Дијете Јован и мати му

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Од како је настала крајина,
Боља није постала влахиња
Ка’ је сада на ове године
У пространу земљу Посавину,
Љуба мила Саве од Посавља;
Остала је удовица млада,
Бог да знао да се преудава.
На њу су се просци натурили:
Седам краља од седам земаља,
И петнаест с мора џенерала,
И кнежева и говернадура
Из Србије ни броја им нема.
Но да видиш удовице младе!
Не хће краља, не хће џенерала,
Ни војводу, ни говернадура,
Не хће кнеза, ни Србина с реда.
То се чуди до седам краљева
За што млада не одабра кога,
Али краља, али џенерала,
Ал’ војводу, али говернадура,
Али кнеза, али Срба с реда.
То се чудо зачу на далеко,
И ако је вила и лијепа,
А колико врати просилаца;
Зачуло се уз турску крајину,
То зачуо буљумбаша Мујо
У Зворнику граду бијеломе.
Кад зачуо, на ноге скочио,
Па на прозор главу протурио,
Па је својој слуги повикнуо:
"Слуго моја, коња азурајте,
"Јере хоћу путоват’ занаго."
Мамур ђога учинише слуге
Млаком водом и раки сапуном,
У сунђер му воду покупише,
Ћебе тури, па га оседлаше,
Оседлаше седлом сребрнијем,
У које су дванаест камена,
Што ваљају дванаест градова,
Па покрише црвеном мавлутом,
Од црвене млетачке кадиве,
Те он покри дванаест камена
Да не сјају ђе потребе нема,
Зауздаше клипом њемачкијем
И великом уздом позлаћеном;
На челу му даница звијезда;
Па се тури у ођело дивно:
Он обуче ковче и чакшире,
Више му је под кољеном злата
Но црвене чохе на кољено,
На чакшире од злата кошуљу,
На кошуљу од сахе доламу,
На коју су пуца с обје стране,
Тридест с десне а с лијеве тридест,
Свако носи по по литре злата,
А што му је пуце под гроцем,
Оно носи пуну литру злата,
Уњ му стоји чаша од биљура,
Што њом Туре мрко пије вино
У поноћи кад је помрчина,
Ка и у дан када грије сунце;
На доламу токе с канатима,
Па опаса мукадем појаса,
За њга тури двије пушке мале,
У њих ништа од дрвета нема,
Кундаци им срмом заковани,
Тепелуци заливени златом;
А међу њих анџар оковани,
А на рамо бистра џевердана,
На њему је седамнаест лама,
Свака носи по по литре злата,
Што је лама под горњим нишаном,
Она му је пуну литру злата.
То ј’ оружје Саве од Посавља,
Јест га Турчин на мегдан добио,
Ума земан да оруже плати.
На главу му капа и челенке,
На капу му седам челенака,
Свих се седам на чекрк окрећу
У сахату по дванаест пута,
Те јунака од сунашца бране,
Од сунашца и од зла времена.
Боже мили, на свему ти вала!
Силна ти је она потурица!
Како шеће, како ли се креће!
Баш ка’ јунак помислити неће:
Стоји клипа и срме и злата.
Док ишета на мермер авлију,
Туне нађе готова ђогина
Под такумом и свијем пусатом,
Па му слуге коња приведоше,
Те му Турчин скочи на рамена.
Боже мили, на свему ти вала,
Колико је од Зворника града
До простране земље Посавине,
Зборе људи, има шест конака,
Све то Турчин у један чињаше,
Докле земљи Посавини дође.
У најљепше доба долазио,
Међу акшам и међу јацију.
Када дође земљи Посавини
Под Савину пребијелу кулу,
Па запишта на росну ливаду,
Зачула га удовица млада,
И на прозор протурила главу,
И овако ријеч бесједила:
"Бог т’ убио, сужањ невољниче!
"Који цмилиш на росну ливаду,
"Хајде амо у бијелу кулу,
"Ево има двије годинице
"Од кад ми је Сава погинуо,
"Тешки ми је аманет предао
"Да не жалим похарчити благо,
"Но да болном и невољном дајем,
"Све за душу господара мога."
Кад то зачу турска буљумбаша,
Он отиште коња на авлију,
Али мајка оправила сина,
Самолудо од дванаест љета,
Да отисне од авлије врата.
Хитро момче послушало мајку,
Од авлије отиште фалангу.
Кад уљезе Туре на ђогину,
Он са седла сатури мавлуту,
Докле сину дванаест камена,
Тако кула и авлија сину
Ка да паде у авлију сунце.
Препаде се дијете Јоване,
Цикну, писну, побјеже у кулу,
А срете га на вратима мајка,
Од себе га шаком удрила.
Колико га удри полагано,
На образу рану направила:
"Што је, сине, не веселио се!
