Дечак Исус у Храму

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу



Дечак Исус у Храму
Писац: Јакоб Лорбер
Превод изворника »Dreitagesszene, Drei Tage im Tempel« (1861) под насловом »Дечак Исус у Храму« уступљен од преводиоца Илије П. Петровића.


Јеванђеље по Луци 2:41-49:
И родитељи његови иђаху сваке године у Јерусалим о празнику Пасхе. И када му би дванаест година, изађоше они у Јерусалим по обичају празника. И када проведоше дане, и враћаху се, оста дете Исус у Јерусалиму; и не знаде Јосиф и мати његова; него, помисливши да је са друштвом, отидоше дан хода, и тражаху га међу сродницима и познаницима. И не нашавши га, вратише се у Јерусалим да га траже. И после три дана нађоше га у храму где седи међу учитељима, и слуша их, и пита их. И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима. И видевши га запрепастише се, и мати његова рече му: Чедо, што нам тако учини? Ево отац твој и ја тражисмо те са болом. И рече им: Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мога?

Садржај

Обичај испитивања деце у јерусалимском храму[уреди]

1 Био је обичај и пропис у целом јеврејском царству да своју децу, када напуне дванаест година, одведу у Јерусалим, где би их у храму старешине, фарисеји и књижевници испитивали о свему што су до тог узраста научила, посебно из науке о Богу и Пророцима.

2 За такав испит требало је наравно платити и испитнину, након које би испитаници, после још једне мале наплате, добили сведочанство, наравно ако би то желели. Уколико би се деца у сваком погледу истакла, могла су ићи у школе храма, са изгледима да једном постану његове слуге.

3 Ако би родитељи доказали да су од племена Леви, онда је са пријемом ишло лакше. Али ако родитељи то нису могли, ишло је теже, па ипак, постојала је могућност да плате пријем у племе Леви и храму дају неку значајну надокнаду.

4 Кћери су од овог испита биле изузете, једино ако би по налогу родитеља саме желеле да буду испитиване због веће преданости Богу. У том случају би их старе мајке (храмовнице) у посебном одељењу љубазно испитивале и оне би такође добиле сведочанство о свим стеченим знањима и способностима. Те девојчице су онда могле постати жене свештеника и Левита.

5 Испитивање дечака, а поготово девојчица, трајало је кратко, јер су нека главна питања била утврђена те их је сваки Јеврејин већ одавно знао напамет.

6 Одговоре су деци добро утувљивали, тако да испитивач још не би ни поставио питање, а дечак би са одговором већ био готов.

7 Ниједан испитаник није добијао више од десет питања па је зато лако разумљиво да је испит код дечака трајао једва по који минут; посебно ако би на прва питања одговорио добро и веома спремно, онда је од осталих бивао ослобођен.

8 Положивши испит, дечак би добио цедуљицу на основу које је са родитељима имао да се јави на ону исту благајну где је први пут платио испитнину. Ту би, показавши цедуљу, опет морао да плати уколико је хтео да му се на цедуљи забележи сведочанство. Деца сиромашних родитеља морала су да покажу signum paupertatis [доказ о сиромаштву], иначе их не би примили на испит.

9 Испит је одржаван или на Пасху или о Празнику сеница и обично би трајао пет до шест дана. Но, пре него би испити у храму почели, слуге храма би отишле у конаке и распитале се колико је испитаника, отприлике, присутно.

10 Свако ко је хтео, могао је унапред да се пријави (уз једну малу наплату) и да раније изиђе на испит. Они пак који не би платили обично би остајали последњи и око њиховог испита се није улагао нарочит труд, а и њихова би сведочанства обично изостала. Свакако би им било обећано да ће се то накнадно забележити, али од тога, најчешће, није било ништа.

11 Некада се догађало да су неки даровити дечаци пуни духа испитивачима постављали питања и тражили објашњења о овоме или ономе из Пророка. У таквом случају испитивачи би попримали кисела и љутита лица, јер Писмо и Пророке ретко познаваху више од данашњих учитеља азбуке. Знали су само да постављају питања, а изнад тога нису имали појма.

12 Испитима је присуствовало, у својству некаквих надзорника, неколико старешина и књижевника, но они нису испитивали, него само слушали шта се испитује. Само у већ споменутом случају, наравно ако је било вредно пажње, почели би да се комешају, па би опоменули дечака рекавши да то од њега уопште није било паметно што се усудио да испитиваче доведе у тако непријатан временски теснац.

13 Затим су оваквог дечака, ако се није дао заплашити и ако је остајао при својој намери и жељи, више привидно због народа, а не због некакве дубље мудрости, остављали по страни, те је одговор на таква посебна питања морао да сачека до одређеног часа навече када би био посебно саслушан.

14 Када би, коначно, дошао утврђени час, те би дечаке, увек помало гунђајући, довели из њихових скровишта, те би већ постављено питање морали да понове, а неко од старешина и књижевника би питалици дао тајанствен и што замршенији одговор од којег ће се дечак само збунити а народ, ударајући се у прса, силно дивити, глупо и немо, глуво и слепо, неиспитаним дубинама Духа Божјег кроз уста једног старешине и књижевника, па ће, на крају, још и опоменути неразборитог и дрског дечака.


Исусово питање у вези са рођењем у Витлејему и опречан одговор једног књижевника[уреди]

1 Међутим, један даровит дечак не обори главу, па рече: "Све деловање у великом Божјем свету обасјано је дању најсјајнијом светлошћу Сунца, а чак ни ноћ није никада толико мрачна да не би могло ништа да се види. Због чега би баш ова важна наука, која би човеку јасно и светло требало да покаже пут до истинског спаса, морала бити толико замршена и ниједној души разумљива?"

2 А дечак који је ово замерио старешинама, био сам управо Ја па сам их тако довео у велику нелагодност, поготово што је сав ту присутни народ почео да Ми даје за право говорећи: "Тако нам Бога Аврахамовог, Исаковог и Јаковљевог, па овај дечак је зачуђујуће паметан! Треба му омогућити да и даље расправља са старешинама и књижевницима! Хајде да за њега ставимо богат прилог у сандучић Божји."

3 Један веома богат Израелац из Витаније (то је био отац Лазара, Марте и Марије, који је тада још увек био жив) иступио је и дао за Мене прилог од тридесет фунти [1 фунта = 560g] сребра и нешто злата само зато да бих могао што дуже расправљати са старешинама и књижевницима.

4 Старешине и књижевници, наравно, ову велику жртву веома радо прихватише, па Ја тако добих могућност да са старешинама водим један посебан и нечувен разговор.

5 Из Исаије је било прво, већ споменуто претпитање, на које је уследио нејасан и тајновит одговор и оно је дало повода за следећу дугу расправу, коју ћемо сада изложити. Ко год је буде читао срцем пуним чисте љубави, веома много ће учинити за своју душу и дух.

6 Пре него што смо дошли до веће расправе и будући да сам имао добро плаћену слободу да причам, вратио сам се на претпитање започевши да пропитујем старешине и књижевнике о појединим тачкама у вези с тим.

7 Претпитање је било из Исаије, 7. глава, 14. 15. и 16. стих, који су гласили: "Тако ће вам сам Господ дати знак: гле, једна девица је бременита и родиће сина и даће му име Емануел. Масло и мед ће јести да би знао да одбаци зло и изабере добро. Али пре него што дечак научи да одбаци зло и изабере добро, земљу, која те доводи до ужаса, напустиће њена два владара."

8 Први део претпитања односио се, само по себи разумљиво, на то ко је девица и ко је њен син Емануел и када ће се родити у свету. То време мора да је близу пошто су у земљи Јаковљевој већ више година свргнута њена два владара и сада су јој многобошци господари. Да није можда Емануел о којем је Исаија пророковао управо онај дечак који се родио пре дванаест година у стаји у Витлејему и то од девице Марије која је била заручена за тесара Јосипа, али још увек не као жена већ као храњеница по старом обичају храма, и због којег су мудраци са Истока дошли да би га као обећаног великог цара Јевреја поздравили, те о коме су Ана и Симеон у храму, при његовом обрезању, дали велико сведочанство?

9 Сад на ово не баш безначајно претпитање поче један старешина, један прави властољубиви шкртац, брбљати неку најзамршенију којештарију, коју ни не желим да објавим, јер Ми узгред још и рече да сам лоше васпитан дечак пошто већ знам шта значи родити се из жене.

10 Овоме се успротивио само један млађи, мало љубазнији књижевник приметивши да то не мора бити знак лошег васпитања јер, посебно у Галилеји, дечаци сазру раније него у запуштеном Јерусалиму, где не влада ништа друго до раскош и велика размаженост. Могао би Ми се, дакле, дати бољи одговор јер јамчи за Мене и јер је мишљења да сам са односима "људског саживота" добро упознат. Само би требало да се остали дечаци одвоје и онда да се са Мном поразговара сасвим мушки.

11 Док је старешина мрмљао нешто себи у браду, Ја сам овом љубазнијем књижевнику поставио питање у вези с рођењем у Витлејему, али и он поче нашироко:

12 "Да, ти мој драги, веома мили дечаче, од ове на сву срећу избледеле приче, о којој се некада много говорило, нема ништа. А исто је и са нејасним пророчанством Пророка Исаије који је пророковао само за своје време, и то увек у веома нејасним сликама. Јер чини ми се, како сам сазнао, да су родитељи након што је Ирод у Витлејему погубио децу – када је сигурно био заклан и њихов цар Јевреја, кога су и са Истока поздравили – побегли негде изван Јудеје и можда више нису ни живи, јер се о њима касније ништа није чуло.

13 Ипак, мора да је ту нечега било, јер је то тада побудило много пажње. Али чудновато, неколико година после тога све је потпуно потонуло у море заборава, тако да то данас више нико и не спомиње, па зато није ни вредно о томе даље причати. Симеон и Ана су били двоје познатих старих занесењака, који су у храму неким дечацима давали месијанске поруке једним тако тајанственим гласом да су многе слабе родитеље сасвим залудели.

14 Када је Бог Мојсију на Синају давао законе, тресла се готово цела Земља, а и догађаји у пустињи трајали су пуних четрдесет година, па је зато готово сав свет морао признати Јеховину свемоћ. А како ће се тек показати Помазаник [Месија? Има да се тресе сав свет и то много више. О Њему је Давид певао: "Начините капије широке и врата света висока да би Цар Славе ушао! Ко је тај Цар Славе? То је Господ јак и силан, Господ моћан у боју! Начините капије широке и врата света висока да би Цар Славе ушао! Ко је тај Цар Славе? То је Господ Саваот, Он је тај Цар Славе!" [Псалам 24].

15 Тако ти је то, мој мили дечаче, са оном витлејемском причом у вези очекиваног Помазаника, која је сада сасвим заборављена, а то ћеш, сигурно, и ти увидети. Сети се само како га је Давид најавио и шта треба да се уради кад Цар Славе из неба буде дошао Јеврејима, а и сети се: све Јевреје ће, сигурно више година пре тога, подстицати велики Пророци – као што је Илија, који ће онда ићи пред Господом Славе – како би урадили онако како је то велики цар Давид наложио и како би се припремили за тај страшни долазак свевишњег Бога.

16 Само размисли, мили дечаче, и биће ти јасно да Јехова Саваот неће доћи тако скромно у свет. Зато иди сад и не питај више за такво што!"

17 Тек на ово сам дао горе објављену примедбу, која је богатог човека из Витаније подстакла да за Мене плати право на велику расправу како би Ми омогућио да ставим примедбе и како бих могао опширно да разговарам о Помазанику из Исаијиних списа, јер он је био један од ретких који Цара Славе није више очекивао у олуји и ветру, већ попут Илије благим поветарцем.


Ко је девица, ко Емануел? Добро тумачење једног старешине[уреди]

1 Када сам тако добио довољно простора, на знак књижевника да могу почети да говорим и да питам шта год хоћу, а да ће они по дужности одговарати, почех опет са постављеним претпитањем и казах: "Ваше наизглед сигурно постављене речи не могу море умирити нити хучећим ветровима заповедити да ућуте. Само слеп не примећује знакове овог времена и зато што је потпуно глув не чује моћну тутњаву грома повести овог најзнаменитијег времена целе Земље. Већ и Кармел и Сион пред приспелим Царем Славе сагибају главе и Хорив из својих висина даје мед и млеко, а ви, који бисте најпре о томе морали да знате и ишчекујући народ да обавестите, не знате ни слова."

2 Овде сви разрогачише очи гледајући тако час у Мене, час се згледајући између себе, и не знаше шта да Ми одговоре.

3 Мало после тога рече један: "Хајде, говори ти даље о томе шта знаш."

4 Ја казах: "Сигурно знам што знам, али вам питање не поставих зато да Ми објасните оно што ионако већ знам, него само да Ми покажете ко је девица Пророка Исаије, од које ће се родити Син Свевишњег. Зашто ће Му дати име Емануел (што значи: Бог с нама)? Зашто ће јести мед и млеко да би одбацио зло, а изабрао добро? Па ви бисте, као књижевници, морали да знате шта Пророк подразумева под бременитом девицом, која ће родити тог сина.

5 Ипак, мислим да у витлејемској причи има више него што ви тврдите и да је онај брачни пар још жив, тј. познати тесар Јосип из Назарета и девица касније венчана за њега заједно са сином, који је рођен у Витлејему – јер су мудрим посредовањем тадашњег римског капетана Корнелија избегли свирепост старог Ирода и сада живе, сасвим здрави и читави, у Назарету у Галилеји.

6 То знам Ја као дванаестогодишњи дечак, а вама, ево, који све знате, ово је непознато – поготово што је Јосип, као један од најбољих неимара, свих ових година радио у Јерусалиму и што добро познајете и њега и његову жену, која је Јерусалимка и која је до своје четрнаесте године била васпитавана у храму. Зар није она кћер Ане и Јоакима, која је, по вашим летописима, на чудноват начин дошла на свет? Ана је већ била у годинама и без чуда се није могло замислити да зачне.

7 Онај брачни пар заједно са новорођеним дечаком живео је одмах по бекству из Витлејема пуне три године у Египту и то у близини градића Острацине, на староегипатском језику Аустрацхина [Аустражина?], што значи: творевина ужаса, дакле тврђава која је свим непријатељима за време фараона доносила смрт. Касније су моћни непријатељи старога Египта ово место ужаса, као и много шта друго, освојили и од некадашњег места и творевине ужаса остало је у нашем времену само старо, закржљало име, којем су Римљани, наравно, дали сасвим другачије тумачење него стари Египћани.

8 Али није Ми до тога, већ сам ово што Ми је познато навео само зато да вам тачније покажем трогодишње пребивалиште овог брачног пара. Отуда пак треба да су се, по једном тајном, вишем налогу, вратили кући у Назарет, где сада живе потпуно предани Богу и у највећој могућој повучености, иако се о дечаку, кога и Ја имам част познавати, причају многа чуда. Покоравају Му се чак и стихије, а најдивљије животиње по шумама и пустињама беже од његовог погледа више него од хиљаду ловаца. У том погледу Он је хиљадоструки Неврод. И о овоме заиста не знате ништа? Кажите Ми, сасвим искрено и истинито, да ли вам је заиста све ово непознато?"

9 Један старешина нешто мало боље нарави рече: "Да, управо смо о томе нешто начули, као и то да је нама веома познати тесар са својом младом женом стално настањен у Назарету. Али да ли је то чудо од детета баш исти који се пре дванаест година родио у стаји, то ми не знамо, а и веома сумњамо да је то он. И како би баш тај дечак могао бити Пророков Емануел?"

10 Ја казах: "Добро, али ако то није Он, одакле Му онда моћ коју испољава над стихијама? И ко је Пророкова девица, ко Емануел?"

11 Богати човек из Витаније рече: "Чујете, овај дечак је стварно веома паметан. Мени се у духу чини да је он чак и један мали Илија, кога оно чудо од детета из Назарета шаље пред собом да би нас све припремио на овде већ присутног пророковог Емануела. Јер када је неко од нас доживео да, после Самуила, један дванаестогодишњак овако говори? Зато бисте са дечаком морали отвореније да поразговарате иначе га се нећемо решити.

12 Пророка ћете већ морати да му боље објасните и да ипак испитате шта је са девицом Маријом, оном предивном кћери Јоакима и Ане, који су на крају, после смрти, сав свој знатан иметак завештали храму. Заправо, храм га је узео на силу као плату за васпитање кћери Марије, присвојио га као имање без власника.

13 Шта ви, дакле, сасвим отворено, мислите о оној девици? Ако је веровати једном Пророку, онда је време које је он тачно назначио управо ово сада, и све чудновато око девице о којој је реч не може се више порицати. Ако ту заиста има нечега, онда бисмо сви ми очајавајуће погрешили ако се не бисмо о томе подробније распитали."

14 Расрђени старешина рече: "То ти не разумеш, а да би потпомагао дечака, говориш онако како говори потпуни слепац о великој дивоти боја."

15 Онда се Ја умешах: "Заиста је чудно да се гладноме чини да су сви гладни. Глуп човек сматра друге још глупљима. За слепога је свако ко оштро види, слеп, а за глувога су сви други глуви.

16 Да ли ти, расрђени старче, мислиш да осим тебе нико ништа не зна? О, ту се веома вараш. Гле, Ја сам само дечак, а могао бих ти много тога испричати и објаснити што је потпуно истинито и исправно, а о чему твоја намћорска мудрост још није ни сањала.

17 Мој богати Симон из Витаније је прошао Индију, Персију, Арабију, Египат, Рим и Атину, па зашто и он не би знао нешто о чему никад ниси чак ни сањао? Ако је тако, с којим правом тврдиш да он ништа не зна? Ја ти кажем: Он сасвим правилно расуђује и стога би требало да урадите оно што од вас тражи и због чега вам је заиста добро платио.

18 Ако газда узме слугу за неки посао, зар онда слуга сме да не уради оно зашта га је газда најмио? Ако то слуга неће или не може, онда ће газда, ваљда, имати право да од лењог и невештог слуге затражи да му врати новац. Вама се добро платило, али ви нећете ништа да радите, или не можете; зар Симон онда нема право да од вас захтева да му вратите новац, који вам је дао?"

19 Један овде присутан римски повереник и судија, вичан свим правима, рече: "Види ти овог дечака! Па он је савршен правник и могао би одмах бити судија у свим спорним питањима. Његова правна изјава је потпуно утемељена у нашем праву и, ако Симон из Витаније то од мене буде тражио, морам му, свакако, дати оно exequatur [нека се изврши]."

20 Затим дође код Мене и, милујући и грлећи Ме, рече: "Чуј, мој најмилији коврџави дечаче, потпуно сам заљубљен у тебе. Ја ћу о теби да се старам свим својим богатством и да те за нешто велико васпитавам."

