Диван купи царе господаре,
Све је царе на диван сазвао
И свог зета Мехмед Али пашу.
Све се цару на диван скупило,
Доцкан дође зете Мехмед паша. 5
Ал му рече царе са дивана:
„Што си доцкан, зете Мехмед пашо."
Одговара зете Мехмед паша:
„Не питај ме, царе са дивана,
Ево равна недјељица дана, 10
Чедо рађа султанија млада,
Нит' га може родит' ни умр'јети!"
Кад у јутру јутро усвануло,
Ал му рече царе са дивана:
„Хајде кући, зете Мехмед паша, 15
Узми султу за бијелу руку,
Па је вођи у божиију Ћабу —
Нека клања огњену сеџаду!"
Отле оде зете Мехмед паша,
Па он узе султанију младу, 20
Одведе је у божију Ћабу.
Простнијеше огњену сеџаду,
Ал јој ни то с хајром не бијаше.
Проговара султанија млада:
„Медет мени, какав ј’ ово азоб! 25
Ја сам млада све вакте клањала,
Сваки вакат абдест узимала,
Два мјесеца учајлук постила
И трећи сам шехри рамазана!"
Ал рекоше султанији младој: 30
„Све ти јеси, султанија млада,
Ал с’ имала своје пусто благо,
Ниси њега хтјела дијелити.
А имала ђузел одијело,
Имала си у махали Фату, 35
Ниси Фату у коло спремила,
Веће си је сватима скудила."
Али рече султанија млада:
„Ево мога свега блага пуста,
Подајте га у махали Фати. 40
Ено мога ђузел одијела,
Подајте га у махали Фати!"
Рекоше јој хоџе и хаџије:
„О бора нам, султанијо млада,
Ко дијели, за оног је душу!" 45
Она роди гују шаровиту
И одмах јој у дувар утекла.
Ал јој вели султанија млада:
„Чујеш ли ме, гујо шаровута,
Када дође љето премаљето, 50
Немој нигдје бјежат’ у обалу,
Јер ће дјеца пожар пожарити,
Жао ми те, од срца си мога,
Па нека си гуја шааровита."
И умрије султанија млада. 55