"Од шта си се момак препануо?"
Кад погледа на мермер-авлију,
Она виђе да је јунак добар,
Па она стрча низ мостове кули,
Па Турчину коња уватила,
Поведе га у мрачне подруме,
Примаче му зоби и сијена;
Па Турчина увати за руку,
С њим пошета на танчицу кулу.
Колику му стиму направила,
Не води га на оџаку своме,
Но га сврну у танку одају,
Па му мрку каву припарила.
Каву пили, па ју потурили,
А господски чибук запалили;
Лулу пили, па ју потурили,
И господску совру поставили;
Ел на совру меза свакојака.
На што рече турска буљумбаша:
"Бона билам, удовица млада,
"У што си се бона заумила,
"Око шта ли руке саставила,
"А да шта се бона не удајеш?
"А тако ми очи не пануле,
"Ја нијесам видио ђевојке
"Ни влахиње ни Туркиње младе.
"Немој тако младост раздријети,
"Но ми узми мене господара
"Иза Саве господара твога."
Но му вели удовица млада:
"Ево бих се удала занаго,
"Но ја имам луке и читлуке
"И велике дворе и тимаре,
"И у дворе небројено благо,
"И јошт имам двоје ђеце лудо;
"Жао ми је ђецу млого."
Но што рече буљумбаша Мујо:
"Јадна била, удовица млада,
"Оди узми мене господара
"Иза Саве господара твога,
"Кунем ти се и вјеру ти дајем,
"Златну ћу ти натру направити,
"А на чекрк хоћу окренути;
"Јошт ја имам дванаест орвана,
"Када кренеш преко моје куле,
"Да ти држе скутце и рукавце."
Оно рече, па затури руку,
И извади стотину дуката,
И на њима зећир прстен златан,
Па их пружи удовици младој.
Превари се, уједе је гуја,
Те Турчину прстен приватила.
Кад то виђе дијете Јоване,
Он побјеже из бијеле куле,
Па он писну кано гуја љута.
Но да видиш удовице младе,
Буљумбаши тако бесједила:
"Буљумбаша од Зворника Мујо,
"Ти погуби двоје ђеце младе."
Но јој рече турска буљумбаша:
"Бона била, удовица млада,
"Ја бих ласно ђецу погубио,
"Но не могу порад рза мога,
"Кориће ме по крајини Турци,
"Доста сам им јада учинио."
Кад то зачу удовица млада,
На њега се добро насрдила,
Па истрча на бијелу кулу,
Па својега сина доватила,
Па га тури кроз пенџер од куле.
Тако му је Бог удијелио,
Не сломио ни ногу ни руку,
Па уз прозор попружио руке,
Кад ће мајка протурит’ ђевојку.
Проз прозоре турила ђевојку,
Самолудо од двије године,
Ал’ да видиш ђетета Јована,
И ако је јошт дијете лудо,
Не даде јој на земљу панути,
Дочека је на лагане руке,
Па је узе дите у наручје,
Понесе је на врата од куле,
Па дозива буљумбаша Мују:
"Богом брате, буљумбаша Мујо,
"Ну дај мене бабово оружје,
"Ето теби моја стара мајка."
Туре скочи на ноге лагане,
Па довати двије пушке мале,
И његова бистра џевердана,
И Савину кривајицу ћорду,
И одиста дат’ оружа ћаше,
Него она куја не даваше:
"Не за Бога, буљумбаша Мујо,
"И ако је јошт дијете лудо,
"Ма је Јован трага ђавољега,
"Страх је мене погубиће тебе."
Кад то зачу буљумбаша Мујо,
Из оружа извио кремење,
Па ђетету на прозору дава.
Кад се момче довати оружа,
Боже мили, велике жалости!
Сабља му се по долини вуче,
А џевердан по камењу туче,
У наручје носи милу секу,
Па побјеже низа Посавину.
Мисли момче шта ће од живота,
Па отиде своме милу куму,
Милу куму Посавцу Лазару,
Закуца му алком на вратима.
Скочи Лазар на ноге лагане,
Кад погледа на врата од куле,
Ал’ ђе шета двоје ђеце лудо,
Једно друго носи у наручје.
Но га Лазар за матер упита.
Све му Јован по истини каже.
Када му је разабра бесједе:
"Мили куме, ја те Богом кумим,
"Немој мене осванути ођен,
"Ако чује буљумбаша Мујо,
"Он би мене изгубио главу."
Кад то зачу дијете Јоване,
Писну момак како змија љута,
И Лазару бесједио куму:
"А да куд ћу, мој куме Лазаре?"
Но му тако Лазар бесједио:
"Пођи мало у Пролом планину,
"Те потражи Дмитра стрица твога.
"Ево има дванаест година
"Од како је Дмитар одвргао,
"Одвргао Дмитар у ајдуке.