21 Ја казах: "Добро знам да Ме веома љубиш, јер у теби куца верно, добро срце. Али и ти можеш бити сигуран да и Ја тебе веома љубим. А за Мој напредак не треба да се бринеш, јер је ту већ Један који се о томе брине."

22 Такође Ми приђе Симон из Витаније и упита Ме сасвим зачуђено: "Кажи ми, мој лепи, драги и мили дечко, откуд знаш како се зовем и где сам све већ био?"

23 Ја казах: "О, томе немој да се чудиш, јер када хоћу било шта да дознам, таква је већ моја природа – знам. А како то могу, то ти још увек не би могао схватити. Али вратимо се сада нашем предмету и девици. Хоћете ли ви, свештеници и књижевници, ту ствар јасније расветлити или не?"

24 Једна од бистријих глава међу значајним бројем старешина рече: "Да, да, неће се моћи другачије него да дечаку наточимо сасвим чисто вино и да му објаснимо његовог Исаију по науци о саобразностима [кореспонденцији] Кабале и онда неће моћи да врда и да поставља даља питања."

25 Затим се појави премудар књижевник и рече: "Ево, најзнатижељнији дечаче, прибери се, чуј и схвати: Под девицом Пророк није подразумевао неку девицу од крви и меса, него само науку коју је Бог кроз Мојсија дао деци овога света. У најужем смислу ову науку и закон представљамо ми, свештеници, уживо.

26 А ми смо, будући жива Божја реч, испуњени највећом надом да ће се ова наука од нас изродити у читав свет и да ће окрепити незнабошце. Ова жива, истинска нада у нама – то је та трудноћа девице, на коју је Пророк мислио; а син којег ће родити – то су сви незнабошци који ће прихватити наше учење, и они ће онда рећи, а тако ће им бити и име: Емануел, тј. Бог јесте сада и с нама. То се већ догодило пре нас, а сада се догађа још живље и ревносније.

27 А овај син јешће мед и млеко и на тај начин одбацити зло и изабрати добро. Под медом Пророк је подразумевао чисту љубав и истинско добро из ње, а под млеком мудрост Божју, коју човек прима упражњавањем учења и закона и, ако човек потпуно прихвати љубав и мудрост Божју, онда слободно, сам из себе презире свакојако зло и хоће и бира добро.

28 Гле, мој драги дечаче, тако то стоји са најдубљом мудрошћу и истином Пророкових духовних речи, изрека и беседа; оне једино имају дубљи, духован смисао, кога из природних симбола и слика може пронаћи једино прави књижевник и то помоћу верне и истинске науке о саобразностима. Непосвећени то не може, а ако би могао, онда би све високе школе биле сувишне и Мојсије не би имао потребу посебно да поставља свештенике и књижевнике како би управљали науком и законима Божјим. Разумеш ли сада ово једино тачно и правилно тумачење твог Пророка, кога ниси схватио?"


Није ли Помазаник већ дошао?[уреди]

1 Ја казах: "Како да не, ово што си сада веома добро објаснио, знао сам већ одавно и, уствари, само си се беспотребно трудио да Ми објасниш. Али Ја остајем при своме и не испуштам из вида девицу Марију.

2 Зашто ли Пророк рече [Ис.9:6-7]: "Роди нам се дете, даде нам се син коме је власт на његовим раменима и Он се зове: Дивни, Саветник, Силни, Јунак, Отац, Вечни, Мир, Кнез. Да Му власт буде велика и миру да нема краја на престолу Давидовом и у царству његовом; да га учврсти и ојача судом и правдом сада и вечно. Ово ће учинити ревност Господа Саваота."

3 Какво је то дете и какав је то син који нам је дат? Да то, ипак, није дечак који се родио у Витлејему у стаји? Јер такође стоји написано: "У Витлејему у стаји ће се Јеврејима родити цар; тај ће основати ново царство, коме вечно неће бити краја." Како ли ти, кабалисто, схваташ то све?"

4 Збуњено погледаше једни друге и рекоше: "Али откуд дечак овако познаје Писмо, када постоји само неколико преписа, а потпуних има можда десет и за сваки знамо где је и ниједан непосвећени не може доћи у њихову близину? Самарићани имају још један, једанаести, али који је потпуно погрешан и садржи многе додатке, који су једино чисто оријенталско песништво."

5 Потом Ме упита један заједљивац: "Хајде, реци ти мени што ћу те сада питати: Где и када си овако савршено научио Писмо, а поготово Пророке?"

6 Ја казах: "О томе да Ме питаш имаш права исто онолико колико и Ја тебе да питам како то да ти, као свештеник, Писмо још ниси научио, нити у речи, а још мање у делу. Дај Ми одговор на оно што те питам и зашто ти је плаћено, а о свему осталом имаш само мало да се стараш или нимало, јер те није коштало ничега, нити труда, нити времена, нити и најмање бриге или било које друге жртве.

7 Уосталом, вама и вашој школи овде у Јерусалиму, изгледа, баш ни не служи на част када вас зачуђује очито образовање неког дечака из Галилеје, па тако показујете да су ваши дечаци тек нешто изнад животињског света."

8 На ову Моју жестоку примедбу римски повереник поче гласно да се смеје, а ни Симон није сасвим могао да се уздржи. Заједљивко оде и у позадини седе озловољено на клупу.

9 Затим поглавар једне синагоге из Витлејема, који је такође био присутан, рече: "Већ видим да ћу овде ја морати да помогнем, иначе нећемо изићи на крај са дечаком. Он сада има право да нас испитује недељу дана и, волели ми то или не, морамо да му полажемо рачуне. Ако нам већ са претпитањем задаје толике муке, тек нам се ваља приправити за следеће и главно питање.

10 Разума има доста, здравог хумора такође и зато с њим нећемо завршити док год не добије што хоће. Он би, коначно, хтео да зна право стање ствари о оном рођењу пре дванаест година, које се догодило у овчијој стаји у близини Витлејема, и ја му га могу дати, јер сам још тада, као и сада, био поглавар тамошње синагоге."


Противљење поглавара синагоге из Витлејема[уреди]

1 Затим се поглавар обрати Мени говорећи: "Јел' да, ти хоћеш од нас тачно да сазнаш све податке и појединости о оном знаменитом рођењу у Витлејему?"

2 Ја казах: "И тог труда можеш себе лепо поштедети, јер Ми је, као ником од вас, све тако добро познато. Хоћу од вас само да сазнам, после свега оног што се догодило у Витлејему, да ли, и у којем односу, ви то видите са изјавама свих Пророка, а посебно са пророчанствима Исаије. О томе се ради и ни о чему другом, Моје старешине."

3 Поглавар из Витлејема рече: "Да, ти мој драги и мили дечаче, види, ти од нас тражиш нешто што ти веома тешко можемо дати, изгледа никако.

4 Истина, између Исаијиног пророчанства и оног рођења пре дванаест година у Витлејему у стаји – у једном такође од једног Пророка означеном месту – треба неминовно тражити неку врсту односа, а и није тешко пронаћи је; али колико тога се већ догодило од времена Пророка, а од Емануела, лично, још ни трага.

5 Јудеја је већ више пута била, тако рећи, без владара, а и неке друге девице су гдегде у Витлејему у којекаквој стаји рађале дечкиће, каткад чак, макар и сасвим случајно, и под посве несвакидашњим околностима, које пак нису биле ништа друго до пуке природне појаве.

6 Слаби и сујеверни људи у присуству похлепних чаробњака из Индије и Персије, и звездочаци, у којима никад нисмо оскудевали, знали су тако нешто да искористе. Упознати са казивањима Пророка, користили су овакве посебне прилике и објављивали слепим Јеврејима, озбиљним, пророчким изразом лица, како је сада њихов очекивани Помазаник непогрешиво дошао у свет.

7 Али време, које неумољиво уништава сва људска дела и казивања, потомке је поново уразумило. Све потону у бездан великог заборава и до нас не дође ништа друго до празно и веома замршено казивање. Приче Пророка су тајновите слике, због којих ће људи још дуго лупати главом, али тешко ће неки народ на овој Земљи доћи до решења.

8 Види, мој мили дечаче, исто је и са оним рођењем од пре дванаест година у Витлејему, мени добро познатом месту, које, управо зато што су га Пророци тако извикали, стално облећу некакви чаробњаци, видовњаци и звездочаци не би ли се догодило нешто из чега би могли извући неку корист. Тако су и рођење од пре дванаест година једва дочекали.

9 Она три чаробњака из Персије свој пут сигурно нису прешла за бадава, јер, добро ми је познато, због њихових девици уручених поклона као уздарје од пастира добили су гомилу оваца, телади, крава и волова. Но, дванаест година је прошло и ту причу више нико и не спомиње.

10 Ни мало ме не чуди што нам је баш ти из занесењачке земље Галилеје опет наводиш, јер Галилеја је одувек била земља занесењаштва и из тог разлога је још од старина важила као земља из које никад не може изнићи прави Пророк.

11 Овим сам, мој мили дечко, мислим, и на твоје такозвано претпитање сасвим одговорио. Може бити да ће једном Јехова, сада притешњеним Јеврејима, пробудити неког јунака, који ће их, опет, учинити слободним народом, али сада, по сасвим природном стању ствари, за то не постоје ни најмањи изгледи?

12 Како ли би морао изгледати тај јунак, који би се могао супротставити огромној римској сили, и одакле би дошао? То ће се можда догодити тек за хиљаду година, када, случајно, све велике светске силе, као и Рим, постану лабаве и слабе, али за то још дуго нема никаквих изгледа и претпитање, којег си се дотакао иде, по свему судећи, у ветар, што ће рећи: оно не значи ништа и прелази у потпуно ништа. Да ли ти је сада јасно твоје претпитање?"

13 Ја казах: "Да, да, ако све узмеш по мери овога света, онда ваљда и имаш право. Али овде треба да се узме духовно мерило, о којем ти, изгледа, немаш неку замисао и тако целом твојом искуственом причом на крају у односу на моје претпитање ниси рекао ништа.

14 Јер када дође Помазаник, неће основати неко световно царство на Земљи, него само духовно и овоме царству вечно неће бити краја, као што је то о Помазанику пророковао Исаија.

15 А шта је то духовно царство на Земљи? То није царство које ће се споља видети, него то човек мора у себи да открије и онај који доспе у ово истинско, Божје царство на Земљи међу људима, биће уистину жив и вечно неће ни видети ни осетити смрти, као што су то пророковали Данило, Давид и Исаија.

16 Ако са очекиваним Месијом стоји овако и никако другачије, зашто би онда оно дивно рођење у Витлејему било тако безначајно?

17 Бог је пред убилачком руком Ирода чудесно сачувао оно дете и оно живи данас, свакако, веома повучено, и кад год је потребно заповеда свим стихијама таквом снагом каква је могућа само једном Богу. Нико се пред Њим не може сакрити, а ако се Он пред другима сакрије, не може Га нико наћи све док Сам то добровољно не дозволи.

18 Никад није учио читати и писати, а ипак не постоји писмо у свету које не би знао читати. Пише на свим језицима и вичан је свим уметностима које постоје. Има моћ пред којом се горе тресу и моћни кедрови сагибају своје врхове до земље, а чак као да се и сунце и месец и звезде покоравају његовој вољи. Што овде говорим, није никакво претеривање, него чиста и дословна истина.

19 А ако је тако и никако другачије, онда Ја, ипак, мислим да би са ваше стране било вредно пажње да се о томе тачније распитате и погледате код Пророка да ли се пророчанства Исаије подударају са родитељима детета, са дететом лично, са његовим рођењем, са местом рођења, са временом, са његовим садашњим пребивалиштем и са још неким знацима, које је до сада давало од себе.

20 Ова, свакако, не баш безначајна ствар не би требало да остане толико незапажена од вас свештеника, мудраца, књижевника и народних старешина, јер ви заузимате таква места у народу да народ с пуним правом очекује да га ви обавестите о доласку свог обећаног Помазаника. Ја говорим јер имам скупо плаћено право и нико нема право да Ме ућутка. Ево, овде стоји римски судија, коме једино пристоји такво право."

21 Уопште се не бих позвао на судију да Ме у току Мог говора није опоменуо неки стари, охоли фарисеј рекавши како су то ствари о којима један безобразан чувар свиња из Галилеје уопште нема право да суди.

22 Али судија, који је био сасвим на Мојој страни, озбиљно опомену његову грубост и заповеди му да се тако простачки и заповеднички у његовом присуству више не појављује. Јер Моја обавештења о оном чуду од детета из околине Назарета и за Римљане су веома важна и то много важнија од њихових сасвим излизаних и већ веома отрцаних чивутарија. Он рече фарисејима сасвим отворено у лице:

23 "Вашој науци је потребан, као ниједној другој на целој далекој Земљи, један потпуни преображај, иначе се, заиста, неће одржати следећих педесет година. Јер како сада стоји са вашом науком и богослужењем, према томе су римске баханалије право сунце, премда су, као обожавање једног вишег, Божанског бића, права наказа човечијег ума.

24 А ти, мили дечаче, настави да говориш тако одлучно. Не сме ти се ништа нажао учинити, јер у теби, изгледа, има више разума него у целом овом храму. Зато само напред, мој мили дечаче."


Мишљење младог Левита. Презрив говор једног првосвештеника[уреди]

1 Један млади фарисеј, који је још био Левит, иступи замоливши да и он каже неколико речи. Судија му одобри рекавши да говори мирно и разговетно.

2 Онда Левит узе реч и поче говорити: "Ја сам пореклом из Галилеје и то из близине Назарета. Сада се присећам да сам нешто чуо о оном чуду од детета о коме нам је овај дечак, изгледа, дао корисна обавештења. Заправо, не могу да тврдим да сам га лично упознао, али сам много тога о њему чуо.

3 Распитивао сам се колико год је било могуће о његовим родитељима и сазнао да је његов отац тесар по имену Јосип, да се његова друга жена зове Марија и да и једно и друго потичу у првој линији од Давида. А колико знамо, обећани Помазаник треба да буде Давидов потомак? А то би, изгледа, могло да се сложи са пророчанством.

4 Ја сам, дакле, мишљења да је вредно труда да се ова ствар, која се поготово нас Јевреја тиче, нешто боље провери. Ипак, ја ту немам ништа да налажем, него само у свој понизности да дам своје мишљење јер то видим као личну обавезу. Све друго се тиче само високог Савета храма. Ја сам у свој понизности ово само напоменуо."

5 Одмах се подиже један првосвештеник и рече: "Шта ће храм на изјаву неког сулудог дечака? Овде храму морају да се дају много већи докази. Оваквих прича је одувек било у народу, чак су се догађала и права чуда, али касније се, ипак, неком Помазанику није могло ући у траг.

6 Колико има времена од када је првосвештеник Захарија управљао храмом? Његова жена, Јелисавета, му је тек у дубокој старости родила сина, а то му је предсказао анђео док је жртвовао у храму. Међутим, Захарија није могао веровати речима анђела јер је његова жена већ била веома стара, и пошто није веровао, био је кажњен поставши нем. Али када су му једног дана у храм донели вест да се његова жена породила и када га запитаху како ће се звати син, језик му се одвеза те рече: "Јован!" И гле, то беше баш оно име које му је, десет месеци раније, дао анђео Господњи.

7 А Захарија бејаше још упитао анђела: "Шта ће од детета бити? Дозволи ми да сазнам вољу Господњу."

8 А анђео рече: "Он јесте онај о коме Исаија пророковаше: Он ће бити глас једног проповедника у пустињи: Приправите пут Господу и поравнајте стазе Његове! Све долине нека се напуне а све планине и горе нека се понизе, што је криво нека се исправи а неравнине нека буду раван пут! И све тело видеће Спаситеља Божјег!"

9 Али ипак смо мало боље испитали ову причу и убрзо пронашли да је властољубиви Захарија, уз тајну помоћ Есеа [Есена], хтео да оснује наследну династију; па га је зато и захватила рука правде и за такав преступ казнила смрћу.

10 Шта је, дакле, сада са оним помазаничким маштарењем? Нико то више ни не спомиње. Све је то пред храмом, којег је Јехова за све векове посветио, испарило као некаква баруштина пред силним сунчевим зрацима. А ипак је ова прича потекла лично од првосвештеника. Али пошто бејаше користољубива и претијаше светињу Божју да опогани, тако ни Господ није оклевао да овај грех на време казни.

11 А када је тако скончала чак и првосвештеникова прича, шта ће тек бити са оном Јосиповом, иза које се не крије ништа друго до некаква есенска превара или индијска магија. Нека само дечак пред нашим свевидећим очима покаже његова чуда, а ми ћемо их већ објаснити глупавом народу и разоткрити њиховог тобожњег Помазаника.

12 А када Помазаник стварно буде дошао, најпре ће се на небеском своду пред очима целог света обзнанити велики знаци. Тек тада ће велики Помазаник, са свом небеском силом, доћи да избави свој народ из руку незнабожаца. Онда ће Он бити велик Господар и цар над свим земљама света, а ми, деца Аврахамова, бићемо вечно његов народ.

13 Ко то о доласку Помазаника зна, као што то ми знамо из књига старих пророчанстава, томе не може ни у сну пасти на памет да ће Бог, који се увек показивао на тако величанствен начин, сада доћи тако неупадљиво као слаб и смртан човек, а камоли као ванбрачно дете.

14 Као да не знамо да је Јоакимова кћи Марија остала у другом стању пре него што ју је Јосип у храму венчао. Зар није тако било да је ова госпођица најпре само неге ради била код Јосипа, иначе познатог неимара из племена Давидовог. И само да га ова непријатност не би упропастила, саветовано му је да је узме за жену пре него што ова ствар постане позната народу и да тако збрише са себе љагу.

15 Али како год било, онај дечак остаје ванбрачан, и зато је утолико мање могуће да икада постане Помазаник, макар био у стању да својим чаробњачким смицалицама премести све брегове.

16 Па ваљда ће свако, чак и онај најглупљи, према томе како стоје ствари, увидети шта је могуће, а шта није и не сме бити."


Моћ чудног дечака из Назарета[уреди]

1 Судија Ми рече: "Па шта кажеш ти, мили дечаче, на овај, ипак, веома убедљив првосвештеников говор?"

2 "Шта друго да кажем до: Или има он право, а Пророк лаже и тиме нема право, или се лаж враћа првосвештенику, а Пророк, ипак, има право. Али обојица никако не могу бити у праву јер првосвештеник је управо тврдио супротно ономе што је Пророк о доласку Помазаника прорекао.

3 Пророк каже: "Гле, девица" – значи не жена – "је бременита и родиће сина и назваће Га Емануел", тј. Бог са нама. Како онда првосвештеник може тврдити да ће Помазаник доћи само са величанственим знацима на небу као свемоћан јунак и већ устоличен цар над свим народима, а уз то још са највећом небеском славом и сјајем. Ако би заиста тако било, шта би од тога имали сиромашни и слаби људи, и зар их ови ужасни догађаји не би престравили?

