Дивљан

Поп и ђак ходили кроз једну велику планину, па их онђе ухвати ноћ. Видећи они да већ не могу тај дан приспјети куда су били наумили, стану гледати тамо амо кроз планину ђе би преноћили, и угледају огањ далеко у једној пећини. Примакну се они близу и назову: "Добар вече, има ли то тамо?" Кад ли шта виде? ни људи ни никога другог, до једног дивљег чоека с једнијем оком наврх главе. Запитају га: "Хоћеш ли нас пустити у кућу?" Он им одговори да хоће. Али на врата од пећине бијаше приваљена велика плоча, коју сто људи не би могло помаћи. Дивљан устане, дигне плочу, пусти их унутра, па опет плочу на врата привали; потакне им велики огањ и сједну гријати се. Пошто се мало разгрију, почне их дивљан пипати иза врата, да види који је претљи да га закоље и испече, и напипље попа претљега, спопане га и убије, наврти на ражањ и метне крај огња да се пече. Кад ђак то види, досјети се и своме јаду, али утећи из пећине није могао никако. Пошто се поп испече, зове дивљан ђака да с њим једе, а ђак јадни не шћене, већ му одговори да није гладан. "А хоћеш" рече дивљан "и на срамоту, ако не ћеш па лијепо." Ђак шта ће? већ сједне с њим, дивљан проклети једе, а ђак меће у уста па опет баца у крај. "Јеђи" стане викати дивљан, "јер ћу и тебе сјутра овако." Пошто се дивљан наједе, легне крај огња, а ђак почне ђељати један мали шиљак. Упита га дивљан: "Шта ђељаш та шиљак?" Ђак му одговори да се код оваца сједећи беспослен научио вазда тако ђељати. па да га је и сад та воља допала. Дивљан затвори око и заспи, а ђак јадни видећи да се и њему сјутра ножић под грло справља, домисли се те они шиљак заврти дивљану у око и ослијепи га. Дивљан слијеп скочи као махнит и ђаку рече: "Нека, да је Богу хвала! извади ти мене ово једно око, кад не умјех ја тебе обадва, али ми утећи не ћеш." Кад ујутру сване, напипље дивљан врата од пећине и видећи да су затворена почне по пећини брбати тамо амо да ђака ухвати, али га не могне наћи никако, јер је имао у пећини много стоке, те се ђак домисли и огули једног овна, па се обуче у ону кожу и измијеша међу овце. Дивљан већ види да му од многе стоке не може ништа, па пође на врата од пећине, отвори један крај од врата и почне стоку вабити да једно по једно избаца. Ђак у оној кожи овнујској стане се примицати с овцама не би ли и њега избацио, и тако мало по мало примичући се дође до њега, дивљан га ухвати и избаци међу осталијем овновима. Кад се ђак дохвати пољане, и види сву стоку пред собом, викне дивљана: "Не тражи ме" рече, "ја сам већ на пољу." Дивљан кад види да му је утекао, домисли се што ће, отвори врата са свијем, и пружи му један штап говорећи: "Кад си ми већ утекао, на ти ови штап да ћераш стоку, јер ти без њега не ће ниједна кренути." Ђак несретни превари се, и пође да узме штап; али како га се прихвати, пријену му један прст при њему; виђевши да је погинуо стане скакати око дивљана тамо амо да га не дохвати, у то падне му на ум бритвица коју је при себи имао, извади је и осијече они прст што му при штапу пријенуо био и утече. Онда се почне дивљану ругати и смијати ћерајући пред собом стоку. Дивљан онако слијеп пристане за њим, те тако дођу доједне велике воде и ђак види да ће га већ моћи у воду утопити, па почне звижђети около њега ругајући му се. Дивљан примичући се мало по мало да би га ухватио примакне се управ над воду, а ђак му онда притрчи иза леђа и тисне га у воду те се дивљан утопи. Онда ђак с миром и с Богом оћера стоку и дође здраво кући, али без попа.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 147–150.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.