви ћете то појмити«...

Однесем писмо ђенералу, но Комаров ме предусрете и хтеде да ми узме писмо. Док сам ce ja устезао да му га дам, изађе ђенерал и упита шта је. Кажем му да се мајор Велимировић убио и да je oвo писмо од његовога брата капетана Велимировићa, управљено лично на ђенерала. Черњајева порази ова вест, узе писмо, али га не отвори, већ стаде викати: »то не може бити« и оправи са мном Комарова капетану Велимировићу да види Комаров шта је у ствари. Комаров и капетан Велимировић разговарали су набусито и погледали се мрко. Велимировић је кривио и оптуживао, Комаров се правдао. Кад наступи она дуга и мучна пауза, која обично наступа при таквим разговорима, где ни један не зна шта да почне, Комаров устаде и оде. О овом самоубиству пок. мајора Велимировића говорило се тада много у нашим војничким кругоговима. Једни су кривили и осуђивали ђенерала за прерану смрт једнога ваљаног официра; други су замерали покојнику за његову сувишну осетљивост. Ја се задовољавам тиме што сам верно описао цео овај жалосни догађај, који се заврши смрћу мајора Велимировића, па нека сваки по фактима суди како му се најправилније чини.

Да напоменем још овo: наскоро после смрти мајора Велимировића, његов ађутант, Кристифор Стефановић узме одсуство, оде у Београд и тамо се убије из револвера. Да ли је то убиство било у каквој свези са смрћу мајора Велимировића — не зна се. Неки хоће да знају, као да је Кристифор осећао неки терет на својој савести због мајорове смрти, штo га је најпосле нагнало да се и сам убије. Но поуздано се ништа не зна. Кад сам доцније говорио у Параћину са пуковником г. Драгашевићем о смрти мајора Велимировића, и изразио му моје чуђење да је покојни Велимировић тако јако примио срцу речи једнога ђенерала, о коме ни сам није имао бог зна како високо мишљење, г. Драгашевић ми рече: — Е, мој господине, једно читаво колено наших академијских официра васпитано је тако да би сваки од њих у подобном случају исто тако поступио као и пок. Велимировић. То су људи нежна, осетљива срца, неспособни да поднесу и преживе тако сурове ударце. Њина осетљивост је њина слабост и њина величина.

Ја радо верyjeм г. Драгашевићу као професору наше војене академије и васпитачу тога осетљивога колена, али ce тако исто сећам, како је у сличном случају, какав се десио са пок. Велимировићем, поступао пок. мајор Паја Ђорђевић — (шта га их је покојних!) — вршњак Велимировићев. Место да мисли на самоубиство, он је тада спомињао цер, за који би, у крајњем случају, дао везати Черњајева и — пушкарати га.

13 августа било је у нашем штабу ведро и весело. Турци су одступали и ђенерал се спремао да пређе у наступање. Многи у штабу добили су тога дана одличија и чинове. Тако је пуковник Комаров постао »превасходитељство« тј. ђенерал; мајор Владан Ђорђевић постао је, »за претрпљени страх« у Шуматовцу, потпуковник, мајор Сава Грујић, као командант целе артиљерије, која је дејствовала 11 августа, такође потпуковник; пуковник Коста Протић, командант алексиначких положаја, добио је, као накнаду за изгубљенога брата, (капетана Жив. Протића), ђенералски чин. На овај се рачун у штабу пило и веселило. Ђенералу дође телеграм од аустро-угарског конзула у Београду, у коме конзул јавља да је дознао како је некога аустријскога лаћмана, дописника »Нове слободне пресе« (заборавио сам му часно име), који је био у турском табору, нестало у борби на Шуматовцу, те се по томе мисли да смо га ми заробили, и конзул пита шта се мисли с њим чинити. Ново превасходитељство рече ми те написах конзулу овакав одговор:

»Човек, кога тражите, није у нашим рукама. Из битке од 11 августа ми имамо уопште врло мало заробљеника, али утолико је већи број мртвих које су Турци оставили на бојном пољу. Ако је у борби нестало господина, за ког питате, онда га потражите међу гомилама мртвих, које су Турци оставили, и међу којима, судећи по европском оделу, многи не припадају турској народности.