"У Пролом је направио кулу,
"Око куле камену авлију,
"Има Дмитар четрдесет слуга,
"Те Турцима пачариза гради:
"Он разбија хане и дућане,
"Буле роби, а сијече Турке,
"Не да царској проодит’ мирији,
"Но разбија по планини Турке."
Кад то зачу дијете Јоване,
Он му иште праха и олова,
И камење у пушку кремење:
"Мили куме, Посавац-Лазаре,
"Кад одмакнем у планину пусту,
"Страх је мене од вукова, куме."
Даде Лазар праха и олова,
И приви му у пушку кремење.
Па с’ отале момче подигнуло,
Ето ти га кроз планину пусту.
Кад далеко одмакнуло било,
Ведро бјеше па се наоблачи,
Био снијег са сјевера на’ђе,
И застаде ђецу у планину.
Но да видиш ђетета Јована,
То бијаше пиле од сокола,
Све он иде од јеле до јеле,
Докле дође у Пролом планину.
На расточје млоге раскрснице,
Ту га бјеше ноћца оставила,
А данак га био приватио,
Ту му бјеше бабо погинуо,
И мрамор му украј пута нађе.
Чим га виђе, познаде га д’јете.
Колико се ужељело баба,
С каменом се бјеше загрлио,
Трипут бабу Богом закумио:
"О мој бабо, Сава од Посавља,
"Проговори, ја те Богом кунем."
Али камен зборити не хћаше,
Не хоћаше, или не могаше,
Е на њему лед и снијег бјеше.
А да видиш ђетета Јована,
О камену д’јете обиснуло,
Неће ли се камен растворити,
Али њега како научити,
Не умије кланцем проз планину,
Ал’ му камен зборит’ не хоћаше.
Но каде се њему досадило,
Од камена бјеше обрнуло,
Па отиде у буково шушње,
Па он пови своју милу секу.
Тако му је Бог удијелио,
Те ђевојку санак преварио,
Па се опет на камен поврну.
Колико се баба ужелио,
На камен га санак преварио.
Кад се дите од сна разабрало,
Ал’ се ведро небо изведрило.
Дало му се нешто послушати,
Али стоји јека уз планине,
Ето иде буљумбаша Мујо
На његова дебела ђогина,
Собом води удовицу младу,
И он гони три товара блага.
Но у срце дите помислило
Да причека буљумбашу Мују.
Тако му је Бог удијелио,
Трољетна га гроја уватила,
Па он паде у долину главом.
Кад је дите главу подигнуло,
Ал’ се Туре близо примакнуло,
Удовици тако бесједио:
"Удовице, Савина Дафина,
"Ну погледај украј друма пута,
"Ђе сам Саву изгубио твога."
Но да видиш ђетета Јована,
Џевердану тако бесједило:
"Џевердане мога мила баба,
"Немој мене данас преварити,
"Немој Сави кућу ископати."
Па отиде пушку да натегне,
Ал’ не море ишћерат’ на зубе,
Но се дите јаду дујисало,
Па јој шпатлу на долину баци,
Па јој ногом на табан стануло,
Те је на зуб пушку ишћерало,
Па у срце бјеше помислило,
Те је низањ оком погледало,
А пред очи ватру упирило.
Пуче пушка, вазда му пуцала,
Те Турчину штету учинила,
И на прси чову распучила,
И на плећи прозор учинила,
Паде Туре у траву на главу.
Но с’ обрће удовица млада,
Откле муња из планине сину,
Те упали буљумбашу Мују,
Док испаде дијете Јоване.
Кад га бјеше угледала мајка,
Она свога кунијаше сина:
"Што је, сине, дијете Јоване,
"Што изгуби таквога јунака,
"Еда би га змија ударила
"Ка и што је у планину Муја!"
За то Јован ни абера нема,
Него моли своју стару мајку:
"Не куни ме, моја стара мајко."
Па потрча у буково шушње,
Па довати лијепу ђевојку,
Па је тако мајци бесједио:
"Стара мајко, увиј је у крило,
"Од Бога ти тврду вјеру давам
"Да те никад прекорити нећу,
"Па обирај како ти је драго:
"Ти ако ћеш натраг да идемо,
"Кориће те твоје другарице,
"Но ајдемо, мајко, у планину,
"Да тражимо Дмитра стрица мога.
"Стрица мога, а ђевера твога,
"И он ће не дочекати дивно."
И то једва дочекала млада,
Не хће кули да поврне благо,
Него иде проз планину пусту,
Док на Саву воду долазили.
Ал’ на Саву робље од свијета
Ђе превози ђемиџија Ђуро.
Но да видиш ђетета Јована,
Па он Ђуру ријеч бесједио:
"Богом брате, ђемиџија Ђуро,
"Превези ме преко воде ладне,
"Да не чекам док се роб изреди,
"И ево ти стотина дуката."