4 Ја чак тврдим да би такав Помазаников долазак и господи из храма био врло неугодан и да би им ипак био дражи овај једноставни и у највећој мери скромни, какав је Пророк Исаија описао.

5 Али првосвештеник је управо био мишљења да је она чудна Захаријина прича (оног Захарије кога је задавила свештеничка рука између жртвеног олтара и Светиње над светињама) завршена и да нико на то више не помишља.

6 Ја пак кажем да сте се ту преварили и да ће тек доћи време када ће тај исти Јован као силна муња ударити међу вас и одржати вам страшан суд. Његове речи ће за вас бити оштрије од најоштријих стрела.

7 А пред још страшнији суд ће вас извести онај дечак из Назарета када вам буде показао своју пуну Божанску славу, али ипак не на васкрсење, него на вашу пропаст."

8 Овде се првосвештенику испунише очи бесом и рече: "Одакле ти то знаш, ти безумни дечаче? Ко ти је тако помутио разум и ко си ти да се усуђујеш да нама тако нешто тако дрско кажеш у лице?"

9 "Ја сам који јесам, а одакле сам дошао, то сте записали. Што питате даље ко сам и одакле сам? А ионако сам вам већ рекао да сам из Галилеје, из Назарета, и зато добро познајем дечака о коме је реч, и нисам толико глуп да не бих знао разликовати дела неког чаробњака, макар дошао и из Индије, од дела чудног дечака.

10 Нека ми неко од вас од глине направи дванаест врабаца и оживи их само речју тако да полете и са другима стану тражити храну.

11 Ко од вас може дечаку који је пао с висине и потпуно се разбио само једном речју, у трену, повратити живот и телесно га потпуно излечити.

12 Ко је од вас способан да заповеди грому да удари тамо или овамо те убије хијену, која је некој жени украла једино дете и с њиме пожурила ка шуми.

13 Ко од вас може, као онај дечак, заповедити мирном ноћном ветру да постане олуја у прилици када је хорда убица и разбојника, њих двеста до зуба наоружаних, приближавајући се ноћу на великом броду Капернауму запретила околним местима?

14 Тај исти дечак, који се тада са својим оцем налазио управо у Капернауму, спасао је цело место, јер на његову реч подиже се изненада једна од најстрашнијих олуја и однесе брод брзином стреле далеко од обале, где од моћних удараца таласа би уништен и потону са свих двеста разбојника.

15 Ова и многа друга дела чинио је овај дечак на сталну добробит човечанства и још се није чуло да је зато од неког тражио било какву награду. Да то нисам измислио, може вам посведочити цео Назарет и Капернаум.

16 Ако је тако, да ли је онда онај дечак напросто на брзину научен чаробњак, или да ли све то чини силом Божјом, која се у њему налази у изобиљу? Хајде, објасните Ми ви по вашој мудрости на који начин дечак то чини.

17 На Моје претпитање сте лоше одговорили. Видећемо сада, какав ћете одговор дати на ово главно питање, а онда ћемо се вратити на претпитање и учинити га главним. Али говорите брзо, јер ноћ се спушта, а ваља нам се и на вечеру осврнути."


Првосвештеникова претња и опомена римског судије[уреди]

1 Првосвештеник рече: "Ако онај дечак без нашег знања и дозволе својевољно чини таква чуда, онда је јасно као дан да га је запосео Веелзевул, поглавар свих ђавола. Божјом силом овако нешто није изводиво изван храма. Јер колика је морална чистота потребна да би неко добио такву божанску моћ, што је пак, по учењу Мојсија и свих Пророка, једино могуће у Светињи над светињама.

2 Ко то зна из Светог писма, томе је потпуно јасно шта се то тамо догађа. Чак је и неизбежна обавеза храма да такву децу и људе по сваку цену истреби са лица Земље. И ако би се, после наших даљних истраживања, испоставило да је онако као што си рекао, онда ће и онај дечак као савезник Веелзевула бити збрисан са лица Земље."

3 Судија рече: "То је, изгледа, био ваш ранији обичај, али од када смо ми Римљани ваши господари, тешко да ће се тако нешто поновити. Јер мач правде је искључиво у нашим рукама и ко га год буде подигао својевољно, без нашег знања и воље, с њим ћемо без разлике на сталеж поступати као са побуњеником и убицом.

4 Али управо сам од дечака, као и од тебе лично, сазнао да сте у вашем безумљу убили чак и једног првосвештеника, уз то још и у храму, јер је тврдио да је имао неко виђење. Изгледа да је то побудило вашу моћну љубомору а то је било довољно за одлуку да га смакнете са овог света. То се догодило пре дванаест година, значи под нашом владавином.

5 Овај случај ће бити тачније испитан и ко зна, можда ћете пре ви окусити мач римске правде него онај дечак вашу освету? Кажем вам, храмовници, позивајући се на своју службу и власт да ћу мачем казнити свакога ко би се ма и издалека усудио да оном дечаку учини нешто нажао. Даља објашњења нису потребна."

6 Првосвештеник рече: "Али ми имамо цареву реч, којом нам је осигурано правосуђе храма и не може га дотакнути ни један световни судија."

7 Судија рече: "Знам тачно колико се то ваше право протеже. Ви можете спроводити мудру стегу, али од тога до ius gladii [право мача] је велика и широка провалија. Тешко свакоме од вас који је прекорачи."

8 Првосвештеник рече: "А шта је са влашћу Ирода, који је тетрарх и у Галилеји? Зар он нема ius gladii?"

9 Судија рече: "Ирод је заједно са осталим кнежевима у јеврејским земљама вазал и њихово ius gladii је ограничено једино на њихове слуге и робове. Ако би с њима свирепо поступали – на шта имају плаћено право од по десет година – онда ће убрзо остати без слугу, јер ми никог не присиљавамо да код њих служи. Зато им баш много ни не вреди њихово скупо право, утолико мање што сваки њихов слуга, осим неколико робова, може напустити службу кад год жели и од тог тренутка више се не налази под правоснажношћу таквог кнеза, него под нашом.

10 Даље, имају право да намећу порезе који им припадају и да их, у случају потребе, силом потражују, али без ius gladii; за примену силе треба наша дозвола и морају за њу да плате.

11 То су права твога Ирода као и сваког другог вазала. Све изнад тога јесте строго кажњив злочин, и то већ при првом преступу губитком вазалног односа.

12 Ако мислиш да уз помоћ Ирода судски гониш оног дечака, онда си у великој заблуди јер Ирод ће већ знати да се чува да не прекорачи своје право.

13 А овај дечак овде налази се сада и под мојом заштитом, поготово му сада дајем пуно право да вас мучи свакојаким питањима и нећу одступити са његове стране, јер у његовој души и уму има више здраве мудрости него у свима вама и у свој овој вашој светињи. А сада, мој најмилији и најдражи дечаче, можеш опет говорити јер сам ти направио простор."


Исусово обећање римском судији и првосвештеников гнев[уреди]

1 Ја љубазно погледах римског судију и казах: "Истина, ти си многобожац, али си праведан и доброга срца и заиста, када дође истинско Божје царство људима на Земљи, нећеш у њега као последњи ући заједно са свим својим домом. А ко тамо буде примљен, биће блажен и вечно неће видети смрти."

2 Судија рече: "Како ли ми можеш дати такво обећање?"

3 Ја казах: "Ништа лакше него то. Па Ја ти кажем да оног чудног дечака веома добро познајем и да сам Му најприснији друг. Зато те нећу заборавити и Он ће те благословити и Његов благослов неће бити узалудан."

4 Овде се првосвештеник расрђено подиже и рече: "Је ли онај дечак Бог када благосиља као неки Бог? Зар не знаш да једино Бог може благосиљати као и Његов првосвештеник по налогу Божјем трипут у години? Шта онда причаш да и онај дечак може неког благосиљати као и његов цео дом? Какви су то учитељи код вас када њихови ђаци брбљају такве глупости?"

5 Ја казах: "Најпре, ви лично сте нама послали такве учитеље, па ако ђаци брбљају којекакве глупости, онда се то очигледно враћа вама, те тако једна глупост ствара другу. Али ако је глупост што сам рекао о чудном дечаку, наиме, да благосиља оне који су му прави пријатељи, зашто онда ви научавате да родитељи свагда треба да благосиљају своју децу а деца родитеље?

6 Ноје заиста није био Бог, а ипак је успешно благословио своја два сина, који су му покрили голотињу. Такође стари слепи Исак није био Бог када је благословио Јакова и дао му надимак Израел, што значи: "Од тебе нека изиђе народ Божји". Или, можда, овај благослов није био успешан?

7 Али будући да надмено расуђујеш и питаш да ли је онај дечак Бог, шта ћеш рећи ако ти кажем: Да, Он јесте, и то очито са више права него што о вама пише: "Господ Јехова Саваот рече својим Боговима". А када сте већ ви, уображени, Богови, зашто то онда не би био онај дечак, који је обдарен и надахнут толиким истинским Божјим особинама и још потиче у првој лози од Давида.

8 Јер ко Божју реч чује те чини по њој, Божју реч има живо у себи и у свем свом бићу сам је постао жива Божја реч, а то значи да у духу јесте од Бога. Када је тако, ко потом може тврдити да цео човек није од Бога? А ако је човек свим својим бићем постао жива Божја реч, потпуно испуњен духом Божјим, зар није онда Бог? Јер суштинско Божанско је свугде, па утолико пре и у човеку."

9 Првосвештеник рече: "Какву ли си опет грдну, богохулничку глупост избрбљао? Па тако може само говорити потпуна будала. То је безумно трабуњање, коме се видовит мислилац мора гласно насмејати." Потом првосвештеник поче грохотом да се смеје.

10 Али Ја казах: "Шта ти то називаш глупошћу? Ако је то глупост, онда је ви, првосвештеници, старешине и књижевници, сами правите и ширите, што могу одмах и да докажем."

11 Првосвештеник: "Како ли ћеш нам ти, дрски чувару свиња, то доказати?"

12 Ја казах: "Донесите ми овамо народни вероуџбеник."

13 Првосвештеник: "А шта ћеш с тим?"

14 Ја казах: "То ћеш већ видети. Најпре да ми се донесе књига."

15 Књигу донесоше и првосвештеник рече: "Овде је, шта ћеш сад с њом?"

16 Ја казах: "То ћеш сада видети." Отворих књигу и замолих римског судију да гласно прочита једно место. Он то учини са видљивим задовољством:

17 "Ко Божју реч чује те чини по њој, Божју реч има живо у себи и у свем свом бићу сам је постао жива Божја реч, а то значи да у духу јесте од Бога. Када је тако, ко потом може тврдити да цео човек није од Бога? А ако је човек свим својим бићем постао жива Божја реч, потпуно испуњен духом Божјим, зар није онда Бог? Јер суштинско Божанско је свугде, па утолико пре и у човеку."

18 Затим римски судија настави: "Па, то су у длаку исте твоје речи, које је уважени свештеник управо протумачио као глупост чувара свиња. Ова прича, како примећујем, почиње да бива све занимљивија. Заиста сам радознао, шта ће од свега овога бити."


Неуспео покушај једног књижевника да оправда првосвештеника[уреди]

1 На ово, првосвештениково лице поприми веома мрачан изглед.

2 А Ја казах: "Де, ти мудраче и поглавару храма, зар овим нисам најочигледније доказао да ако је ово што сам управо рекао глупост, а није, ви сами правите и ширите глупости? Ако сам говорио неистину, можеш Ми одмах ударити шамар за Моју дрскост. Али тешко ћеш то учинити, зато што не можеш прогласити глупошћу што стоји у вашем народном вероуџбенику. А сада бих, ипак, од тебе хтео да знам разлог којим си то урадио? Ја сам говорио, сад говори ти."

3 Првосвештеник поприми у лицу смешан израз и збуни се толико да не узможе да изусти ни реч.

4 Али се један други књижевник подиже и рече: "Његово високо преосвештенство само је хтело да те постави на жестоку кушњу да види јеси ли чврсто упућен у народни вероуџбеник јер си га и сам навео у своју корист. Али остави то и хајде да нас двојица попричамо о нечем сасвим другом. Јер од овог натезања на крају ипак нема никакве користи."

5 Ја казах: "Гле, како би хтео да будеш паметан, када би могао. Хтео би да ишчупаш првосвештеника из ђубрета у које се преко ушију и очију увалио, али то сада више не иде.

6 Наравно, знам да Ми неће рећи зашто је назвао глупошћу што би као првосвештеник први морао знати да стоји у народном вероуџбенику и то пред свачијим очима. Дакле, пошто то није знао, назвао је Моје речи глупошћу, а ипак је он и првосвештеник, и књижевник, уједно и старешина.

7 Једино занимљиво у целој овој ствари јесте то како се у овом данашњем времену може постати и бити првосвештеник и уображавати испуњеност Духом Божјим, а не познавати Реч Божју чак ни споља. Зар није пропис да сваки првосвештеник, који седи на Мојсијевој и Ароновој столици, у потпуности познаје Свето писмо и да свакоме ко у било чему има неку сумњу пружи сасвим исправно тумачење?

8 Али какво објашњење да пружи онај који не познаје чак ни садржај кратко сроченог народног вероучења те постаје предметом смеха и праведне љутње пред верним и ревносним Јеврејином тако што сопственим незнањем назива глупошћу што би из народног вероуџбеника морао знати сваки јеврејски дечак, иначе га ниједан поштен мајстор неће примити на занат."

9 Ту Ме један други старешина опомену да промислим ко је и шта један првосвештеник.

10 Али Ја казах: "Ако говорим пуну истину, да ли икада могу увредити добронамерног човека? Кажите сами, зар ово што сам рекао не стоји у Мојсијевим списима? И зар све ово није тако као што јасно показује?

11 Нажалост данас нико не доспева до високог положаја због својих духовних способности, него само због свог световног богатства, и на том положају обично постаје духовно још сиромашнији, али зато имућнији. Али кажите и сами да ли то и пред Богом исправно.

12 Онда ни није никакво чудо што је тако тешко да се добије неко обавештење о доласку обећаног Помазаника када они који би о томе највише морали знати Свето писмо познају колико и они који уопште немају појма да постоји неко Писмо написано из Духа Божјег кроз Мојсија и друге Пророке, а ипак седе веома високо и удобно на Мојсијевој столици.

13 Они сами о Богу и Његовој речи не знају ништа, а камоли о Јеховиној живој речи у човеку, кроз коју би сами требало да постану Богом по њиховим сопственим начелима. Шта кажеш ти, римски судијо, као многобожац на такво стање ствари?"

14 Судија рече: "Потпуно ти могу дати за право. Јер овде између четири зида и у овој затвореној дворани можеш говорити што ти је на језику, једино би то пред народом, јавно, било веома неприкладно, чак и лоше, али ти то нећеш ни учинити јер си и сувише паметан дечак и можеш предвидети лош исход. Сада идемо на вечеру. Ти и Симон сте вечерас и сутра моји гости." Затим судија прекину седницу и сазва је за следећи дан.

15 У непосредној близини храма налазио се велик конак, тамо смо вечерали и убрзо отишли на починак.

16 Овај конак је такође припадао храму и слуге храма су га опслуживале. Ко би год од путника остао тамо, њему се рачунало као да је остао у самом храму. Заправо, могло се остати и у храму, али је ваљало двоструко платити, а не би се добило ништа осим хлеба и воде. Значи, када се каже да сам био три дана у храму, онда се мора урачунати и овај конак.

17 Нама тројици је у конаку било сасвим добро, свако је добро и слатко спавао.


Ноћно саветовање храмовника[уреди]

1 Али храмска господа нису имала тако мирну ноћ, јер сам Ја хтео да ова саможива и властољубива врста људи буде свачим заплашена. Првосвештеник од једа, љутине и страха није могао ићи да спава, јер га је изнад свега болело то што Ме римски судија, као уваженог госта, повео са собом. Слао је и своје уходе у конак како би му јавили шта причамо. Али ми нисмо причали ни о чему те се нисмо одавали.

2 Но утолико више храмовници брбљаху и саветоваху се како да Ме следећег дана којекаквим питањима потпуно збуне. Само млади Левит, који је имао намеру да постане самосталан фарисеј и старешина синагоге и који је на својим путовањима много тога видео и сазнао, рече старешинском збору сасвим отворено у лице:

3 "Са овим дечаком сви ви нећете изићи на крај. У Назарету сам о његовој речитости, заиста, чуо чуда и не постоји нико ко би га у томе надмашио. Кажем вам сасвим отворено: Овај дечак уме тако да говори, а његов друг има тако јаку вољу да би могли да потчине сав свет. С њим смо се увалили у грдне невоље и нећемо се извући без последица.

4 Моје мишљење, које свакако не мора бити меродавно, је следеће: Треба га оставити при своме да је оно чудо од детета, можда, Помазаник или да ће временом постати, јер пророчанства, изгледа, указују и на то и на ово време.

5 Ма колико му се противили, нећемо стићи далеко, а разљутити га претњама, мислим, било би чак и погубно, јер он зна све у танчине, а, изгледа, да му и наше највеће тајне нису непознате.

6 Однео враг шалу ако би пред Симоном и римским судијом почео тртљати о нашим посебним тајнама. Према томе, треба бити веома паметан, оставити га при своме, чак га и учврстити, а не одвраћати од његових замисли.

7 Шта нам је стало до тога, нама који смо одавно одбацили предмете вере, да ли је неко Помазаник или не? Боље је бити мудар и владати на рачун слепих и глупих људи и тако лагодно живети, него себи приписивати некакву моћ, коју на крају ни немамо, а уз то још стрепети и непотребно бринути.

8 Ионако смо се јуче због наше охолости прерачунали са Римљанином па нас и Захаријина прича може још и скупо стајати. Јер није се шалити са незнабошцима. Ако према дечаку испољимо ма и најмању грубост, одмах ћемо се наћи у правој, врелој римској чорби.

9 Будимо зато препредене, паметне лисице, исправимо колико могуће јучерашњу грешку и могу се кладити да ће Римљанин сасвим заборавити ону причу, иначе, не буде ли тако, одмах ће је употребити против нас као оштро оружје. Шта ви мислите о овом савету?"

10 Стално будни првосвештеник рече: "Јест, јест, слажем се с тобом, то би, ваљда, било најбоље. Морамо дечаку одговарати, јер смо то скупо наплатили. Само сам мишљења да му одредимо неки други збор, који ће му бити наклоњенији него ми јуче. Шта мислите?"

