Дијете Јован и буљубаша Мујо

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Дијете Јован и буљубаша Мујо

0001 Подиже се буљумбаша Мујо
0002 Од Зворника, града бијелога,
0003 На зекуња, коња големога,
0004 И отиде низ Херцеговину,
0005 Докле пољу у Посављу дође
0006 Под кулу у Посављу Сава,
0007 У стобар му зека уставио.
0008 Но га виђе Савина љубовца,
0009 И Турчину ријеч говорила:
0010 „Хајде овамо, буљумбаша Мујо,
0011 Да пијеш вина црвенога!“
0012 Скочи Туре, изљезе на кулу,
0013 Пије доста вина изобила,
0014 И Савиној љуби говорио:
0015 „Море, чу ли, бијела влахиња,
0016 Оди, узми буљумбашу Муја,
0017 Да се млада по Зворнику шеташ,
0018 И дајем ти божу вјеру тврду,
0019 Скројићу ти три жуте кавада
0020 Од врх главе до зелене траве,
0021 Да се шњима по Зворнику шеташ,
0022 И јошт имам дванаест дворкиња
0023 Да ти држе скуте и рукаве!“
0024 Но влахиња Мују бесједила:
0025 „Прођи се, буљумбаша Мујо,
0026 Ја бих тебе од воље узела,
0027 Но не могу ђецу оставити,
0028 Немају до мене никога,
0029 До Митра стрица јединога,
0030 Па ни њега у дворове нема,
0031 Но отиша ланих у ајдуке;
0032 На кога ћу ђецу оставити,
0033 Луд је Јован од десет годинах,
0034 А Марија од седам пунане,
0035 Како ћу се искраст’ ђеци лудој?!“
0036 Скочи Мујо од земље на ноге
0037 И избачи ђецу пред дворове.
0038 Но га куми дијете Јоване:
0039 „О, за Бога, буљумбаша Мујо,
0040 Да’ ми штогођ од бабова блага,
0041 Да’ ми, Мујо, бабово оружје
0042 И његове ћесе и фишеке,
0043 Е ћу ходит’ зеленом планином
0044 Да тражим Митра стрица мога,
0045 Да с’ оружјем од зверади браним!“
0046 То је Туре на Бога гледало,
0047 Даде му бапково оружје.
0048 Ондолен се ђеца подигнула
0049 И одоше ноћи уз планину.
0050 Кад бише насред друма пута,
0051 А нађоше мрамор у планину,
0052 Уз њега се Јован прислонио
0053 И топле га сузе пропануле.
0054 Говори му Марија ђевојка:
0055 „Да што ти је, мој брате Јоване,
0056 Што ти ваљаш сузе низ образу?
0057 Али си се, брате, препануо,
0058 Е ни Мујо све понесе благо
0059 И узе ни остаралу мајку?“
0060 Ного Јован таде бесједио:
0061 „Ну виђи, Марија ђевојка,
0062 Виђи мрамор насред друма пута ─
0063 Овђе ни је бабо погинуо,
0064 Они га је Мујо погубио
0065 Што је нашу мајку заробио!
0066 Скриј се, секо, у лист и у траву,
0067 Е ја хоћу запанути Мују!“
0068 Стаде цика Марије ђевојке,
0069 Дијете говори ђетету:
0070 „Не, за Бога, мој брате Јоване,
0071 Е ће тебе Мујо изгубит’,
0072 Ја ћу ти сама останути
0073 У планину без нигђе никога!“
0074 Но Јован слободи ђевојку:
0075 „А, не бој се, моја мила секо,
0076 Ако ће ме Мујо изгубит’
0077 Тебе мајка неће оставит’,
0078 И шњом ће те водит’ у Зворнику!“
0079 Оно рече, за кам запануо.
0080 Ка’ самнуло и грануло сунце,
0081 Али иде буљумбаша Мујо,
0082 Ћера благо од Посавља Сава
0083 И води му вјереницу љубу.
0084 А Јова га напуштио близу,
0085 Пушку куми, у табан је љуби:
0086 „Не пушти ми очина крвника!“
0087 Оно рече, пушци огањ даје
0088 И погоди буљумбашу Муја.
0089 Мујо паде, а Јован припаде
0090 И Мујову главу окинуо,
0091 И узе му коња и оружје,
0092 Па својој мајци бесједио:
0093 „Хајде, мајко, планином да идемо,
0094 Да тражимо мога Митра стрица,
0095 Е без њега живоват’ не могу!“
0096 И пођоше зеленом планином,
0097 Док дођоше на Дрин’ воду ладну,
0098 Зове лудо дијете Јоване:
0099 „Јеси ли ђе, ђемиџија Ибро,
0100 Ако си ђегод украј воде ладне,
0101 Ти удари на весло ђемију
0102 Да превезеш муку сиротињску,
0103 Добро ћу ти возарину платит’?!“
0104 Ибро зачу, на ноге скочио,
0105 И с ђемијом на пржину пође,
0106 У њу бачи и робље и благо.
0107 Кад бише Дрини на пучини,
0108 Но говори дијете Јоване:
0109 „Ну, ижљези, моја стара мајко,
0110 Ти изиди на таван ђемији,
0111 Погледа’ Дрину у дубину
0112 Ка’ из Дрине ледан вјетар пуха
0113 Што требује за младо чељаде!“
0114 А то чула, на ноге скочила,
0115 А ђемији на тавану пође,
0116 А Јован се луди подигнуо,
0117 Бачи ју у Дрин’ воду ладну.
0118 Ка’ то виђе ђемиџија Ибро,
0119 Он у ђемију весло потурио,
0120 Он не смије возит’ од Јована.
0121 И Јован му ријеч говорио:
0122 „Не бој се ти, ђемиџија Ибро,“ ─
0123 Све му с прве на потоње каже ─
0124 „Но ми вози муку сиротињску!“
0125 Ђемиџија весло дофатио,
0126 Те превезе сиротињу љуту
0127 И Јован му возарину плати,
0128 Даде му два жуте цекина,
0129 Па ондоле товарио благо
0130 И зами га зеленом планином,
0131 Докле дође на своје дворове,
0132 И од Муја дофатио главу,
0133 Пободе ју на бијелу кулу,
0134 Да свако знаде е осветио баба,
0135 Баба освети, а изгуби мајку ─
0136 Ту му није зазор ни срамота,
0137 Изгуби је за своју невољу.
0138 То је било кад се чинило,
0139 А сад весело, дружино!



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.