Дијете деспот
Поранио слијепац Гргуле
Прије зоре и бијела дана,
Те удара у гусле сребрене,
Гудало му од сувога злата.
Виш’ њег’ стоји љуба Анђелија, 5
Виш' њег' стоји, родне сузе рони.
Њене сузе на гусле падају,
Те у њега гусле одвугнуше.
Он дозива слугу Мијаила:
— Мијаило, вјерна слуго моја, 10
Изиђиде пред бијеле дворе,
Те погледај небу у висину:
Ил' је ведро, или је облачно,
Ил’ су наши опанули двори,
Нешто су ми гусле одвугнуле. 15
— Одговара љуба Анђелија:
— Господару, слијепи Гргуле,
Нису твоје гусле одвугнуле
Ни од росе, нити од облака,
Већ од мојих суза од очију. — 20
А бесједи слијепи Гргуле:
— Шта је теби, вјерна моја љубо:
Ил' си жељна вина рујевога,
Ил’ симита љеба бијелога,
Ил’ је теби нестануло блага, 25
Или си ми чоху подерала? —
Одговара љуба Анђелија:
— Ја у двору ништа жељна нисам,
Већ проливам сузе од очију:
Ноћас ми се мушко чедо нађе; 30
На руци му пушка уписана,
На бедрима сабља савијена,
А на глави прамен косе вучје.
Чини ми се, хоће јунак бити,
Па ће ми га Турци заробити: 35
Ја не могу чедо одгајити. —
— Не брини се, љубо Анђелијо;
Пиши књигу краљу од Русије,
Нека пошље слуге и дојиље,
Па нек носе нејако дијете. — 40
Краљу ситну књигу накитише.
Краљ опреми слуге и дојиље,
Однесоше нејако дијете,
Однесоше, па га и крстише
И лијепо име наденуше, 45
Име дају Деспоте дијете.
Кад би дете од седам година,
Краљ подиже чету у планину
Лов ловити, по гори ходити.
Лов ловише три бијела дана, 50
Али нико ништа не улови,
Него само Деспоте дијете:
Он улови срну и кошуту,
Па донесе краљу од Русије:
— Ето, ујко, шта сам уловио. — 55
Мало време затим постојало,
Дође књига краљу од Русије,
Књигу гледа, а сузе пролива.
Њега пита Деспоте дијете:
— О, ујаче, краљу од Русије, 60
Откле књига, ватром изгорјела? —
— Ова књига попа латинина,
Мене попе на мејдан позива. —
— Не бој ми се, краљу од Русије,
Ја ћу за те на мејдан изићи. 65
Већ ми спреми виту бедевију,
Спреми чадор и мјешину вина,
И онога перна буздована,
И спреми ми сабљу оковану. —
Опремише Деспота дијете. 70
Он посједе силну бедевију,
Па отиде у поље широко
И у пољу чадор разапео,
Сја се чадор као јарко сунце.
Под чадором сио, пији вино, 75
Испод куле попа литинина.
Рано јутром попе уранио,
Али кулу сунце обасјало.
Он се врати у танану кулу,
Па узима троструку канџију, 80
Те удара у душеку љубу:
— Устај, љубо, не дигла се бог д’о,
И свануло и сунце грануло! —
Скочи љуба из мека душека,
Па испаде на танану кулу. 85
Кад у пољу чадор угледала,
Поврати се у танану кулу,
Те говори попу латинину:
— На зло си ме попе ударио:
Ни свануло ни грануло сунце, 90
Дош'о ти је краљу од Русије,
Дош'о ти је на мејдан јуначки;
У пољу је чадор разапео,
Пред чадором вез'о бедевију,
Под чадором сио, пије вино; 95
Сја се чадор као јарко сунце,
Сва се кула од чадора сјаји. —
Наљути се попе латинине,
Па посједе коња неседлана
И понесе перна буздована, 100
О појасу сабљу од мејдана,
Па отиде у поље широко.
Кад опази под чадором дете,
Саму себи ријеч бесједио:
— Гледај силе краља од Русије, 105
Ко га ми је на мејдан послао,
Немам о што сабље поганити! —
Утом сподби перна буздована,
Те он гађа под чадором дете,
Удари га у десницу руку. 110
Ал' како се дете укрутило,
Не помаче ни десницу руку,
Ни у руци пуну чашу вина!
Скочи дете, узја бедевију,
Срете попа сред поља широка, 115
Ману сабљом — одсече му главу,
Па је коби у зобницу баци.
Догна кобу до чадора сјајна,
Сави чадор, врже у терћију,
Оде право својему ујаку, 120
Из зобнице извадио главу,
У свилену завио мараму,
Па је даје од Русије краљу:
— Ето тебе зелене јабуке,
Посл'о ти је попе латинине, 125
Више теби крајинити неће. —
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