11 Млади говорник рече: "Ја нисам тог мишљења. Другом збору бисмо тешко објаснили кога има пред собом. Ми га сада познајемо, знамо шта заправо хоће и зато ћемо му лако одговарати. Неки други би у њега бленуо као теле у шарена врата па ни поред најбоље обавештености не би знао ни напред ни назад.

12 А има још нешто веома важно: Јесмо ли сигурни да се дечак неће заинатити управо на нас? Онда бисмо ми, на захтев Симона и римског судије, морали доћи, стајати, па полагати рачуне проклето препреденом дечаку, а у таквом стицају не бисмо баш на судију оставили добар утисак и било би јасно да смо извукли дебљи крај.

13 Не желим да се намећем и прописујем шта да се ради, али једно знам: сасвим сигурно можемо очекивати ово што сам приметио, а то нико од нас не би хтео."

14 Првосвештеник рече: "Потпуно се слажем с тобом и управљаћемо се према томе; али шта ти, сине мој, мислиш, овако, о том ужасно препреденом дечаку?

15 Па то је да се не поверује да ми, највиши јеврејски великодостојници, стрепимо да нас неки прави галилејски чувар свиња не сатера у мишју рупу и да пред оваквим једним ситним црвом дрхтимо и улажемо сва средства како бисмо га се на леп начин отарасили. Не, не, тако нешто није било од памтивека.

16 Кажи ми шта о њему мислиш. Одакле том дванаестогодишњаку такво потпуно знање?"

17 Млади говорник рече: "Драги, после првосвештеника највиши господару и добротвору! Овако нешто у Галилеји није ништа ново. Сви тргују, долазе у додир са свим народима света, имају хиљадострука искуства свих врста, уче различите језике и друже се са Грцима, Јерменима, Египћанима и многим другим народима. Зато ни није никакво чудо да се у Галилеји не ретко налеће на децу чији продорни разум зачуђује све нас који из Јерусалима дођемо тамо.

18 Ја сам, као што је познато, и сам рођен у околини Назарета и са целим Писмом, као и са многим другим списима, био сам већ у својој дванаестој години упознат боље него сада, када сам штошта већ и заборавио. Зашто то не би био случај и са овим коврџавим плавушаном? Зато ме његов разум толико ни не чуди макар био толико продоран."

19 Првосвештеник настави: "Да, то код правовременог образовања неког даровитог дечака, свакако, не би било ништа одвећ посебно, али откуд ови људи поседују Свето писмо које се, као једино изворно, чува искључиво у храму и нико га не сме читати осим првосвештеника, главног свештеника и књижевника?"

20 Млади говорник рече: "Највиши господару! То више није тако од када су Римљани освојили наше царство. Освајачу се све у храму морало дати на увид укључујући и све књиге. Онда су са свега и свачега пуне три године узимали најверније преписе.

21 И сада међу Римљанима и Грцима има гомила верних превода на свим језицима, тако да се за неколико сребрењака може набавити такав један препис на било ком језику. Онда није никакво чудо што пред собом имамо правог књижевника non plus ultra?"

22 Првосвештеник рече: "Ти ми долазиш још и са римским изразима, а знаш да сам смртни непријатељ свега римског. Шта ти значи то non plus ultra?"

23 Млади говорник рече: "Највиши годподару! Ја сам као Галилејац, поред хебрејског, савладао још језике Грка и Римљана, значи разумем сиријски, халдејски, јерменски, персијски и староарапски, којег као посланик такође морам знати – и тако ми се у току говора лако и често догоди да ми се страни језик, као сам од себе, нађе у устима.

24 А израз non plus ultra се сада међу нама, Јеврејима, користи због његове краткоће и језгровитости, тако да нам је онај дугачки јеврејски постао досадан. Израз не значи ништа друго до: Онај дечак је ненадмашив када је у питању познавање Светог писма."

25 Првосвештеник рече: "Добро, добро, није ми до тога, ја само из лако схватљивих разлога нисам пријатељ Римљана, а тако ни њиховог језика; али оставимо то сада а ти ми кажи шта све знаш о оном чудном дечаку из Назарета, чијег оца као и матер, познајем?"

26 Млади говорник рече: "Да, највиши господару, то је веома незгодно питање. Мислим да сам га пре неколико година видео и то у друштву више дечака који су били сличнији од све браће близанаца. Би ми речено та овај је, те не, онај, не, него онај тамо, али пошто су се дечаци весело мотали наоколо, никако нисам могао спазити правог. Значи видео сам га и нисам га видео.

27 Овај дечак, који нам сада задаје толике муке, сасвим је сигурно био у друштву и то заједно са једним њему веома сличним дечаком, али тај је, како ми се сада чини, изгледао много озбиљнији и није тако весело скакао. Учинило ми се као да су та два дечака господари над осталима, јер изгледало је као да се остали понашају по њиховој вољи.

28 А шта је та њихова игра значила нисам схватио, јер раније нисам видео ништа слично. Цела ствар није изгледала баш без смисла, јер што сам дуже посматрао, нисам могао а да не приметим некакав ред. Али шта је то представљало, није ми нико од присутних могао објаснити. Рекоше ми да се дечаци стално играју на тај начин, који до тада у Назарету није виђен, али да нико не зна што то значи.

29 И то би било све, што лично, из сопственог искуства, знам о оном дечаку. Али сам се трудио да ми све о њему испричају. А то је нешто најнеобичније и најневероватније. Све то да се исприча, требало би најмање десет дана, зато ћу рећи уопштено:

30 Овом, или боље речено, оном дечаку се буквално све покорава. Чак су сунце и месец и све звезде потчињени његовој тренутној вољи и само ако хоће, сунце и месец неће сијати. А када онда озбиљно заповеди сунцу или месецу "сијај", одмах сијају.

31 Слепима од рођења само једном речју враћа вид и тај тада види као што мачка види свој плен и у најмрачнијој ноћи.

32 Када се један дечак из његовог друштва пун смелости попео на кров и пао те смрскан остао лежати, на очиглед многих гледалаца повратио му је живот само својом речју, тако да је онај устао потпуно здрав без икаквих рана и понашао се живахно као да му се никад ништа није догодило. Затим је чудни дечак овоме дао веома озбиљну опомену да убудуће не буде тако смео и немаран иначе му више неће помагати.

33 Уопште, много се прича о његовим подвизима и најмудријој речитости. Само једно, заиста, чудно звучи, Он, наиме чудни дечак, никог ни за шта не моли и ако му неко што и да, никада се не захваљује. Стално је пун озбиљности, често га виђају да се моли, чак и да тихо плаче, али никада да се смеје.

34 То је, укратко, најзначајније што сам о оном чуду од детета сазнао. Више од тога ми није познато. Али како и којим средствима овај дечак чини таква чуда, то да проценим сувише је велико, надмашује моја знања и моју ограничену мудрост – то можете учинити само ви, мудре старешине и поглавари храма, а ја сам своје рекао."

35 На то првосвештеник рече: "Па са којом другом моћи него отелотворењем Веелзевула. Јер Бог никада не чини чуда преко деце и неваљале дечаке, него, и то сасвим ретко, само преко побожних, њему сасвим посвећених, зрелих мушкараца у годинама, као што смо то ми. Али ако у Назарету неки дванаестогодишњак тако што чини, онда је јасно као дан да то може да се оствари само уз помоћ Веелзевула. То је моје мишљење, ко може да изнесе друго и боље, нека устане и говори."

36 Устаде један старешина и рече: "По мом мишљењу Веелзевулу ипак приписујеш превише моћи. Тачније, међу нама буди речено, Веелзевул је ионако само алегоријска личност под којом се подразумева целокупност свега злога и погрешног, које се једино налази у човечијој вољи.

37 Да онда заједничким деловањем многих људи једнога друштва, који се презриво односе према свим законима, настаје такозвани Веелзевул, који онда не дозвољава да тамо успе ништа добро – то је одавно позната ствар. Јер овакав зли дух јесте исто што и морална куга, која непрестано трује срца свих људи који живе у таквоме друштву, како из себе и собом више не би могли да се поправе.

38 Али за то није крив некакав личан зао дух Веелзевул, него потпуно погрешно и према томе и лоше васпитање деце од рођења. Такви људи немају никакве представе о свемоћном и свемудром Богу и у свим другим знањима и наукама до неба заостају за цивилизованим народима те их ови зато могу брзо и лако победити.

39 Али ако посматрамо изузетно образовање овог дечака, о коме говоримо, чији су нам изразито побожни и веома образовани родитељи добро познати, и ако узмемо у обзир његов надасве велик смисао за доброчинства, онда, барем мени, ни у најгорем сну не може пасти на памет да тврдим да је такав дечак у пуном савезу са поглаваром свих ђавола, који уопште нису у стању да замисле ни најмању добру мисао.

40 Или зар се апсолутним злом, по нашем схватању, икада може остварити ма и један макар привидно добар циљ? Мени је тако што до сада остало сасвим непознато. Или да ли можда неко од вас зна да је потпуно зао човек икада учинио што вредно похвале? Или зар се најгорим средствима може икада остварити нешто стварно добро?

41 Ако наш чудни дечак својом јаком вољом, која је за нас, истина, нешто заиста несхватљиво, чини само најбоља и најплеменитија дела са трајно добрим последицама, зар онда може да се служи најгорим средствима? Хајде, дајте ми неко темељито објашњење."

42 Добар број старешина и књижевника се сложи са говорником, али не и првосвештеник и његове не баш многобројне присталице. Првосвештеник устаде и рече бранитељу чудног дечака:

43 "Гле, примећујем да вештим речима поричеш личност Веелзевула, а такође и личности њему потчињених ђавола. Ако би тиме био у праву, онда ми на свој начин објасни ко се на Хориву три дана свађао око тела Мојсијевог са арханђелом Михаилом и још и победу однео?

44 И ко је била она светлосна прилика која се усудила да пред Божјим престолом искуша оца Јова? Ко змија Евина? Ко зли дух Саулов кога дечак Давид отера звуцима харфе? Даље, има још много места у Писму, посебно код Данила, која више пута спомињу великог змаја и велику блудницу Вавилон. Како ли ћеш ти, мудраче, на свој начин све то објаснити?"

45 Мудри старешина и књижевник рече: "То би било веома лако када би твој разум поседовао такву способност схватања, али твоја мркла ноћ не прима такве светлосне замисли, па бих само глувом и слепом држао узалудну проповед, која ничему не би водила, и зато боље да то оставим.

46 Ко ме је хтео и могао разумети, тај ме је већ разумео. Али тврдој вољи држати проповед значи исто што и ставити камен у воду да смекша. Зар никада ниси читао Велику кабалу, која је дело једног великог духа? Тамо се опширно објашњавају саобразности између слика језика и Писма и стварности коју представљају."

47 Првосвештеник рече: "Малу да, али Велику не."

48 Говорник рече: "Онда никако не могу разговарати с тобом, јер Мала има другог писца и није вредна да се назове чак ни лошим преписом старе, Велике.

49 Пред Богом не постоји Сотона и ђаво те ни нигде апсолутно зло, јер Њему морају да се покоравају све силе и ни једна не може деловати ван свога круга.

50 Зар ватра није сила која у себи садржи у највишој мери силе зла и разарања? Да ли је због тога производ Сотоне ако се разбукти због зле воље људи или због немарности и тако разори целе градове и претвори их у мртву прашину?

51 Или да ли је Сотона у води јер убија и људе и животиње ако упадну у њу? Или да ли је Сотона у камену, или на врх гора, или у отровним животињама и биљкама, или, укратко, у свему што нама људима лошом употребом може нанети неко зло? Погледај, све на Земљи и у Земљи може бити пуно благослова, али истовремено и проклетства, све зависи од тога да ли човек мудро или глупо употребљава.

52 А шта значи она позната борба Сотоне са арханђелом Михаилом око тела Мојсијевог?

53 Побожни део Јевреја, који је Мојсија обожавао као Бога, мислио је да Мојсије ни телом неће умрети јер је речено: "Они који строго држе законе Божје, неће умрети, него вечно живети и њихово тело неће појести црви". Али Мојсије беше на крају ипак слаб и умре као и сваки други човек.

54 Међу Јеврејима бејаху један мудрац и један лекар.

55 Мудрац рече: "Нека се тело однесе на врх високе горе где струје чисти зраци живота и Мојсије ће опет оживети и водити свој народ у обећану земљу."

56 Али разборити лекар рече: "Ниједно тело које је једном остало без душе не може опет оживети."

57 Мудрац рече: "Ако Мојсије на врх горе за три дана опет не оживи, него остане мртав, онда си нада мном и мојом вером победио и ја сам твој роб довека."

58 Лекар рече: "Да ћу победити, то знам већ унапред, али зато не мораш да ми постанеш роб, него ћу ја остати што сам, а ти што си и видећеш да ће кнез, односно сила смрти, своју жртву задржати и неће је никада пустити."

59 И тако однесоше Мојсија уз велике свечаности на врх горе, уз пратњу много хиљада отмених Израелаца, и када мукотрпно освојише врх, изложише Мојсија слободним ветровима живота и над њим чинише три дана све могуће духовне и телесне покушаје враћања у живот, али све узалуд, очи великог Пророка више се не отворише за светлост овога света.

60 Тада, четвртог дана, мудрац сасвим разочаран рече народу: "Гле, народе Божји, силу Сотоне! Три дуга дана се бори Михаило (сила неба) са Сотоном (сила смрти) око тела Пророковог, и Сотона га победи; али зато Михалио рече: "Бог ће ти зато судити"."

61 Тако је рекао пред народом, истина, симболично, али потребно и у свом правом смислу, ипак, истинито.

62 Када је онда лекар у четири ока разговарао са мудрацем и подсетио га како је, ипак, имао право, тада мудрац рече:

63 "Нажалост имаш право, али је тужно за нас људе да Јехова и код Његовог највећег Пророка не прави изузетке и да га на крају, као сваку другу животињу, убија. Мојсија је могао задржати и тако показати народу да Сотона над правим Божјим свецем нема никакву моћ."

64 Али лекар рече: "Ти не судиш праведно о Јехови. Гле, Он је сваком телу показао свој пут, као и сваком духу свој; али пут тела мора остати осуђен да би пут духа остао вечно слободан."

65 Док су ова двојица још измењивали речи, одједном међу њих стаде дух Мојсијев и рече: "Мир с вама! Божји ред је непроменљив и све што чини јесте добро. И ако тело умре, не умире и дух. Држите законе и не судите о мом телу, јер ја, Мојсије, вечно живим, ако би и хиљаду пута умрло тело које сам носио."

66 Затим дух нестаде, а ова двојица бише измирени.

67 Де, драги брате у Аврахаму, Исаку и Јакову, шта кажеш на то? Где је твоја личност Сотоне? Зар ти не рекох голу повесну истину, а она написана у књизи само је слика, као и сви такви догађаји у песничким стиховима, који се једино могу разумети помоћу науке о саобразностима. Шта ти кажеш на то, будући да си такође књижевник?"

68 Првосвештеник рече: "Да, да, та ствар није без смисла и може се саслушати, али ипак је заснована на вери и нема никаквог основа за њено доказивање. Али, ипак, има ту нечег, јер ако се све узме само по вери, онда је скоро свеједно да ли верујемо у ово или оно, а у природно лакше је веровати него у натприродно. Зато боље да се оканемо тога. Ноћ је већ прошла и у дворани ће нас очекивати."

69 Млади полуфарисеј рече: "Стварно сам веома радознао шта ће данас од овог испасти. Али ради нашег спаса замолио бих једино још то да се мој савет, због Римљана, само мало узме у обзир; јер заиста нам није толико до тога ако међу нама, овде, међу зидинама, унеколико привидно и прихватимо што дечак заправо хоће, јер би нам иначе Римљани постали још већи непријатељи него што то ионако већ јесу."

70 Првосвештеник рече: "Буди без бриге, сине мој. Све што уопште може да се уради, сигурно нећемо изоставити, јер наше становиште, очито, много боље познајемо данас него што смо га јуче познавали."

71 После ових речи дође слуга храма и, као и обично, са најдубљим страхопоштовањем јави да су римски повереник са дечаком, Симон из Витаније и још нека господа с њим у дворани.


Други дан састанка и покушај храмовника да прекину седницу[уреди]

1 На ову вест цео колегијум пожури у дворану и тамо их присутни, како то приличи, поздравише. Фарисејима се то веома допадало, па неки одмах узнегодоваше кад дечак не учини ништа што би бар издалека личило на какавтакав поздрав.

2 Зато Ми приђе један старац и са уздржљивошћу Ме упита зашто сам тако тврдоглав и зашто нећу никог да поздравим.

3 А Ја му одговорих кратко: "Чини се да то узајамно приличи вама и вама сличнима, али шта с тиме има дванаестогодишњи дечак? Уосталом, ни Мене нико од вас није поздравио, зашто онда да узвратим нешто што од вас никад нисам добио?

4 А ионако код нас у Галилеји такав обичај не постоји, поготово не за Мене. Вама дају част свагда и преко сваке мере јер вас је свет учинио господом. Али и Ја сам на Свој начин веома посебан Господин. Зашто нисте и ви Мене предусретљиво поздравили?

5 Верујте Ми, Ја, иако дечак, веома добро знам кога треба поздрављати, али вама то нисам дужан. А због чега, то вам може објаснити Мој Римљанин, ако баш хоћете да знате. Уосталом, данас након Сабата, као и на самом Сабату, по вашим сопственим одредбама строго је забрањено свако поздрављање и давање части јер то оскврнављује Сабат и прља човека на цео дан. Зашто, дакле, тражите од Мене нешто, што је у супротности с вашим прописима?"

6 Након тога храмовници заћуташе, погледаше се међу собом, а млади Левит рече: "Висока господо, са овим иначе веома милим дечаком више се не може издржати. А најлепше је то што све зна и увек непобитно има право."

7 Првосвештеник рече римском поверенику: "Уважени судијо по праву и части! Овај дечак нас упути теби да нам кажеш још један разлог зашто нас није поздравио. Ако би ти било по вољи, могао би да нам објасниш?"

8 Судија рече: "Зашто да не? Веома радо, са задовољством. Али да ли ће вас то обрадовати, не знам."

9 Рекоше сви: "Да чујемо, данас смо сви добро расположени и можемо поднети много чега што иначе не бисмо могли."

10 Судија рече: "Па, хајде, нек' буде, чујте! Овај дечак јесте лично онај чудни дечак из Назарета, кога је јуче само привидно заступао. Како вам се то допада? Ако би се ко усудио да га дотакне, окусио би мој највећи гнев."

11 Када збор то чу, затресе се од страха.

12 Тек после извесног времена рече првосвештеник: "Па, зашто нам то ниси већ јуче рекао? Да смо то знали, онда бисмо с тобом сасвим другачије разговарали и давали бисмо ти потпуно другачије одговоре, који би ти се ваљда више допали."