Главнокомандујући и т.д.«

После подне Черњајев се крене са целим штабом да посети шуматовачки шанац и његове јунаке. Пошто се спремало да се данас спале и све лешине које су Турци оставили на бојном пољу то ђенерал поведе са собом неколико француских и италијанских дописника. Ђенерал је касао напред, а за њим су јуриле загрејане и расћевлеисане штаблије, гураjyћи ce ко ћe доћи и стати ближе ђенералу. Пијуцкањем од ранога јутра равнотежа је већ и иначе била покварена код штаблија, а ово гуране поквари је сасвим и успут си могао видети где се тек један по један накриви на коњу, праћакне с њега и запуши ce на ледини. До под Шуматовац паде их равно седам с коња; »дивни човек« Хлудов падао је двапут узастопце, али то опет није сметало јуначким штаблијама и они су се опет и опет гурали и протурали да буду што ближе ђенералу. Сад смо јахали уз каменит, стрмен пут, пењући ce шанцу. Друмом нападала прашина, што но реч до колена. Ја заостао мало остраг да се склоним од грдне прашине, што су је дизали обесни коњи под обесним штаблијама и да се сит насмејем њиховом утркивању и падању с коња. Предамном је поигравао на своме парипу тазе потпуковник, г. Владан Ђорђевић, гурајући се да допре до ђенерала. Парип му је лепо играо, а г. доктор се закекечио на коњу — прави делија! Наједанпут коњ подскочи, доктор Владан праћакну, и ах — јутрошњи потпуковник запуши се на друму, подигнувши падом читав облак прашине. Коњ одјури, а г. доктор се диже сав уваљан у прашину и пође рамајући и придржавајући се руком за убијено бедро. Док услужни руски официри потрчаше једни за коњем, други се скупише око г. доктора и салетише га: — Ах, каква несрећа, господин пуковник (Руси из учтивости увек титулирају за један, два чина више) изволели су пасти, упрљати мундир, сломити ногу, разбити главу — нашто је страдалник одговарао куражећи се: ништа, ништа, ја сам само мало, знате, тражећи уз то по прашини ордене на једној а капу на другој страни. У том пристигнем и ја:

— Што је г. докторе? — упитам га, а смех да ме угуши.

— Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао. Не бих ти ја иначе никад ни за бога пао, али, ето коњ, он је свему крив, одговори доктор, пипајући једнако руком по нажуљеном бедру.

— Да да, да, опили га они проклети сеизи, рекнем му ја, зацењујући се од смеја.

Услужни руски официри убрзо »ресторирају« доктора, ордени се опет прикаче на надлежно место, мундир се испраши, брада доведе у поредак и г. доктор опет појаха коња, али сад га више није заигравао, нити се ћушкао да буде први до ђенерала. Право веле, од узвишенога до смешнога има само један корак. Шуматовачки дан има своју узвишену и своју комичну страну.

Кад се приближисмо Шуматовцу, јако нас изненади једна околност: место наше друге класе, у дугачким белим кошуљама, угледасмо пун шанац турских низама!... Не бојте се, то се само наша друга класа преобукла у низамско одело, поскидано с мртвих Турака. Черњајев аранжира у шанцу читаву светковину; пило се, наздрављало, па чак и певало. Француски и талијански дописници наздраве Черњајеву, српcкoj војсци И српском народу; Черњајев је наздрављао Италији и Француској. Уопште нашло се ваздан предмета као повод да се наздравља и пије. Док ce y шанцу светковало, ја изађем на бојно поље у шуму, да видим изближе ову турску касапницу.