На благо се момак слакомио,
И претргну робље преко Саве,
У ђемију благо утурио,
И његово робље свеколико,
Но је Ђуро весло натурио.
Каде били води у пучини,
А Јован је тако бесједио:
"Вала Богу, вала јединоме,
"Јесам чуо ђе говоре људи,
"Кад се вози преко воде Саве,
"Да с’ исправи на ноге лагане,
"Да удари вјетар преко Саве,
"То је добро за младе чељаде."
Удовица на ноге скочила,
А Јован јој очи преварио,
Из ђемије те је истурио,
Те је Сава вода ћердосала.
Кад то виђе ђемиџија Ђуро,
Он са себе одијело тура,
Па у Саву воду ускочио,
Бог да знава, извадити ћаше.
Но га Јован Богом братимљаше:
"Брате Богом, ђемиџија Ђуро,
"Немој моју извадити мајку,
"Ере ми је много јада дала."
Па му с’ оде Јован јадовати.
Таде Ђуро пусти удовицу,
Те је Сава вода шћердосала.
Када били води на ’ну банду,
Ту братински закон извршили,
И даде му стотину дуката,
А он њему гусле јаворове,
И тако му бјеше бесједио:
"Побратиме, прелуди Јоване,
"Ајде тамо уз Пролом планину,
"Када будеш далек’ у планину,
"Ти у гусле гуди полагано,
"Те покликни Дмитра стрица свога."
Отоле се Јован подигнуо.
Када био далеко у планину,
Он довати гусле јаворове,
Па уза ње ситно ударио,
А запјева танко гласовито,
А прип’јева Дмитра стрица свога.
Оно не чу Дмитар арамбаша,
Него Дмитрове зачуле слуге,
Иду казат’ господару своме,
Господару Дмитре арамбаша.
Не кажују ка су оно зачули
Него веле господару своме:
"Господару, Дмитре арамбаша,
"Ево добар јунак уз планину,
"Све тебе зове на мегдане."
Но им тако Дмитар бесједио:
"Ну пођите, те му запаните."
Оно слуге једва дочекале.
Подиже се четерест ајдука,
Попадоше око друма пута.
Ема Дмитру добра срећа била,
Доватио тешку карабину,
Која ждере литру тученика
И сто драма мекога олова,
И он оде за слугама трагом.
Стиже слуге усред друма пута,
Сви панули око друма пута,
Дмитар паде насред друма пута.
Мало било, ништа не трајало,
Ал’ ето ти двије аџамије,
Они гоне три товара блага,
И јаше Јован Мујагина ђога.
Када га је Дмитар угледао,
Под ђететом коња уфатио.
А да видиш ђетета Јована,
И ако је јошт дијете лудо,
Ама бјеше пиле од сокола,
За оштру се сабљу дофатио,
Па је Дмитру тако бесједио:
"Ид’ отале, незнана делијо,
"Јер тако ми Бога милоснога,
"Данас ћу ти изгубити главу,
"Све у здравље Дмитра стрица мога."
Кад је оно Дмитар разумио,
Тако му је ријеч бесједио:
"А ти ли си, моја змијо љута."
Оно кад је Јован разумио,
О грлу се стрицу објесио.
Но га Дмитрар за матер упита.
Каде му га Дмитар разумио,
Ал’ овако ријеч бесједио:
"Аох мени, мој мио синовче,"
Но је он стрицу бесједио:
"Немој тако, а мој мио стрико,
"Ја добро сам се осветио мајци,
"Ја сам њојзи погубио Муја,
"Осветио мога мила баба."
Него му је Дмитар бесједио:
"А не лудуј, моја змијо љута,
"Ев’ у мене четерест ајдука,
"Трипут сам му досле западао,
"И не смјесмо њему ударити."
Рече тако дијете Јоване:
"Ако мене не вјерујеш, стрико,
"Врзи руку у коњску зобницу,
"Те извади од Турчина главу."
Оно Дмитрове зачуле слуге,
И погнаше коњу у зобницу,
Извадише од Турчина главу.
Какова је Мујагина глава
Престравич не жива бијаше,
Ема мртва ни лијека нема,
Него глава искесила зубе,
Крваве очи избечила.
Кад је Дмитар главу сагледао,
Колико га од ње сујма било,
Трољетна га увати грозница,
И тресла га два од дневи сата.
И кад га је била попуштила,
Узе двоје ђеце на рукама,
Јована на десницу руку,
А ђевојку на лијеву руку,
Понесе их на бијелу кулу.
Слуге им коње приватили,
И од чуда главу измјерили,
Маче мртва седамнаест ока.
И то било, али није ни било,
Тадер било, сад се спомињало.



Извор[уреди]