13 Ја казах: "Да, то знам веома добро, али пошто Ми није стало до лицемерства него до истине, то и учиних овако како сам учинио. Да сам данас Онај који сам био јуче, опет од вас не бих сазнао ни једну истиниту реч јер сте се ноћас из страха пред римским судијом лепо договарали да Ми, када је у питању Помазаник, дате све за право како бисте Ме умирили, а помоћу Мене, и римског судију у вези са случајем Захарије.

14 Али пошто више нисам бранилац чудног дечака, него сам Он лично, то је и овај изненадни, непредвиђени обрт ваше мисли помутио и ваш лош наум спречио те сада стојите пуни страха и не знате ни напред ни назад. Хајде, говорите како вам се ово свиђа."

15 Сви се збунише, а првосвештеник рече привидно љубазним гласом: "Па, ево, драги дечаче, када ионако већ све знаш, онда бих од тебе још хтео чути коме је од нас пао на памет такав савет."

16 Ја казах: "Управо оном коме сам лично шапнуо. Он је међу вама најмлађи и такође је из Галилеје, његово име је Варнава."

17 Овај одговор опет паде међу фарисеје као ударац муње те их стаде хватати велики страх јер савест многих је била веома нечиста и много су се плашили открића својих тајних порока пред ушима строгог Римљанина.

18 Првосвештеник дошапну једном фарисеју тихо у ухо: "Да вратимо ми Симону новац и расправу са буди-Бог-с-нама-дечаком [враголаном] завршимо; иначе ће нам приредити најнеиздржљивије нелагодности. Или да га више ништа не питамо? А ако он пита нас, онда да му већ дамо одговор од којег ће се само чудити. Неће нас он још дуго надмашити. Види ти само њега, јуче био један, данас други."

19 Затим неки фарисеј, који сада усхте да се покаже јако паметним, одведе првосвештеника на страну те рече: "Знаш шта? Овом ружном деришту више нисмо дужни да одговарамо. Јуче је плаћено за другог дечака, за овог нико није платио и зато више нисмо дужни да му полажемо рачуне. Шта мислиш?"

20 Првосвештеник рече: "Пријатељу, такву мисао је само неки бог могао да ти да. Када је невоља највећа, онда је помоћ одозго најближа. Расправу ћемо сада прекинути, јер данашњи дечак није јучерашњи за кога је плаћено."

21 Затим овај поклицар храма брзо иступи и рече важним гласом: "Уз потпуно одобрење највишег свештенства Јеховиног храма изјављујем: На основу тога што данашњи дечак није више јучерашњи, за кога је плаћено право на велику расправу, потпуно прекидамо седницу и овоме дечаку, као и свакоме другом, нећемо одговарати јер за њега није плаћено! Dixi!"

22 Одмах се подиже судија пун озбиљности и рече: "Седница се наставља и ви ћете говорити. Данашњи дечак је исти за кога је плаћена велика расправа, само је обележје његове личности, за вас неочекивано, постало другачије. По нашим законима ова мудра околност не умањује права дечака и зато моја стално важећа судска пресуда гласи: Седница остаје и трајаће непромењено данас и сутра без обзира шта се још десило. Питајте или одговарајте, то је свеједно. Dixi!"


Шта бисте урадили да сам, ипак, Помазаник? Опрезан одговор великокабалисте Јорама[уреди]

1 На ову енергичну примедбу римског судије вратише се сви, невољно, на своја места и настаде тајац. Пошто Ми више ниједно питање не би упућено,

2 Ја стадох међу њих и рекох: "Чујте! Пошто Ме више не удостојисте ни једним питањем, онда ћу Ја бити тако слободан да вас упитам: Кажите Ми, али сасвим отворено, шта бисте урадили, да сам Ја, ипак, обећани Помазаник, о којем се јуче вртео главни разговор?"

3 Један стари џангризави зелот рече: "Дечаче, дечаче! Пази шта говориш и судиш, овде, у Јеховином храму, на овом светом месту. Чувај се превеликог греха."

4 Онда му Ја казах: "Чувајте се сви ви да од дома Господњег не направите сасвим јазбину разбојничку. Ако питам шта бисте урадили да сам обећани Помазаник, уопште не оскврнављујем храм, када такво питање без греха и зазора може да вам постави било ко. Ви Ми можете одговорити исто овако условно као што и Ја вама поставих питање."

5 Овде стари и мудри талмудиста и великокабалиста по имену Јорам устаде и рече: "Код Бога је све могуће, али, ипак, ми људи морамо да смо веома опрезни и да једно тако важно обећање истинитим прихватимо тек онда када се на чуђење свих, пред њиховим очима, стекну све околности за испуњење обећања.

6 Ти, мој мили младићу, имаш код Пророка Исаије неколико стихова који су донекле у вези с тобом и твојим рођењем, али колико тога је још Пророк прорицао о обећаном Месији, што се на тебе односи исто онолико колико и на мене, премда сам и ја потомак Давидов и у роду с твојим оцем и највише сам допринео томе да храњеница храма, Марија, постане његова жена.

7 Ја тај иначе мени веома драг брачни пар нисам видео више од једанаест година, а тебе, који си очигледно Јосипов првенац из другог брака уопште нисам видео. О теби знам, значи, само онолико колико сам сазнао јуче из твојих уста и од нашег Левита Варнаве, који је такође Назарећанин.

8 Дакле, твоје посебне способности, које по поузданом извештају, изгледа, далеко надмашују све што је као јавно чудо остварила нека савршена моћ, било воље, било вере, биле би те врсте да би, од њих посматрајући, требало да се обрати посебна пажња и на оног који их испољава, али, из разумљивих разлога, још дуго не може бити говора о некој свршеној извесности оног што би те способности морале доказати, премда, као што рекох, један мислилац и свештеник не сме да их остави неразматране.

9 У сваком случају, Помазаник ће, као и сви ми, бити човек, само ће његове особине и способности бити божанске. Дакле, што се тиче твојих способности, већ сада су, у твојим дечијим годинама, такве да за твоје зрело доба указују на нешто невероватно. Али види, ја сам већ веома стар човек са доста искуства и више пута сам код деце у најранијој младости откривао способности које су ми говориле: У овом детету нам је Јехова, изгледа, опет послао великог Пророка. Али како би ова деца одрастала и бивала старија, изгубиле би се и њихове сјајне особине, чисто као да их никада нису ни поседовала, и тај би човек постао сасвим обичан, као што смо то сви ми, који знамо само што смо током свих ових година мукотрпно научили и сазнали.

10 Тако се још једном обистинио стих "У зноју лица свог јешћеш свој хлеб". И можда ћеш и ти, мој најмилији рођаче, проћи тако, а можда и нећеш, то ми људи не можемо унапред одредити. Човек ето тако снује, а Бог одлучује. Сада мој драги, најмилији млади рођаче, можеш опет да питаш што желиш и ја ћу ти веома радо одговарати."

11 Ја казах: "И ти си Мени најдражи у свем вашем старешинском збору. Ноћас си првосвештенику рекао лепу реч о Мени и мало му отворио очи у погледу личности Сотоне. Тако је макар нешто сазнао – и то први пут у животу – о најважнијој науци о саобразностима и почео да увиђа да се дела као што су Моја не могу чинити помоћу неке зле силе.

12 Сада видиш да Ми није непознато ни оно што си у тајности расправљао са првосвештеником и зато можеш бити сигуран да веома добро знам и шта првосвештеник мисли и колико је збуњен и пун страха да га не издам како не би доживео неку непријатност; али његова бојазан је узалудна.

13 Јест, да сам помоћу Веелзевула чинио Моја дела, онда би он већ одавно био издан и осуђен. Али будући да Моја дела чиним силом и моћу Божјом, која је у Мени, која вечно хоће само добро а никако зло, онда ни првосвештеник нема зашто да се боји Мене, јер од Мене му неће недостајати ни влас са главе.

14 Али ми смо доста времена протраћили у неважном, а главно оставили по страни."

15 Јорам упита: "А у чему се то главно састоји? Реци слободно и не обазири се ни на кога, а ми ћемо просудити право јер и у теби открисмо доста правичности."


Исус поново пита Јорама[уреди]

1 Ја казах: "Овде, пред вама, у Мени стоји прави Брз на плен, Хитар на грабеж – име за сина једне пророчице код Исаије [Ис.8:1]. Ми смо јуче говорили о Помазанику, а Ја сам вам се представио Њим, тачно по текстовима из Исаије који се односе на Мене. Али ви сте то порицали.

2 Јуче сам о Себи говорио као неки други, али данас стојим Ја сам пред вама без имало страха, пред вама или пред било ким на свету јер сам свестан вечне непобедиве моћи у Мени, која, заиста, није туђа, него лично Моја. Опет говорим о истом и питам, посебно тебе, Јораме, шта о томе мислиш? Али говори и ти без страха и не обазири се ни на кога. Заиста ни теби стога неће недостајати влас са главе."

3 Јорам рече: "Да, мој најдражи и најмилији рођаче (нећеш ми замерити што те сада тако зовем, јер сам са твојим оцем, заиста, у веома блиском сродству), то јесте и остаје, ипак, једна веома незгодна ствар рећи "ти си тај, ти си обећани". Овако нешто би, под извесним околностима, било веома смело, јер има примера да поједина деца у својој раној младости испољавају неке посебне дарове и способности и све око себе бацају у чуђење, али касније постају сасвим обична и од њихових младалачких дарова и способности нема ни трага.

4 Зато ми људи и код тебе треба да претпоставимо да је могућ такав случај, мада мање вероватан. Стога би било мало преурањено потпуно прихватити да се у теби несумњиво скрива обећани Помазаник, у чему ми, као један заиста изненађујуће мудар дечак, нећеш противуречити. Али када се има у виду твоје рођење, порекло и невиђене способности, онда мислим да би било исто толико глупо непобитно порицати да си очекивани Помазаник. Јер ти то можеш исто тако бити као и не бити. Зато по свом убеђењу само могу да кажем да сви ми, уклучујући и тебе, треба да сачекамо и видимо шта ће нам донети време. А сада ми реци, јесам ли у праву или не?"

5 Ја казах: "Судећи по овоземаљском разуму очито имаш право. Али у срцу постоји дубље, светлије мерило, оно би ти већ могло рећи да ли сам Ја од оних дечака који касније губе своје способности. Ако имам моћ да стварам и уништавам по Својој личној вољи, зар бих хтео да уништим сам Себе?

6 Ја ти кажем: Једино од Мог унутарњег Духа зависи постојање свих ствари. Зато, што год да хоћу, то се мора догодити, као што су ти то и други посведочили, не само Ја. Ако је тако, као што и јесте, да ли онда Ја своје особине и способности могу изгубити? Ако то не могу, шта сам онда?"

7 Јорам рече: "Да, за сада је то само претпоставка, али не и доказ. Исто што ти кажеш, могао бих и ја да кажем о себи, али такво што би, ипак, било превише смело и никако не би личило на мене, па би ме или поштено исмејали, или, као каквог лудака, склонили на безбедно место. Али ми знамо да си ти даровит дечак, малолетан, и да имаш велик песнички дар још од утробе материне и зато твоји духовити испади изазивају само смех.

8 Де, де, ти иначе најдражи дечаче! Ко о себи може рећи: "Мојим унутарњим духом је створено све што постоји"? Па то може само вечни, бескрајни Дух Божји, који је у своме бићу свугде присутан. Ту си у својој помазаничкој замисли превише узлетео. Останимо лепо на Земљи да је вредно обрађујемо како би нам даровала довољно хране. То ће нам сигурно бити много боље него да маштамо о себи о неостваривом и недостижном.

9 А ако једном буде дошао Помазаник, онда ће Он доћи само као савршен човек, никако као неки Бог. Али код вас полугрчких Јевреја, па према томе и полунезнабожаца, обичај је, изгледа, да људе са ванредним способностима одмах стављате међу богове или да саме себе сматрате таквима. То не би требало да буде јер је огрешење о заповест Божју која гласи: "Једино Ја сам ваш Бог и ваш Господ, немојте имати туђих богова поред мене." Али у Галилеји се, по свој прилици, ова заповест не узима баш тачно, иначе ти никада не би пало на памет да уобразиш да си неки Бог.

10 Де, окани се убудуће тога и са свим својим изузетним даровима и способностима остани веран старом, једином Богу, остави незнабошце незнабошцима, тако ће ти бити добро на Земљи. Шта је и најјача сила неког дива према уједињеној сили многих хиљада људи, а шта тек сила једног дечака? Ако Давид каже: "О, како су ништа сви људи према Теби, Господе!", како онда једном дечаку може пасти на памет да каже да је у своме духу Бог, којим је све створено? Зар не схваташ да је ту дара превршила меру?"

11 Првосвештеник рече: "Ево коначно здраве и сасвим примерене поуке. Уистину је тако, јер је о Галилејцима написано да из њихове земље не може изнићи Пророк, тако од себе радо праве богове – ови полунезнабошци. А изгледа да овај дечак за то поседује најбољи дар. Де, ти мој драги помазаниче, нама нећеш баш тако лако продати рог за свећу. Тако нешто пролази можда у Назарету, али код нас, у Јерусалиму, не."


Примедбе Јорама и првосвештеника[уреди]

1 Ја казах: "Према ономе колико знате, говорили сте на свој начин сасвим ваљано јер ваше мисли и појмови не доспевају даље од вашег даха. Да сте способни да мислите даље и више, онда бисте Ме гледали другим очима и о Мени бисте сасвим другачије судили. Пошто вам већ смета што сам вам рекао о Свом унутарњем Духу, онда Ми објасните какав је то био Дух који је говорио из Пророка?"

2 Јорам рече: "То је био Дух Божји, и то онај исти којим је све створено."

3 "Добро", казах Ја, "ако је Дух који је говорио из Пророка био Дух Божји, зашто онда Мој унутарњи Дух не би био Дух Божји јер сам способан да из Њега чиним кудикамо више неголи сви Пророци од Еноха? Њихово деловање бејаше ограничено само у једном одређеном делокругу, а Ја сам неограничен, чиним што хоћу и мора се догодити што Ја хоћу. Ако је тако, зашто онда Мој унутарњи Дух није онај који је говорио из Пророка?"

4 Јорам рече: "Да, свакако, свакако, тако би могло и бити да ти ниси Галилејац. Али шта ћемо када је написано да из Галилеје неће изнићи Пророк? То и ти мораш прихватити да ми твој унутарњи дух не можемо и не смемо поистоветити са Духом Пророка."

5 Ја казах: "Зар сам рођен у Галилеји? Зар Витлејем, стари Давидов град, није Моје место рођења? Отворите те ваше летописе и видите је ли тако. Зар Исаија није био прави Пророк премда је пророковао и у Галилеји у близини данашњег града Цезареа Филипи? Видите колико сте слепи и како је неоснован ваш суд.

6 Јесте да у Писму стоји да нико ко је у Галилеји рођен не може постати Пророк. Али ми нисмо рођени Галилејци, ни Мој хранитељ Јосип, ни Моја мати Марија, те ни Ја, него живимо у Назарету као досељеници тек девет година, па зар и Ја не бих могао имати истинског божанског Духа као и сваки други Пророк?"

7 Првосвештеник рече: "Али зар не стоји написано: Гле, послаћу Свог анђела пред Тобом да припреми путеве Господу и поравна његове стазе. И пре тога ће доћи Илија и приправиће људе на велики долазак Помазаника. Да ли је то случај и са тобом? Где је анђео Господњи, где Илија?"

8 Ја казах: "За људе вашег кова, који од дрвећа не виде шуму, нису, наравно, били ни анђео Господњи, ни Његов пророк Илија, али за оне који виде све се то догодило још пре дванаест година. Али ви нисте умели да препознате анђела који је говорио са Захаријом као ни његовог дивно рођеног сина, јер што се код вас не догађа уз тресак, муње и громове, то не примећујете.

9 Када је Илија у својој пећини добио налог да мотри на који ће начин Јехова проћи пред њом, виде како најпре прође ватра, али ту не би Јехове. Онда протутња страшна олуја, али Га и ту не би. На крају пред пећином осети благи поветарац, и гле, Јехова би у њему.

10 Видите како велики Пророк најављује долазак Помазаника.

11 Ви очекујете ватру и олују, које су већ често хујале, али у њима није било Јехове. Али Га сада у благом поветарцу не примећујете јер сте слепи код очију и глуви код ушију, а нећете Га ни приметити осим на рубу живота када вам то задоцнело примећивање неће много вредети. Мислим да сам довољно разложно говорио.

12 Одговорите Ми сада на ово по вашој храмској мудрости."


Варнавино подругљиво питање и чудо са магарећим ушима[уреди]

1 Варнава затражи дозволу од главних фарисеја да говори са Мном, јер се нечега доброг против Мене сетио. Пошто му је одобрено – поче:

2 "Чуј, ти мој драги, мали божански Помазаниче из Назарета у Галилеји, што баш ни не значи много. Ти си нам навео неколико ситних доказа, који учинише да ми, овако запушених ушију и завезаних очију, прочусмо и прогледасмо. Сад, на крају крајева, знамо да си обећани Помазаник, али са тим сазнањем бленемо у тебе као теле у шарена врата. Шта сада да радимо?

3 Дан се већ ближи крају, а ти имаш купљено право да говориш само још сутра без обзира што си Помазаник. Ми смо те препознали, значи, твоје време је дошло. Мислим да би већ требало да предузмеш одређене мере и са нама и са храмом. Остаје ли све како јесте, или ћеш све преуредити? Ти си Очекивани, који си се сада са поветарцем нашао међу нама, и то ти више не поричемо, али шта сада? Говори и делај, млади богочовече, Помазаниче зацело послат одозго!"

4 Ја казах: "Заиста ти није било потребно да због ове лоше шале толико разваљујеш уста не би ли показао да би нешто хтео, али да ти за то недостају материјална и духовна средства. Је л' ти јасно, носачу Валама! Али пошто си Ме већ питао шта ће се догодити са вама и са храмом, морам ти дати прави одговор.

5 Гле, овако стоји написано: "Када дође Помазаник, неће укинути закон – ни једну црту – него ће га, до у танчине, испунити. Неће укинути храм и његове слуге, али свакако ће казнити противузаконито огрешење о њега, а надувене Левите обележити за знак захвалности за њихове лоше и неприкладне шале."

6 Зар су за тебе Мој говор као и места из Писма, која се необориво односе на Мене, некаква глупост? Или ти Мени докажи да нисам у длаку исти Онај о коме су пророковали сви Пророци. Ако то озбиљно ниси у стању, због чега се онда усуђујеш да Ми се ругаш? Чекај, и Ја ћу тебе нешто питати! Ако одговор не буде задовољавајући, онда ћеш Ми стварно постати незнабожачки Мида.