Тешко je и наговестити само, а камо ли описати ужасан призор који нађох у шуми. Приближујући се главном месту ономадашњег разбојишта, прво осетих ужасан, угушујући смрад. Bpeли лeтњи дани, па се мртви брзо распадају и труну. После смрада први су весници блиског разбојишта грдни ројеви крупних мува златица. Затим почнем наилазити поједине трупове. Овде лежи један полунаг, изврнут на трбух, сав упрскан крвљу, лице му не видиш, али грчевито стиснуте песнице казују последње самртне муке. Тамо удесно отегао се други, лежи полеђушке, и он je полунаг, надуо се, кожа му на трбуху пукла, те и утробе гмижу хиљаде крупних, белих црва, очи испијене, уста широко разјапљена, а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум прожегао, око ње запечена крв. Смрад да те угуши... Улево стоје гомиле меса, раздробљених костију, комади подеране одеће, сва се гомила запекла у крв и увелико прелази у трулеж. Под овим се несрећником распрсла двадесетчетири-фунтова граната, те и њега и одећу му рашчупала у комаде. Још мало даље лежи полеђушке леп млад низам, сасвим je обучен, само му нема феса и — темењаче. Картеч је однео обоје. Вишe њега стоји запечена и јако окорела на сунцу црвено маса — то је прocyт и крвљу обојен мозак. Душа се грози, ти хиташ даље и даље и призор бива све ужаснији и гнуснији... Обиђеш један труп, прескочиш други, стресеш се кад нехотице у трави нагазиш на одсечену главу и идеш све даље и даље, све брже и брже...

Полако, овуда не можеш више хитати: земљиште је све изривено од граната; гараве рупе, где je врела граната испразнила своју страшну утробу зијају на све стране; понеке су пуне крви, око њих одваљене руке, одбијене ноге, рашчупане људске утробе, раздробљене главе, грдно накажени трупови. Опет даље, опет даље.

Стој, овде не можеш даље, мораш надалеко обићи: овде лежи читава леса људских трупова, захватио их плотун из шанца, па их све положио једног до другога; гле како су један на другога понаслањали главе, леже као браћа. Да није овога смрада, ових мува, ових црви, ове крви, мислио би уморна дружина спава. Чекај да их пребројимо колико их има: 5, 10, 15, 20, 25, 30, 35, 40, 47... Их, како је овај нагрђен; не могу више да бројим. Бежи даље, бежи даље.

Гле, овде десеторица на једној гомили, убиле их две гранате што су једна за другом удариле. Погледајте овога јадника како седи, пред њим стоји пободен у земљу ашов. Куршум пробио држаљицу од ашова и погодио га право у чело; ашов је остао пободен, а његов газда, гле, како је ниско оборио главу. Чекај да je ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А! ах, лепога лица! тек га гариле науснице. Овде је шума, хладовина, па трупови, нарочито који су обучени, још нису почели да труле. Гле како лежи овај кукавац, до њега тиква с водом, а у пешкиру комад хлеба и прегршт кувана кукуруза; ово није низам. А гле, другога Черкеза. Да дивна, вита стаса! Хеј, дивљи и поносни сине Кавказа, зар овде остави кости! А овом јаднику неко осекао главу. Ух, како је врат утекао међу рамена, а изнутра зија грдна рупа... Ево опет једне крваве гомиле, наређали се као снопље. A гле тамо побијених коња! Колико их има — три, шест, — па и амови су ту — та ово је читава батеријска запрега. А гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав je ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење. И ципеле су му свукли, лице му је накажено, не може да се позна ко је, али се види да је неки Европејац — можда какав Енглез, можда Маџар, а можда и Пољак... Ух какво је ово чудо око овога дрвета: кора на дрвету сва огуљена, гране изодбијане и поломљене, a oкo дрвета гомила меса. Колико ли их овде лежи? Ништа се не познаје, ни главе, ни руке, ни ноге; ужасне гранате направиле су од све га грозну, крваву кашу. Ах како се ономе црева обмотала око оне гране, а овде je, гле, још мокро блато, што се направило од крви. Па како све ово ужасно смрди, како ужасно смрди!...