7 Кажи Ми, најповршнији шаљивџијо, шта значи име Јерусалим? Шта је у тој речи? Као Левит и млад варизер [фарисеј] морао би то знати из Мојсијевих књига, а и из књиге Енох коју је Ноје, за потопом, пренео под називом Јеховине борбе [4.Мој.21:14]. С пуним правом тражим од тебе ово објашњење, јер је веома важно правилно разумевање тог имена. Говори сада!"

8 Овде млади Левит стаде да се чеше по уху јер о старојеврејском језику није имао појма, те Ме замоли за мало времена и стрпљења и Ја му одобрих. Он се отшуња до једног старог књижевника не би ли му можда он знао рећи. Али овај не знађаше те га упути до кабалисте Јорама. Али и овај замишљено слегну раменима и после мало времена рече му тихо:

9 "Да, у веома древним књигама постоји нека врста коренословног објашњења тог имена и у Кабали се на одређен начин спомиње и објашњава, али у тако тајанственим ставовима да је у односу на њу Соломонова Песма над песмама права играчка. Ни ја нисам разумео ни једно ни друго и не могу те из невоље ишчупати.

10 Уосталом, морам приметити да си са дечаком морао говорити далеко обазривије, што због његове изузетне оштроумности, што због угледа његовог високог римског заштитника, поготово што си нам баш ти дао веродостојно обавештење о његовом чудноватом бићу.

11 Ниси ли пре тога приметио како је од речи до речи знао све што смо ноћас тајно разговарали о њему? Ја нећу ништа да кажем, али сам за себе пронашао огроман знак присутности Духа у том дечаку, коме изгледа није тешко да испитује срца и бубреге људи.

12 Зато ти саветујем да га због очигледне увреде замолиш за опроштај, иначе се бојим да не потера са тобом неку заиста непријатну шегу. Иди и следи мом савету."

13 Варнава рече: "Па, право да говори свакако има као и да не разуме шалу, зато га ипак морам замолити за опроштај. Али да нико не уме да рашчлани име града, то је код нас храмовника, заиста, нешто посебно."

14 У том Варнава опет дође до Мене и с милим изразом лица рече: "Драги и мили младићу! Видим да сам, грубо се шалећи, направио страшну грешку па те од свег срца молим за опроштај и усрдно додајем да нам, ако би хтео, објасниш значење имена Јерусалим. Преводи се, мислим, са Свети Град или Град Божји, али на који начин је то у речи Јерусалим садржано, тешко да би неко од нас знао рећи.

15 Прича се да је овде постојало место под именом Салем, где је живео велик и моћан цар, коме су сви тадашњи кнежеви Земље морали да дају десетак јер је тај цар по имену Мелхиседек за све људе на Земљи био уједно и једини и истински Јеховин првосвештеник. Међутим, о овом првосвештенику, о његовим учењима и делима као и о његовој личности зна се сасвим мало или чак ништа. Не сумњамо да ти о томе знаш више него сви ми, па би било лепо да нам и објасниш."

16 Ја казах: "Срећа твоја што си Ми тако дошао, иначе би био обележен како ти заиста не би пријало. Знаци којима би била украшена твоја глава леже, ево, пред твојим ногама. Подигни их и из њих научи да Ја кажњавам сваку намерну подругљивост код свакога човека као и то да се не треба служити бедним, ништавним шалама на месту где је реч о највећој озбиљности живота свих људи на Земљи. А сада погледај најпре шта бих ти урадио због оне ружне шале, па ћу ти тек онда услишити другу молбу."

17 Овде се Варнава саже и подиже пред својим ногама праве магареће уши и запрепасти се тим више што им је недостајао сваки траг, као да су за ову прилику одсечене правом магарцу.

18 Неколико присутних, посебно наш Симон и римски судија, почеше да се смеју, а храмовници се згрозише, питајући се како је тако што могуће на природан начин. Неко време се саветоваху, али исхода ни за лек.

19 Онда рече Варнава: "Шта нам вреди узрујавати се и нагађати, ово је право чудо, ништа друго. Јер да је дечак то раније припремио, онда је већ пре морао знати да ћу се на њега потегнути ружном шалом. А то би, ваљда, било још веће чудо.

20 Дечак нам је те своје способности открио још када је од речи до речи поновио разговор који смо водили ноћу у тајности као и онда када је гласно хтео да изговори првосвештеникове мисли. Ко може једно, тај може и све друго, мада је нама несхватљиво.

21 У овоме дечаку се сигурно крије нешто изузетно. Ја за себе мислим да би из њега временом могао изнићи савршен Помазаник."

22 Првосвештеник рече: "Овако може да говори само потпун слепац о красоти боја. Колико пута су нас бацили у чуђење персијски чаробњаци својим вештинама, а код нас више није ново ни погађати мисли. Ко не познаје грчка пророчишта? Они су тако лако погађали мисли да се на крају више скоро нико није усудио да дође у њихову близину.

23 Да, драги мој, оваква веома важна ствар се мора гледати савим другачијим очима, ова појава захтева много дубљу проверу. Тек када се провери све у танчине, може се, али веома опрезно, почети да прихвата неко боље мишљење. Али потпуно поверовати, о томе нема говора док год се све околности не установе, док све не буде сигурно.

24 То нека ти је, драги мој Варнава, за наук. То је твоја стара грешка да си и поред свег иначе завидног знања ипак веома лаковеран."

25 Варнава рече: "Не, то нисам био никад. Јер да јесам, никада не бих дошао до разноврсних темељних сазнања до којих се не стиже лаковерношћу. Ја знам да проверавам ствари и појаве и сасвим сигурно разликујем алфу од омеге, али овде сам на крају са својом памећу и све моје богато и разноврсно искуство пада у Јордан.

26 Познате су ми чаробњачке вештине Персијанаца као и многе друге, али међу њима не постоји ни један који би био у стању да из чистог ваздуха створи пар правих правцатих магарећих ушију. Такође су ми добро познате и оне вешто срачунате бајалице и погађања мисли, како старијег пророчишта у Додони, тако и оног у Делфима, али нешто слично међу њима никад нисам пронашао. Овај дечак је мени и Јораму од речи до речи поновио разговор који смо водили у тајности.

27 Ја, дакле, остајем при своме и још једном кажем сасвим слободно: У овоме дечаку је скривено више него што ћемо сви ми икада бити у стању да схватимо. Нећу баш да тврдим да је он, сигурно и непогрешиво, очекивани Помазаник, премда је изузетних особина, али пре ће то бити он него било ко од свих нас овде окупљених.

28 А сада, мој драги, мили млади земљаче, хоћу да нам пре потпуног мрака, као што си и обећао, објасниш значење речи Јерусалим и Мелхиседек?"

29 Ја казах: "То ћу и учинити зато што си тако добро говорио о Мени. Али најпре узми ове магареће уши за врхове и дигни их мало увис, да видимо да ли и ово умеју персијски чаробњаци?"

30 Варнава то учини и Ја рекох: "Нека се за ове уши створи живи и потпуно читав магарац."

31 У том тренутку међу окупљене стаде прави магарац.

32 Сви се запрепастише од Моје чудотворне моћи те гледаше да побегну.

33 Али римски судија и Симон не дозволивши рекоше: "Време још није прошло и морате сачекати да дечак објасни оне две речи."

34 Храмовници поново поседаше бленући у новоствореног магарца и нико није био у стању да превали ни реч преко усана нити да просуди како је било могуће учинити тако што.


Исусова моћ[уреди]

1 Затим Ја казах: "Да бих вам показао коју моћ имам и да вас ослободим страха од ове неприродне животиње, заповедићу да нестане онако како је и настала."

2 У том трену животиња би потпуно уништена, тако да од ње не оста ни длачица. Ту се сви зачудише још више и нико да проговори.

3 Само веома храбри римски судија рече: "Не, чуј, мој најдражи дечаче, у теби мора да је или Зевс или неко друго главно божанство. Претпостављам да би, када би хтео, могао да уништиш не само животињу већ и човека."

4 Ја казах: "Наравно, не само то, већ и целу Земљу. Али Моја намера, коју још нико није спознао, јесте да се све одржи и да се ништа не уништи. Али да би се лично уверио да нисам тек неки хвалисавац и да сам то што кажем у стању и да извршим, донесите Ми камен, велик и тежак колико вам воља, и ставите га овде на сто."

5 Убрзо донесоше и с муком ставише на сто веома тврд камен тежак више од сто фунти [56kg]. Сада, када стајаше на столу,

6 рекох му: "Распадни се и постани етер као у свом првобитном стању."

7 Камен нестаде а да од њега не оста ни зрнце песка.

8 Затим Римљанин рече: "То је, поштовани пријатељи, могуће само неком Богу, никако човеку, да и има не знам какве способности. Убеђен сам, драги дечаче, да је далеко боље с тобом бити у пријатељству него бити твој непријатељ.

9 Шта би нама Римљанима против тебе вределе бројне наше легије најхрабријих ратника? Јер само да хоћеш, снашла би их иста судбина као камену који је био овде и у истом трену, када хоћеш, више не би били овде, него би се распали у ваздух и етер. Зато изјављујем да си ти, сасвим сигурно, прави Помазаник свога народа и ниједна сила се не сме упустити у безизгледну борбу с тобом."

10 Ја казах: "Немој се ти, Римљанине, због тога узнемиравати. Јер нисам дошао у овај свет да постанем светски кнез нити да Јеврејима оснујем светско царство, већ да свим људима добре воље донесем царство Божје, живот вечни и, колико је могуће, уништим царство Сотоне, смрт на Земљи. То не значи да земаљска царства неће постојати, али је далеко боље ако се одену у царство Божје, оно које ћу успоставити на Земљи.

11 Зато не плашите се Моје божанске моћи, јер ћу вам остати подређен све до преображења Мога тела када ћу се вратити откуда сам дошао. Сада ћу вам још, на крају данашњег дана, расветлити оне две речи."

12 Варнава сасвим радосно рече: "Слава Господу! Само сада речи, а не чуда, јер од тога бива језиво."

13 Ја га упитах: "Зашто је ово језиво? Није ти било језиво када си се тако често дивио персијским, индијским и египатским чудима, а сада јесте?"

14 Варнава рече: "Она су извођена тако да сам их сасвим схватао, а ова нису основана ни на чему другом осим на сили твоје воље, а то је огромна разлика."

15 Ја казах: "То значи да, пре но што пређемо на објашњење оне две речи, морам приметити још нешто."


Исус открива Варнавин доживљај са чаробњацима у Дамаску[уреди]

1 "Биће ево тачно две године од када си се скитао Дамаском. Тамо је у то време било двадесет седморица чаробњака из Индије громогласно најавивши величанствена чуда која ће чинити у великом гају ван града трећег дана после младог месеца.

2 Међу многим најавама бише и следеће: "Пет главних чаробњака ће, само својим малим прстима, без икаквог телесног напрезања, извадити из земље стуб тежак хиљаду фунти [560kg] и укопан преко седам стопа [2,2m], дакле, више од половине своје дужине, потом ће учинити да неколико тренутака сасвим слободно лебди ваздухом. То исто ће урадити и са једном стеном тешком преко десет хиљада фунти [5,6t], подићи ће терет, који голим рукама ни за педаљ не би могло померити три стотине најјачих људи. Затим ће, на неколико тренутака, оживети мртву камилу и на послетку ће, такође, оживети један кип."

3 Скоро цео Дамаск се одређеног дана окупио у великом гају не би ли се дивио најављеним чудима. Ти си био међу првима у близини чаробњака и све си веома добро видео, твоме чуђењу није било краја.

4 Многи комади бише ти већ познати, али када са изненађујућом тачношћу изведоше неколико завршних, ти разрогачи очи и зину и ухвативши се за главу повика гласно: "Ово је нечувено, ово је невиђено! То не могу бити људи већ богови којима се треба клањати!"

5 Сигурно је да си клицао више због уважених незнабожаца, којих је тамо било много, али си тајно, у себи, ипак помислио на Веелзевула, од чега те и ухватила језа.

6 Сада пак говориш да се јежиш од Мојих чуда. Да ли онда правиш разлику између ових Мојих и оних која си видео пре две године у Дамаску?"

7 Варнава се веома збуни и тек после дужег времена рече: "Кажи ми, мили и несхватљиви дечаче, откуд то знаш? Ни ти ни било ко одавде није био тада у оном граду, то знам сасвим сигурно. Ником о тим чудима нисам причао осим неколицини другова у храму. Како си сазнао за моју дубоко скривену тајну?"

8 Ја казах: "Немој се узбуђивати, Ја, ето, све могу да знам, међутим, никада никог не спутавам, него свако јесте и остаје слободан да поступа по закону или против њега. След никада не зависи од моћи Моје воље, него од реда и поштовања датих закона како у природи, тако и у узајамној обичајној сфери међу људима.

9 А како Ја то све могу да знам, то је тајна коју ћу тек за неких двадесет година расветлити, као и друга Моја чуда. Да сте поверовали да је у Мени Дух Помазаника у својој пунини, онда бисте лако схватили откуд Ми такве, још никад чувене способности. Али ако то не можете прихватити и веровати, онда већ морате да сачекате утврђено време. Тада ћете то схватити, али Ме, ипак, никада нећете моћи опонашати."


Објашњење речи Јерусалим и Мелхиседек[уреди]

1 Варнава рече: "Најдражи, дивни дечаче, хтели бисмо још колико данас да чујемо од тебе објашњење оних двеју речи Јерусалим и Мелхиседек."

2 Ја казах: "Ево, само обрати пажњу на корене речи старохебрејског језика: је (то је), ру или руха (место одмора), за (за), лем или лехем (великог цара); ме или меи (мога), л'хи или личи (лица или светла), седек (седиште).

3 Ви знате да су стари при творби речи између сугласника, наравно, изговарали самогласнике, али их из одређеног обзира нису писали. Мора се, дакле, код оваквих преко хиљаду година старих речи знати где ставити самогласнике између сугласника, те право значење једног тако старог имена објашњава само себе из свога корена. Па, јеси ли задовољан овим објашњењем?"

4 Варнава рече: "Да, сасвим задовољан, и одвећ, изврсно. Али како ли си, опет, прокљувио такву тајну?

5 Ја казах: "Све је то једно те исто, а почива у сили Духа Божјег, који Ме прославља одозго. Али још дуго нећеш моћи да увидиш како је тако што могуће.

6 Гле, и ти читаш Свето писмо, али у њему за себе не налазиш ничег божанског, јер га држиш за чисто људско дело, које су написали различити људи да би лакше господарили својим ближњима. Египћани то бејаху радили помоћу својих огромних тајанствених грађевина, а Хебреји својим тајинским списима; за право образовање човека овог времена више не вреди ни једно ни друго, што су сви истински мудраци већ одавно открили и јасно доказали.

7 Ето, то је твоја лична унутарња и према томе твоја права вероисповест. Али Ја ти кажем: Ко Писмо посматра твојим очима, никада неће наћи нешто божанско у њему, остаће и даље тваролика клада, која ће ту и тамо имати смисла чак и за изванредне ствари и појаве, ако их баш види рођеним очима. Али за свој дух из тога никада неће извући добит, јер је за њега свако чудо, макар и највеће, чисто ствар разоноде, уживање за чула.

8 Заиста, такви људи су веома слични свињама, које такође све ждеру, али и даље остају старе, непромењиве свиње, којима све једнако прија, било измет, било најчистији пшенични хлеб.

9 Зато такви људи којима недостаје виша духовна вера ни не треба да читају Свето писмо да га не би оскврнавили, јер је Писмо Божја Реч, која је из Духа Божјег дата људима, и стоји написано: "Не спомињи узалуд име Јеховино".

10 А Ја додајем и кажем: Свака реч из Духа Божјег је равна имену Јеховином. Ко Реч Божју чита као људско дело, узалуд спомиње име Јеховино. Али ко је чита са великим страхопоштовањем свога бића и верује да је Писмо од Бога, убрзо и лако ће у њему пронаћи Божанско, које ће пробудити и оживети његов дух.

11 Када бисте и ти и сви ви веровали да је Свето писмо од Бога, већ одавно бисте Ме држали за оно што заправо јесам и схватили бисте како остварујем Своја чуда. Али пошто Писмо сматрате празним и за ово време потпуно неупотребивим људским делом, то вам је и немогуће да Мене прихватите за оно што јесам; и јер Ме за то не прихватате, наравно да вам онда и Моја дела у највећој мери морају остати несхватљива."

12 Јорам рече: "Мој најмилији дечаче, чини ми се да си у својој претпоставци ипак отишао мало предалеко. Јер гле, ако међу нама и има оних који не верују у чисту божанственост Писма, то има и оних других који у то чврсто верују и који се надају доласку обећаног Помазаника и његовом царству. А ови други, упознавши те, неће имати ништа против ако си ти, заиста, обећани Помазаник о коме је највише пророковао велики Пророк Исаија.

13 Јесте да је пророчанство код Исаије веома тајновито и да, када је у питању личност Помазаника, не знаш тачно на чему си, али све у свему, има доста тога што се са тобом поклапа. Наравно, има и тога што се никако не би могло односити на тебе, а уосталом још мање на неког правог Помазаника па таман дошао изравно из небеса. И ти ћеш, изнад свега мудри младићу, сам увидети да, када је у питању Помазаник, чак и за најчвршће вернике – једноставно речено – још увек важи "биће шта буде", тако да је заиста веома тешко ваљано и јасно се усмерити у томе.

14 То из дана у дан све више постаје ствар народног предања, које проистиче из дуго неговане жеље народа, те Римљани изгледа не греше када кажу: "Ubinam vanis invectis superlativum tradit gens, nihil quam aquam haurire" [Кад народ због гласина преноси претеривања, то није друго до воду захватати], а тако је то донекле и са Помазаником. Истина, можда нечег и има, а можда и не, и тако би се из старог Јаковљевог бунара тешко могла захватити једна здрава кап воде. Шта кажеш на то, најмилији дечаче?"

15 Ја казах: "А како ли гласе та Исаијина пророчанства која се никако не односе на Помазаника, а поготово не на Мене?"

16 Јорам рече: "Да, најдражи млади пријатељу, најпре морам донети књигу. Напамет баш не знам та места, јер такве ствари се ређе изнова читају па се лако заборављају, поготово из области Пророка. Само мало сачекај, одмах ћемо донети."

17 Ја казах: "Знаш шта, већ је ноћ и то ћемо оставити за ујутру. Пошто данас још ништа нисмо јели, могли бисмо да прекинемо разговор, да вечерамо, па ћемо сутра наставити."

18 Сви су били сагласни са Мном, изиђосмо и упутисмо се у конак.


Друга ноћ у конаку[уреди]

1 Ја, судија и стари Симон отидосмо у конак, у коме смо већ једну ноћ провели и у коме су се обично задржавали Назарећани.