И неки душевни бол ужасно те трза, душа се грози и ужасава и ти би да бежиш, да бежиш далеко, од ових крвавих пољана смрти и развалина, где немаш куд поглед бацити, а да не угледаш најпакленију слику страшнога разорења. Крв и кости, и рашчупане утробе, и растрзани удови, и одсечене главе, и опет крв и кости, и неизмеран смрад. У глави се мути, стомак се грчевито стеже, повраћао би од смрада, ти би да бежиш, али нога се не миче, а из тебе као да те нешто зове загробним шапатом: — Стој, не бежи, малодушниче! Разгледај даље, разгледај боље ову крвљу и живчаним соком исписану слику. Мајсторска је ово слика. Ово нису бледе копије молера, слике без меса и костију; урнек је ово, овде свега има. Погледај који призор хоћеш, куд год погледиш све је месо и кости. Ово је цртала сурова стварност, а не немоћна сликарска кичица. Стога разгледај добро ову страшну слику. Из ње можеш много научити. Она много казује ономе који уме да је чита. Eвo стани овде и погледај. Видиш ли како све ове разбацане групе сачињавају уједно један једини лик. Погледај добро тај лик, то је фотографија онога момчета, што га ви новинари обично називате »просвећен деветнаести век.« Сад погледај ово бледо низамско лице, што лежи ту пред твојим ногама. Је ли, ти не видиш ништа у оним развученим, од предсмртног ужаса накаженим цртама? Али ја, ја, твоја душевна унутрашњост, видим и разговетно читам у оним цртама неизмеран бол за остављеним огњиштем, за милом породицом, за оним малим, гладним сиротанима, што су остали тамо далеко, далеко негде у Азији саморани, без оца, без родитеља. А ко је тога низама дотерао амо? Мислиш ваљда дошао је сам добровoљнo? He, не, њега су регрутовали, натоварили на бродове, одвукли у касарне, натакли му војничку блузу утрапили пушку у руке, и догнали амо. Он је преко вoљe узет у војску он је против своје воље дотеран у рат, он јe овде погинуо а не зна зашто. Он није имао никакав интерес у томе да остави своју кућу, да дође преко бела света чак у Србију, да напада твоју домовину. Кад би којом несрећом Турцима пошло за руком да прегазе Србију, овај, што лежи овде, не би имао од тога никакве вајде да je остао жив. Глобе и данке са Србије скидале би турске паше, турски везири, султан, а овај би се кукавац вратио онако исто го у Азију, какав је отуда и дошао, и аргатовао би тамо и даље, као што је и досада аргатовао, да израни своју породицу и плати велике државне дације. Дакле шта је овај низам? Роб султана и турских великаша и жалосна жртва њиних интереса. Ти си га убио, јер би иначе он тебе убио, али кад га видиш где лежи овако уништен, пожали га; он то заслужује, он је кукавна жртва туђе обести, грубе, сурове власти, из чијих ce ноката није могао отргнути. Мир покојничком пепелу, а проклетство власти која, ради одржања свога неправедног господства над туђим покореним народима, потрже мирне становнике из далеких покрајина и шаље их на касапницу. А погледај овога старога Черкеза. Он је дивљачан, суров, крвожедан, грабљив. Али знаш ли где је његова постојбина? Дивни, далеки Кавказ. Па откуд он овде, ко њега амо догна? Жалосна је то и дуга историја. Некад je овај старац, као младо момче, мирно живовао у своме черкеском аулу (селу), уживао је у дивљој горштачкој поезији, у лову и оружју, занимао се занатом и помало земљорадњом. Али једнога дана пуче глас по целој черкеској постојбини да је Москов прешао черкеске границе и упао у њину домовину. Цео Кавказ одјекну од бојних усклика, и заподеде се дуги рат. Руси су нападали, Черкези су бранили своју домовину. Овај се старац тада борио за тако исто свету ствар, за какву се ти бориш сада: за своје огњиште и своју слободу. Он се борио јуначки. Загледај, на његовим старим грудима зацело ћеш наћи не један ожиљак од рана у боју добивених. Али Москов је победио. Врли кавкаски горштаци, после дуге и јуначке борбе, подлегли су. Што није хтело да савије свој врат под руски јарам — то је напустило своја попаљена огњишта и иселило се из своје постојбине. Тo je врло слична судба са судбом српскога народа. Русија је помагала то исељавање. Она је врбовала Бугаре, твоју браћу и комшије, и пресељавала их у Русију, а амо je слала теби на врат Черкезе. Прогнани из домовине, голи и потрвени, Черкези су постали бескућници, пробисвети, скитнице; од јуначких горштака, какви су наши Црногорци, они су постали разбојничке гомиле. Они нису били овако зверје док су били на своме огњишту; бескућништво, прогонство и скитнички живот искварили су њин поносити карактер. Данас су то најсуровија и најпрезренија створења. До њих није продро ни један зрачак цивилизације; они живе у дубоком мраку варварства. Насилничка Турска, својим глобама, целом својом гадном системом, подржава и ојачава код њих овај мрак варварства. Черкез има само једну заветну идеју, један свети аманет, којим још из колевке напаја децу своју, а то је: освета, страшна, крвава освета Москову, који га je прогнао из његове лепе домовине, освета Москову — и свему што је Москову сродно, што се крстом крсти и славенски збори. Турској госпоштини иде у интерес овај дивљи фанатизам, ова бесомучна мржња и она их подржава и употребљује ове ратоборне дивљаке као жртве, да помоћу њих одржи своје господство над покореним Словенима. Пожали дакле и овога кукавног варвара, што овде лежи пред тобом, као жалосна жртва своје умне таме И преступних тежња турских великаша. Он не би био оваква звер да je благодетна просвета продрла у његов мрачан ум. А је ли он лично крив што се просвета није њега дотакла? Није. Пожали га дакле. Овај варвар није тако велики злочинац, као они који су га до овога жалоснога стања довели. Мир и његовом пепелу, а проклетство, вечито проклетство освајачима који грабљењем туђих земаља cejy непомирљиву мржњу међу народима; проклетство глобаџијама, који глобама и тиранијом држе читаве народе у непрегледној умној тами, те тиме праве од људи зверове; проклетство свима силницима, рад чије славе и моћи тече драгоцена људска крв по бојним пољанама; проклетство убилачким ратовима који се воде да се покоре или одрже у покорности народи. Проклетство, проклетство...