2 У Јерусалиму је важио стари обичај да је сваки град из свег јеврејског царства имао по конак који је носио његово име, и то је било зато што, ако би неко из Јерусалима или неког другог града хтео да се договори с неким или да сазна што из другог града, само је било довољно да оде у истоимени конак и тамо већ сретне неког или неколицину који су из истоименог града дошли у Јерусалим такође неким послом.

3 Овај обичај се временом проширио и на Европу. Раније су натписи на гостионицама имали сличну намену, а сада од тога готово да нема ни трага.

4 Ово спомињем само зато да се касније лакше схвати како су Ме Моји родитељи трећег дана предвече, дакле када су се вратили, сасвим лако пронашли, пошто су најпре отишли у конак по имену Назарет и питали где сам био у току дана.

5 Готово сви храмовници су овога пута после вечере отишли на спавање, само су Јорам и Варнава узели Исаију и тражили места која се баш ни не би морала нешто нарочито односити на Мене или на неког другог Помазаника. Потом су и њих двојица, савладани умором, отишли на спавање.

6 За уморне ноћ пролази за трен, тако и храмовници још једном хтедоше да се окрену на другу страну, али већ је навелико свануо дан и будио их да устану и упуте се на своју дужност, што им баш данас уопште није пријало, чак ни Јораму и Варнави јер у целом Исаији нису могли наћи баш ниједно право место којим би Ме ућуткали.

7 Док су тражили, Јорам рече Варнави: "Као да смо зачарани. Имао сам за ову прилику гомилу места пред носом, а сада тражим готово цео сат као уморан гавран своје гнездо и не налазим ништа, ама баш ништа."

8 Варнава рече: "Али то ионако уопште није битно, јер ако би дечак на основу својих изузетних особина, наравно ако му остану и у зрелој доби, хтео да постане Помазаник, па нека остане при своме, када то уопште и није нешто посебно. Ако га касније напусте ове особине, онда ће и он сам по себи напустити своју замисао о Помазанику. Но, ипак понеси књигу, можда нам затреба у току дана. Пођимо у дворану, већина је, вероватно, већ тамо."

9 Обојица се подигоше и пожурише ка дворани.


Почетак седнице трећег дана и Јорамов покушај да промени предмет расправе[уреди]

1 Тек након њиховог доласка на своја места, поче расправа трећег дана.

2 Пошто Ми веома наклоњени Римљанин даде знак, Ја иступих и, обративши се Јораму, рекох: "Ево смо већ трећи дан окупљени овде у овој дворани. Ради се о томе да Ми, као што си јуче и најавио, покажеш из пророка Исаије места која се по твом мишљењу не односе ни на Мене ни на било ког другог Помазаника."

3 Јорам рече: "Да, мој најмилији младићу, то би било право, али ја сам већ дуже времена баш та спорна места сметнуо с ума и сада ми је јако непријатно да их тражим, поготово пред тобом, јер ти изгледа имаш изванредно памћење и цело Писмо знаш напамет од речи до речи. Зато боље да се оканемо тога и ја само могу да кажем: ми, обзиром оног што смо од тебе чули и видели, пристајемо да си ти обећани, заправо већ приспели Помазаник. А ако бисмо сва та многа места сада тражили, стајало би нас превише и времена и труда."

4 Ја казах: "Не, пријатељу мој, не иде то тако. Ви бисте да Ме се на један уљудан начин отарасите јер да ли сам Помазаник или не, вама је сасвим свеједно само ако при том можете лепо да живите, да скупљате гомиле злата, сребра и свакојаког драгог камења. А ради се најозбиљније само о томе да ли сам то Ја или треба да чекате на неког другог?

5 Ако сам то Ја, онда је царство Божје међу вама и ви, ако сте добре воље, из Писма већ знате шта вам је чинити. А ако Ја то нисам, по вашем мишљењу или по доказима из Пророка, па, онда истрајте у вашим старим гресима све док вам смрт не постане судбина. Пошто вам тражење одговарајућих места задаје много труда и одузима времена, онда Ми дајте књигу и Ја ћу вам уштедети и труда и времена."

6 На то првосвештеник рече: "Да би пронашао само места која се највише односе на тебе."

7 Ја казах: "Па добро, онда Ми ти пронађи која се ни мало не односе на Мене."

8 Првосвештеник рече: "Е, само чекај. Дајте ми књигу!"

9 Дадоше му књигу и он, важним изразом лица, поче тражити, но дуже времена му не полазаше за руком. Коначно, пронађе нешто што му се учини подобним јер се на његовом лицу оцрта једна посебна врста задовољства, али из кога поче да се надима првосвештеничка гордост скоро грђе но у љутог ћурана. Јединственим владалачким заносом стави отворену књигу преда се па победнички заривајући кажипрстом у ткиво рече:

10 "Ево! Само дођи, млади Помазаниче из Галилеје, читај књигу па реци да ли и ово одговара твојој личности."

11 Ја казах: "Зашто Ме зовеш да читам из твоје књиге? Дух који је у Мени знао је то још пре но што ће је Исаија написати. Управо си отворио стих којим ћу те најлакше победити, тако да ни сам не бих пронашао бољи."

12 На то првосвештеник устаде љутито и, пун беса, рече: "Шта?! Ти ово знао пре Пророка?! Упозоравам те, галилејски дечаче, да си одвише обесан! Бројиш тек дванаест година а хоћеш да си старији од Пророка! Јеси ли луд?

13 Ако већ говориш о својој души или духу – што је ионако једно те исто – па неће она ваљда бити старија од тела, које још по сведочанству Мојсијевом мора да постоји пре но што се душа усели у њега.

14 Зар не каже Мојсије: "Бог обликова првога човека од глине и удахну му у нос душу живу." И зар из овога јасно не произлази то да је тело свакога човека готов дом за душу и да мора постојати пре ње? Јер шта би била душа без тела и одакле би дошла? Размисли добро, млади Галилејче, где и пред ким стојиш."

15 Ја казах: "Без обзира на то што си место првосвештеника заузео световним покровитељством, а не духовним позивом, и не узимајући у обзир што смо сакупљени овде у овој старој беседаоници храма, рећи ћу ти сасвим отворено да о духовним предметима судиш далеко лошије но слепи о бојама.

16 Када је Бог готовом Адамовом телу кроз нос удахнуо живу душу, она је очигледно пре тога била у Бога, заправо, нигде другде није ни могла бити јер Бог је бескрајан у своме бићу и, строго узевши, изван Њега се ништа ни не налази.

17 Бог пак, будући сам вечан, нема ничег у себи што је временско и пролазно или тек настајуће, него што је у Њему, вечно је, као и Он Сам. Он своје вечно велике мисли може само привидно одвојити од себе да би стекле сопствену самосталност, и када то ради, онда је то тренутак постања, те за биће Божје мисли, које је постало из Његове моћи и мудрости, тек почиње време, или боље речено, стање сопственог чињења допуштеног за стицање трајно самосталног постојања на изглед ван Бога, а у бити ипак у Њему.

18 Ако је тако, зашто онда не бих постојао у Духу и у Богу пре но што ће Пророк из Бога писати своје списе?

19 Уосталом у великој си заблуди ако мислиш да су дух и душа једно те исто. Душа је код људи духовни производ из материје, јер дух у материји је осуђен дух, који чека избављење; чисти дух никад није био осуђен, и сваки човек има свога духа, којег му је Бог подарио, који се стара, чини и управља човеком док постаје, али се са стварном душом сједињује тек када она сопственом вољом потпуно пређе у Божји ред, који је спознала, те сама постане потпуно чист дух.

20 Да се теби овај прелазак ни издалека није догодио, управо си показао тако што о сопственом Духу, без кога не би могао живети ни трен, ниси још никад имао икакву замисао.

21 Но, Ја познајем Свога Духа и већ дуго сам Једно с њим, зато и могу заповедати свој природи, јер Дух је заиста Дух Божји и никако не може бити други, јер изван Бога не може постојати ниједан који не би био Божји Дух. Размислите, и ти и сви, мало о томе и приберите се, тек онда ћемо прећи на текст који се "не односи" на Мене.

22 А теби, првосвештениче, саветујем да се према Мени суздржиш и да не прекорачиш границу дозвољене мере, иначе ћеш превише разјарити силу Мојег Божјег Духа против тебе. Видео си јуче шта умем, дакле, знаш шта ти предстоји ако пређеш међу. Јер Ја имам скупо право да говорим о Јеховиним стварима. Већ је довољно лоше то што се од вас, "слугу Божјих", мора купити право говора, по сатима одмерено, а још горе би било ако се поврх тога то право не би смело употребити."


Римски судија хвали Исусову мудрост[уреди]

1 Затим судија рече: "О, ти најмилији дечаче, који си сишао чисто с небеса. Па ти си већ сада мудрији од свих мудраца који су икада живели на Земљи. А шта ће од тебе тек бити? Да, ти си без сумње прави Помазаник (посредник између Бога и људи), јер још се не нађе мудрац који би тако као ти, кратко и јасно, представио разлику између материје, душе и духа. Заиста, ова поука заслужује посебну награду јер је досад нечувена."

2 Ја казах: "Остави то, племенити пријатељу. Коју награду би Ми могао дати, а да ти је одмах хиљадоструко не узвратим? Заиста ти кажем: ко чини добро своме ближњем из истинске, чисте љубави према Богу и ближњима, Мени чини и биће му хиљадоструко позлаћено. А исто тако је и са лошим и злим делима, која ко почини свом ближњем."

3 Судија рече: "Шта тачно подразумеваш под лошим и злим, које не треба чинити своме ближњем? Рад сам то знати, јер као судија често долазим у положај да своме ближњем нанесем велико зло, наравно углавном против своје воље. Али наш закон је чврст и нема обзира ни према коме, чак ни према рођеној деци. Зато ми кажи шта је право."

4 Ја казах: "Да си ти донео законе, могао би и да их мењаш, али они су стара, зрело промишљена воља народа, а ти си постављен да поштено казниш прекршиоце против такве воље народа. Ако то чиниш праведно и строго по савести што закон прописује, онда не чиниш ништа лоше већ само добро.

5 Јер свако ко живи као члан већег друштва мора се повиновати законима реда и мора их учинити својим начелима. Ако то не чини, онда је неопходно да, будући сам за себе очито слабији, сноси нужне и горке последице за своју тврдоглавост која је против општег друштвеног реда.

6 Ако народ или његов владајући представник, краљ или пак цар, постави судију који у потпуности познаје закон и строго га се придржава, онда судија не чини ништа друго до добро, јер чисти земљу од корова. Поступајући тако, испуњаваш своју дужност и чиниш добро људима који се залажу за ред.

7 Ти као судија пазиш нарочито на то да човека који је залутао суд својом одлуком првенствено поправи а не казни, то ти је врлина у срцу која је дар небеса јер се придржаваш вечног, истинског начела љубави према ближњем, које гласи: "Што разумно не желиш да се чини теби, немој ни ти чинити ближњима." Ако тако поступаш, онда си чист и пред Богом и пред људима и није ти потребно да се бринеш о томе шта је добро, а шта зло.

8 Када би они који седе на столици Мојсијевој и Ароновој тако чинили, и да су чинили, никада их ви Римљани не бисте поробили. Али пошто нису остали верни старом закону, који је дат подједнако свим људима, него ствараху своје по сопственим жељама, тако је и Бог одвратио своје лице од њих и дао их под оштру шибу многобожаца, па нека под њом и остану због своје големе и грубе тврдоглавости.

9 Ти си многобожац, па ипак Ме препознајеш, они су Јевреји и требало би да су деца Јеховина, а не препознају Ме, тешко да ће Ме и препознати. Шта је сада то? Чини Ми се да је исто као што је већ један Пророк рекао – али наравно већ тада тврдим ушима: "Он дође међу своје у своје имање, а своји Га не препознаше и не примише." Али тако је како је. Ево, показао сам ти право стање ствари, а сада је време да мало боље погледамо места која је првосвештеник пронашао, а која се "не односе" на Мене."


Римски судија чита и објашњава стихове из Исаије (9:6-7)[уреди]

1 Овде Ми првосвештеник гурну књигу и рече: "Ево, читај сам и разоткриј сам себе!"

2 Ја узех књигу, дадох је судији и показавши му она места, замолих га да их гласно прочита да Ми нико не би приговорио како читам у своју корист. То је судији ишло лако, јер је добро познавао већину језика Блиског Истока, поготово је старохебрејско писмо читао боље од свих храмовника заједно.

3 Судија радо узе књигу и прочита из ње следеће: "Роди нам се дете, даде нам се син којему је власт на његовим раменима и Он се зове: Дивни, Саветник, Силни, Јунак, Отац, Вечни, Мир, Кнез. Да Му власт буде велика и миру да нема краја на престолу Давидовом и у царству његовом; да га учврсти судом и правдом сада и вечно. Ово ће учинити ревност Саваота." Затим судија упита првосвештеника да ли је текст добро прочитао.

4 Првосвештеник то потврди дубоко се поклонивши.

5 Потом судија настави да говори у Моје име: "Па ви сте, како ми се чини, пронашли баш место које овом милом и мудром дечаку одговара као ниједно друго.

6 Како ће пак девица родити сина, кога ће назвати Емануел, то смо, по мом личном схватању, толико претресли тако да ја више ни најмање не сумњам да је овај дечак баш син о коме је Пророк пророковао и син девице коју по вашем личном признању добро познајете, мислим, по имену Марија.

7 И ако се не варам, недавно сам у једној прилици од капетана Корнелија чуо причу о оном дивном рођењу у Витлејему, у празној стаји за овце – у недостатку бољег конака; то ми је испричао са великим одушевљењем и дубоким саосећањем због тада заиста непријатне судбине оне племените породице. Рекао ми је да се често о њој распитивао, али да ништа није могао сазнати откад је отпутовала из Египта. Нажалост због државних послова морао је да оде у Тир, иначе би сасвим сигурно седео овде.

8 Значи, били бисмо начисто што се тиче пророчанства које се односи на рођење овог дечака и ниједан савестан и разборит човек се не би смео супротставити.

9 Затим, да ће јести мед и масло како би научио разабрати добро, а одбацити зло, могу себи на староегипатски начин да предочим као саобразност, која можда, по мом мишљењу, хоће да каже: "Биће испуњен свом љубављу и мудрошћу и спознаће истинско чисто добро и одлучно зло."

10 Да је то у стању као ниједан мудрац и учењак на целом свету, о томе је малопре пред свима нама дао најјаснији доказ и тако показао да у себи духовног меда и масла сигурно има у огромним количинама, што је вама, мудрацима храма, већ довољно разјаснио као и да од њега можете да научите још штошта, а он од вас и код вас сигурно ништа. Зар то не говори и сувише колико меда и масла мора да је досад јео?

11 Све то несумњиво сведочи да је управо он Емануел, кога је стари Пророк предвидео а девица родила, и да убудуће таквог сина ниједна девица на овој Земљи неће родити.

12 У овом целом великом римском царству још никад нисам упознао сина од дванаест година који би му, без обзира на своје несхватљиве особине, и издалека био раван; па све мислим да се и други навод из Пророка, кога сте лично ви предочили, такође односи на њега као и онај први који вам је он на почетку поставио као такозвано претпитање.

13 Да, његовим рођењем заиста нам је рођено дете све деце, а нама, смртним људима, дат је син из крила богова – како ми, Римљани, имамо обичај да кажемо – чију несхватљиву власт носи једино он на својим сопственим плећима и није му потребан помоћник.

14 Пророк је, изгледа, кроз наведена имена означио само његове особине, па кажите и сами да ли му иједна недостаје?

15 Зар није диван својим разумом, својим говором, својим делима?

16 Који би ми мудрац на Земљи могао дати мудрији савет од овог правог и најчистијег сина богова?

17 Да је силан у сваком погледу – и у духу и у материји – у то ваљда не сумња нико који га је чуо како говори и видео шта чини.

18 Према вама, гордим свештеницима, који тражите да вас узвисују далеко изнад свих богова и да вам се моле, стоји његова неустрашива храброст и јунаштво, које је, надам се, довољно јасно обелоданио.

19 Да је његов Дух нужно вечан и да је Једно са Духом Божјим, доказао је кратко и јасно, и човек би морао бити слеп као најцрња ноћ, која је икада постојала на Земљи, па да не види на први поглед откуд ветар дува.

20 Једино он може људима дати истински, живи и унутарњи мир и зато је једино он прави кнез свих кнезова и пружа људима мир на Земљи као ниједан други кнез – што сам ја већ осетио.

21 Једино он може опет да успостави старо Давидово царство видовњаштва и спознања, које сте ви уништили, као и власт којој ће сви кнезови Земље, и поред својих скиптара и круна, бити вечно подани, јер царство најсветлијег спознања јесте и остаје најмоћније на свету и никаква моћ таме никада га не може потпуно поробити. А где је светлост, која све разлучује, тамо је и праведан суд и потпуна, отворена правда.

22 На крају још каже: "И ово ће учинити ревност Саваота". Који други Дух Божји испуњава овог дечака потпуно ако не Онај Јехове Саваота лично – нешто што сам увидео на први поглед. Како то да ви нисте када би то вас требало да се тиче више него мене, незнабошца?

23 О Богови, о сва пророчишта целог света! Колико страшно слепи, глупи и зли у срцу мора да сте када нисте у стању да одмах увидите и осетите откуд ветар почиње да дува? Зар ја, незнабожац, морам да вам кажем да је тако?

24 Шта ли би само о вашој мрачној тврдоглавости рекао Пророк који је написао ово пророчанство када би се десило да устане и стане пред вас?

25 Зар вас не обузима стид када тако глупо и слепо стојите пред очима Оног чија вас воља једино оставља у исквареном, самозаслужено лошем животу и његовој мрачној власти? Зар не би могао да вас испремеће како је јуче учинио с магарцем и с великим каменом?

26 Па они још увек у недоглед размишљају шта је право, што пред неким Богом, кога не познају и у кога никад нису ни веровали, што пред светом, од кога су се сви добро угојили а хтели би још и више, док пред њима стоји један прави правцати Бог, опремљен свим особинама које је икада људска машта о једном Богу могла замислити, наравно на најузвишенији начин.

27 Чекајте, сада ћу ја вас, старе глупаке, да упитам како замишљате Бога! Па ваљда имате неку представу о Њему? Хајде говорите, јер вам сада ја заповедам да одговарате!"