И ти би опет да бежиш далеко, далеко; али очи се зорно упиру у бледа мртвачка лица, што стоје разбацана око тебе, и ти корачаш машинално, полако од трупа до трупа, застајеш, загледаш га, пипаш га, удубљујеш се у оне накажене црте на лицу, удубљујеш се у судбу ових покошених живота и више не осећаш ни смрад, ни одвратност од разјапљених рана и нечистоте. Нека неизмерна горчина и бол обузме ти целу душу и подави све друге осећаје, и ти идеш као сенка од трупа до трупа, идеш готово несвесно, и свуд застајеш, и све загледаш, док напослетку не видиш да си изашао из овога кобног непоколаног гробља. Погледаш, а руке ти крваве од додиривања трупова. Тада те обузме нека језа, и ти се грозиш и бежиш док за тобом не остане далеко смрадно и ужасно бојно поље, пуно стрва, трулежи, крви и костију. А кад после врелога дана и ових страшних призора наступи тија, прохладна ноћ, теби у поноћно доба још излази пред очи страшна слика смрти; голи костури у дугим редовима клизе ти испред замућенога погледа и ти заиста чујеш клепет њиних сувих костију А кад се сетиш Срба, своје браће, који су често тако исто остајали по бојном пољу, као ово Турци на Шуматовцу, ти осетиш као да ти је један од ових страшних костура усред срца удубио своје ледне зубе, и ти заиста осећаш да те нешто гризе право за срце, а те угризе прати неисказан бол... После тешкога и буновнога сна устајеш ујутру смрвљен И изнурен, као да те тресла тролетна грозница.

Ово су осећаји, утисци и душевни болови што сам их ја осетио при посети крвавога разбојишта око Шуматовца, где се ваљало преко хиљаду турских лешина. Да ли и други осећају при подобним призорима, или су други тврђа срца — ја не знам, али знам то да би ми било милије бити у најжешћем окршају, борити се на живот и смрт, но после борбе, кад умукне бојна рика, обилазити крваво разбојиште, пуно крви и лешина, где се, хтео ти или не хтео, цела пажња концентрише на оне рашчупане, нагрђене трупове...

Шуматовац је дакле страшно поломио Турке. Они су на бојном пољу оставили више од хиљаду мртвих, расејаних по шуми и виноградима. Шума на вису, где су били сабијени Турци, била je сва опаљена и поломљена од наших граната; сељaци веле: »као да је св. Илија тукао.«  Прости турски војници спевали су своју погибију на Шуматовцу песмом, код које се сваки одељак завршује строфом: »Аман, царе, изгибе фукара«, и од које ево доносимо један одломак:

Шуматовца алдандан бир сари илан,
Адмни сорарен — Черњајев генерал!!
Ђундузлен топ а тар џене лен кумбара,
Аман падишах, дерман, бити фукара!
Шуматовца јустунде думан капланди,
Јараш сат иченде бин топи атланди.
Аман падишах, дерман, бити фукара!

По Шуматовцу се извила једна жута гуја,
Ако питаш за име — Черњајев генерал!
По вас дан дуги из топова туче, ноћу бомбардира,
Не дај царе (помагај), пропаде ти сиротиња!
По Шуматовцу озго дим се поклопио,
За по сата хиљаду топова пукне! —
Недај царе, пропадосмо ти ми — народ твој.

Наше војске што се борила на Шуматовцу и око шанца било је највише 3—4000. Турци су нападали са 15.000.

Ако ме питате; ко је највећи јунак са Шуматовца? — велим вам да га тражите међу оним мирним сељацима, што су онако хладно и мушки гледали смрти у очи, што су остали у шанцу и онда, кад већ све беше дигло руке од њега, кад су сви свакога тренутка изгледали његову пропаст.

Ако ме питате је ли велика заслуга војених старешина, што Шуматовац није пао? — рећи ћy вам да је значајно то, да у Шуматовцу после одласка ђенерала са штабом није остао ниједан официр, ни наш ни руски. Остао је један наш наредник из стајаће војске и неколико народниx војених старешина (Димитрије Антоновић Холштајн био је професор, новинар, a нe војник). Али опет зато заслуга војених старешина, који су остали у шанцу, велика је: они нису бежали. Вара се ко мисли да ово не значи много. Шуматовац би имао више супарника у слави, да су само наше војене старерешине умеле непомично остати на месту, кад је од те непомичности зависило све.

Ако ме питате где су и шта је сад са личностима, које сам спомињао, говорећи о шуматовачкој битци, могу вам казати ово: шуматовачки јунаци, они дивни неустрашиви сељаци, разишли су се по селима својим кућама да својим знојем опет натапају тврду груду земљe, да продају бакраче из куће за исплату каишарских дугова, да продају последњу кравицу за исплату државних дација, да се муче од зоре до мркле ноћи за кору сува хлеба, да смирено превијају главу пред сваким полицијским писарчићем, који, као »господин човек,« као »власт« има »право« да се над њима натреса. Черњајев је негде у Русији, и давно се већ утешио и за Србијом и за покојним капетаном Живаном. Комаров уређује своје новине у Петрограду, брани »поредак« од нихилиста, и тако је исто виспрен и промоћуран у новинарству, као што је некад био у ђенералном штабу. Г. доктора Владана давно је прошло на жуљено бедро, а потпуковнички чин, добивен за »претрпљени страх,« још благополучно постоји. Храбри Димитрије Антоновић Холштајн погинуо je 30 августа на Бобовишту, а писац ових редака, који се некад тако слатко смејао паду Владановом, не смеје ce више, јер је сад изгнаник из домовине...

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Пера Тодоровић, умро 1907, пре 117 година.