Јорамов одговор[уреди]

1 Због овог оштрог ословљавања судијиног наши храмовници изгубише сву присебност и толико се препадоше да су једино били у стању да муцају уместо да разговетно говоре. Још некако најприбранији би Јорам, зато се и подиже са своје столице, поклони се дубоко пред судијом и рече:

2 "Високи, племенити и праведни господару и судијо над целим Јерусалимом и далеко изван њега! Што се тиче појма о бићу Божјем, то је за нас тешка ствар, јер је још код Мојсија било изричито забрањено да имамо о Њему неку представу или ма и донекле сликовиту замисао. И зато у нашим храмовима нећеш пронаћи ни једну слику којом би за спољашња чула могао да замислиш неку очевидну представу о Божанству.

3 Па ипак су наши оци, Аврахам, Исак и Јаков, више пута имали виђења у којима су Бога стално гледали у савршеном људском обличју и с Њим говорили премда код Мојсија касније стоји: "Бога не може нико истовремено гледати и бити жив јер Бог је огањ који сажиже и пребива у неприступачном светлу."

4 Али Мојсије је, ипак, једном тражио да види Бога иако би му то донело тренутну смрт. Онда, на Синају, Бог рече Мојсију: "Сакриј се у ову пећину, проћи ћу туда. Када те будем позвао, изиђи из ње и видећеш ми леђа."

5 Ето видиш, час је реч о лику Божјем, а час – и то строго законски забрањено – и није и никако не сме бити; у таквој прилици ће некакво замишљање или поимање Бога заиста бити тешко, или временом и немогуће, премда човечија душа чезне за Божјим ликом, па строго узевши, не можемо незнабошцима толико замерити што свог Зевса замишљају као савршеног човека. Ми имамо само реч Јеоуа [Јехова] и скоро ништа више.

6 Што се тиче мене као човека, и мени је, као и теби, овај дечак као Бог прилично добар и поприлично моћан. Али погледај само народ како је привржен науци Мојсија и Пророка. Храм је старо средиште његовог надахњивања, тамо приноси своје жеље, надања и верује да је у храму ближи своме Богу, да га Овај чује кроз ухо првосвештеника и услишава његове молитве такође преко првосвештеника и његових помоћника. Одузми то одједном народу и постави уместо Ковчега завета овог божанског дечака, и можеш одмах очекивати општи преврат у целој земљи.

7 Ми смо луде јер смо приморани да то будемо; да није такав случај и да нам од тога не зависи живот, а и благостање и мир народа, онда то већ одавно не бисмо били. Или можда мислиш да је тако једноставно народу представљати да нешто јесте што није и о чему, и поред најбоље воље, ни сам немаш неку представу?

8 Ја о овом дечаку мислим исто што и ти, али без обзира на све, пред народом морам да терам стару лудост и не смем дозволити да се примети ни најмањи траг да у себи имам сасвим другачију веру од оне коју споља показујем.

9 Међутим, ако би дечаковој моћи, временом, пошло за руком да на себе скрене пажњу народа као сада нашу да га препозна и прихвати за оно што јесте, онда би са целим храмом лако изишао на крај. Али стара ствар у којој се укрштају многобројне користи не може се тако лако гурнути у страну као какав стари орман кога можеш лако без размишљања бацити и уништити и на његово место ставити неки други.

10 То је моје мишљење, које, сигуран сам, сав храм дели са мном и сумњам да ће ми ико противуречити."

11 Судија рече: "Да, то мишљење за сад нема баш много замерки, али једно би могло да се примети, а то је: Не бисте ли ви, ипак, ако верујете у дечаково посланство, могли на један подобан начин скренути пажњу народа на њега и показати шта је дошло у свет?"

12 Јорам рече: "Овај захтев припада, очигледно, онима који могу да се назову ваљаним и можда ће се ту нешто и моћи учинити. Међутим, то би био веома смео подухват, који би нама, а и милом дечаку, донео веома много нелагодности.

13 Прво и прво, дечак не остаје у храму јер ће га сасвим сигурно његови родитељи данас, могуће сутра, одвести опет у Назарет, који је, ипак, подалеко да бисмо све који за њега буду питали послали тамо.

14 А друго, нас би стотине хиљада озбиљно питали за разлог зашто Он, као Онај кога је Пророк најавио, не станује у дому који би Га једино био достојан, односно у храму.

15 И шта бисмо могли да наведемо као разлог зашто више воли Галилеју и Назарет од Града Божјег? Убрзо би народ почео да говори: "Град и храм мора да су се о нешто веома огрешили, то мора да се испита и окаје."

16 Укратко, могли бисмо да удесимо најбоље што можемо, па ипак бисмо народ одвећ узбудили и то би нам, заиста, задало велике муке. Зато ипак мислим да је најпаметније да се засад народу скоро ништа не спомиње, него да се све препусти дечаку и времену.

17 Шта год да буде дошло, ми смо овим тродневним чином припремљени, а и моћи ћемо још много боље да се припремимо. Уосталом, нека сада дечак говори и одређује шта хоће, јер његовој вољи ће се тешко ико супротставити."


Исусов оштар говор против лицемерства храмовника[уреди]

1 Ја казах: "Ту сам да вам донесем вест да сам дошао да испуним дела Оног који Ме је послао, а кога, по вашем признању, не познајете, али кога Ја уистину познајем, јер је у Мени у свој Својој пунини.

2 Мојсије је захтевао да Га види, а видео Му је само леђа, али је од тога пуна три дана био заслепљен и његово лице је светлело толико јако да га је морао покривати када би прилазио народу јер њихове очи нису подносиле толики сјај.

3 А ви можете сада сасвим слободно да Ми гледате у лице и не заслепљује вас неподносив сјај светлости. Зашто? Зато што ово тело скрива Оног који је у Мени. Али без обзира на то, овде је више од оног што је било тамо. Но ви то не примећујете, јер пред вашим очима виси троструки Мојсијев покривач и висиће још дуго да никако не бисте могли препознати Оног који је из највиших небеса дошао код вас.

4 Са судијом вам је лако да причате јер саслушава ваше вешто састављене речи, али са Мном беседовати нешто је теже, јер чујем тајне мисли ваших срца, које звуче сасвим другачије од речи ваших уста. И баш зато сте Ми у великој мери гадни, што се споља гладите, а изнутра сте, у души, пуни прљавштине.

5 Ако вас је судија, који у свом срцу нема лукавства, позвао да народу скренете пажњу на Мене и да га обрадујете испуњењем своје наде, зашто онда тражите којекакве околности по којима тако шта уопште не би било могуће?

6 Ја ћу вам рећи отворено у лице: ви то нећете, не народ, ви лично сте моји најљући противници. Али, то је ионако свеједно јер, као прво, моје време још није дошло, а друго, овај храм сте превише оскврнавили да бих могао у њему становати. Заиста, неће се више преко Мене повећавати ваш углед.

7 Дурите се зато што вам је Мојсије забранио да Бога представљате као насликан лик, али вам не смета што себе правите боговима пред народом и учите га, најозбиљније, да Бог без вас ништа не чини и не услишава ни једну молбу осим молбе ваших уста. Кажите да ли вам је и то Мојсије наложио?

8 Да, да, ви морате да водите народ путевима који воде у небо – јер је то Божја воља и то су Мојсије и брат му, Арон, наложили – али ви управо радите супротно и држите ваш сталеж, Бога, народ и храм ни за шта друго до за некакву дебелу краву музару, коју, како и сами кажете, једино ви имате право од Бога да помузете.

9 А Ја вам кажем да вам Бог, кога се одричете сваким дахом и сваким откуцајем била, ово право никада није дао и да ваше механичке молитве никада није услишио, не услишава их и никада их неће услишити.

10 Јер да је Бог икада услишио ваше неотесано драње и крештање, зацело бих и Ја о томе нешто знао. Јер што зна Отац, то зна и Син, или: што зна Моја љубав, то зна и Мој ум. Али о услишењу било какве ваше молитве не зна ни Моја љубав ни Мој ум.

11 Међутим, ви и даље говорите: "Ако ти, човече, Бога за нешто молиш, онда ти то ништа не помаже, али ако нам принесеш жртву и ми молимо за тебе, онда ти наша молитва помаже. Само ми, свештеници, смемо да молимо тако да помоћ не изостане, а народ само да приноси жртве и на тај начин, жртвама, уз нас да се моли."

12 Тако исисавате народ двоструко: прво, узимате десетак од свих плодова и све првенце домаћих животиња, док за све првенце људи узимате добар откуп, а друго, без престанка наговарате народ на жртве и обећавате му за њих дуге молитве које никада не извршавате.

13 Јер себи говорите: "Молили ми или не, то доносиоцу жртве ионако ништа не вреди. Ако му нешто вреди, онда је то само његова жртва коју нам је принео у доброј намери." И тако не чините ни за шта примате плату.

14 Са чим да вас упоредим? Ви сте свагда против Бога и личите на крволочне вукове, који наоколо иду у јагњећој кожи да овце пред њима не би побегле и да би их утолико лакше својим оштрим зубима зграбили и растргли. Али какав ваш рад, таква ће вам бити и плата, тамо, у царству духова. То вам Ја кажем и можете бити сигурни да ће се за вас Моје обећање испунити."


Исусово пророчанство о разорењу Јерусалима. Истина о Захаријиној смрти[уреди]

1 На овај Мој говор првосвештеник се веома расрди и рече: "Дечаче, ко ти даде право да нама и храму претиш? Зар смо ми поставили прописе, које морамо да испуњавамо? Колико су биле мудре твоје пређашње речи, ове сада нису. Зар не знаш да од једног ударца дуб не пада и да је залудно мењати оно што се никако не може променити? Промени ти народ ако можеш. Јевреји су већ веома старо дрво, које више не може да се савија као млада леска.

2 Ми уопште не сумњамо да ти је Бог доделио неко више позвање, али зато немој да газиш старе установе, које потичу још од Мојсија – додуше са неким додацима, које је касније захтевало време, и да нас, управитеље, упоређујеш са крволочним вуковима у јагњећој кожи. Јер ми још никог нисмо растргли, а ако смо кажњавали богохулнике, храмохулнике и прељубнике, то значи да нисмо радили ништа друго до што је Мојсије заповедио. Зар за то кажеш да смо поступали неправедно и против Божјих прописа?

3 Ако са нама говориш, онда мало боље одмери своје речи. Јер ако нађеш нешто лоше на нама и на храму, онда нам то реци детиње чисто, а ми ћемо видети шта се може урадити. Али неким богомудреним претњама код нас нећеш ништа постићи."

4 Ја казах: "С том врстом још нико ништа није постигао, ни благим, ни оштрим речима, зато ћете и остати какви сте – све до краја света. Због тога ће вам се и одузети милост и предати незнабошцима.

5 Погледајте преко мора копно Европе! Она је настањена чистим незнабошцима, ретко тамо доспе неки Јеврејин. Тамо ће се пресадити небеска милост.

6 За неких седамдесет година тражиће Јевреји Јерусалим и храм, али неће наћи место где је стајао и говориће: "Ха, шта ће нам старо место где је био храм? Хајде да нађемо неко боље, да ту саградимо Соломонов храм и уредимо га као што је некад био."

7 Да, тако ће говорити и тако ће и чинити. Али како буду почели да раде на храму, из земље ће избити моћна ватра, у којој ће грдно страдати и градитељи и грађа.

8 Након више таквих неуспелих покушаја, продреће моћна незнабожачка племена с истока и југа у земљу и опустошиће је, а ви, Јевреји, ћете бити распршени по целој Земљи и прогањани с краја на крај.

9 То ће вам се догодити јер сте се својевољно удаљили од старих Божјих прописа и уместо њих поставили своје веома похлепне, људске, и товили се од великог добитка, који су вам ти исти прописи донели.

10 Читајте само летопис храма и његове тајне догађаје, наћи ћете штошта још од времена Пророка од којих се коса сваког човека који барем донекле поштено мисли диже до наврх Ливана.

11 Зар није сваки свештеник и Пророк још био и каменован када је озбиљно намеравао да из дома Јеховиног одагна одвратне људске прописе и опет уведе чисто божанске?

12 Кажите, колико има откако сте првосвештеника Захарију, док је на чист начин жртвовао у храму, вашим рукама задавили?

13 Народ, који је Захарију дубоко поштовао и волео, захтевао је од вас да чује шта се са човеком Божјим догодило када сте на његово место поставили новог првосвештеника.

14 А ви га слагасте тако дрско рекавши са изразом пуним лажног страхопоштовања: "Захарија се у светињи над светињама мољаше за цео народ када му се поново појави анђео Господњи, чије лице светљаше више но подневно сунце.

15 А анђео рече зачуђеном човеку Божјем: "О, верни слуго Божји! Испунио си своје земаљско ходочашће и нашао се праведан пред Богом. Зато ћеш сада напустити ову Земљу и следити ме какав јеси, у телу, као и Енох и Илија, до престола свевишњега Бога на небу, где те чека велика награда."

16 На то Захарија, са већ небески преображеним очима, погледа ка небу и у трену нестаде из храма и са Земље у наручју анђела."

17 А ви на лажно место стависте још и бео камен с натписом "Захарије, човека Божјег, преображење." Тако сте се пред народом опет опрали и с њим славили човека Божјег уз свакојаке псалтире, премда сте га ви, као његови најљући непријатељи, између великог жртвеника и светиње над светињама, док се клечећи молио, као разбојници напали и задавили.

18 А што се догодило Захарији, догодило се и многим пророцима и истинским првосвештеницима по реду Ароновом. Али због народа сте им потом постављали величанствене споменике и одавали им почаст до дана данашњег.

19 Кажите, није ли тако? Заћутали сте неми од страха јер сам вам ово открио. Ви мислите да сте, због свог положаја, сигурни пред руком правосуђа; да, да, она вам нажалост не може ништа, јер се осим Мене неће наћи сведок. Али за вас Ми није потребно световно правосуђе – а ни Ја сам нећу дићи руку и казнити вас, али ако упорно останете наопаки, онда ће вас снаћи што сам вам малопре најавио. Ја сам говорио, сада говорите ви."

20 Овде се судија разљути па Ми рече: "Ако желиш, направићу са овим прерушеним слугама Божјим кратко суђење. Сасвим ми је довољно твоје сведочење."

21 Ја казах: "Мани се тога, јер гле, Моја воља је и превише моћна и могао бих да их уништим у трену. Али од тога не бисмо имали ништа ни ти, ни народ, а ни Ја. Довољно је, засад, што смо им њихову дубоку ноћ мало осветлили. Нагло наступајући дан би их тек сасвим ослепео а са њима и цео јеврејски народ. А то би се догодило, ако бих им, због њихових многих и најтежих грехова, одмерио строгу казну. Они ће се већ сами заплести у сопственим мрежама и у њима ће и пропасти.

22 Јер сваком човеку на Земљи постављена је мера, како за добро, тако и за зло, а такође и свакој установи и народу. Ако се буду напунили Божјег добра, биће изобилно благословљени и народ и Земља, али ако се неки народ и Земља напуне зла, онда их, неизбежно, сналази строг суд. Онда то значи да је народ одиграо своју лошу улогу и земља ће се претворити у пустињу. То ће се догодити и са овом јудејском земљом у не тако далекој будућности.

23 Ко може да схвати, нека схвати. Веома је близу време када ће се злим људима са кровова довикивати каквог су духа и њихова дела ће им се читати са њихових чела. Јер из школе из које сам Ја захватао што знам, захватаће и многи ученици Моје љубави, и знаће што Ја знам и чиниће што Ја чиним. Али није сасвим дошло време. Сазнаћете већ када буде потпуно дошло и знаћете како да се управљате.

24 Ето, говорио сам. Ако неко има нешто да каже, нека каже, јер ћу се међу вама задржати још само мало пошто ће они који мисле да су Ме изгубили ускоро пристићи у Јерусалим и наћи Ме овде."


Јорам признаје Исуса као Помазаника и моли га да објасни Исаију 52:14 и 53:3[уреди]

1 Јорам рече: "Драги дечаче, веома нам је жао ако смо те где увредили и што нас тако брзо напушташ. Чуј ме, драги, божански дечаче! Хоћу сасвим отворено да ти кажем још неколико речи и мислим да их нећеш рђаво протумачити, а ако те онда будем замолио и за савет, немој одвратити своја уста од нас, па ни од мене."

2 Ја казах: "Онда говори, мада знам шта ћеш рећи и који ти је савет потребан, али ипак због осталих кажи гласно, јер је њима потребније да то гласно чују него нама двојици."

3 На ово ми Јорам приђе ближе и рече: "Да си ти несумњиво онај који нам је обећан и чији долазак ишчекују сви Јевреји, а с њима и други народи, у то више ни најмање не сумњам. Шта ми је највише отворило очи, било је твоје тачно познавање унутрашњег опаког безумља храма још од памтивека.

4 Да, тако је, и већ дуго је тако, и зато што је нажалост тако, то је био и једини разлог што се веома важна земља Самарија од нас потпуно одвојила, а и са Галилејом не стојимо много боље. Духа ми више уопште ни немамо, само принудним владањем одржавамо и ово мало угледа што имамо.

5 Истина, и ја сам присилно учествовао у мрачној стези зидина Соломонових, али као појединац, премда увиђајући зло, нисам против њих ништа могао да урадим, јер код нас свака дејствена одлука зависи од Великог савета, а тамо увек пресуђује већина гласова. У приликама, које си пред нама открио, ја са својим гласом никада нисам био за, него увек против, али то осуђенима није ништа вредело.

6 У једну руку сада увиђам одвећ јасно да се храм овако не може одржати дуже од седам десетлећа, у другу руку, ипак, неповратна штета што ће ова стара, честита установа, изгледа, морати да пропадне и то утолико пре што нас Есени и Садукеји, који се налазе у непосредној близини, престижу.

7 Међутим, сада заиста најозбиљњије треба да се упитамо где наћи савет како би се храм следећих векова одржао. У Теби, божански дечаче, изгледа, налази се сва мудрост, која по мом мишљењу овде једино може да пружи меродаван савет.

8 И најзад, пошто си Ти по свој прилици Обећани − у шта, као што рекох, што се мене тиче, више ни најмање не сумњам − још нешто је веома чудно у вези с Помазаником.

9 Ево ти педесет и трећа глава пророка Исаије − ту узвишени Помазаник, који је истоветан и једно те исто биће с Јеховом, изгледа веома необично. Описује се Његова ружна људска особеност − ево стоји: "Да би се многи од њега ужаснули јер је нагрђен у лицу мимо сваког човека и у стасу мимо синова човечијих."

10 И ево − погледај, мало даље опет стоји: "Био је презрен и одбачен, пун болова и болести. Толико презрен да су заклањали лице од њега, зато га нисмо поштовали."

11 Заиста, када те посматрам овако здравог и лепог, а и сада видим да си поштован, онда се то никако не слаже са Пророком, или шта је Пророк тиме хтео да каже?"

12 Ја казах: "Да, то ће бити коначни, потпуни и истински знак да сам управо Ја Обећани. Јер на Мени ће се све то што је овде речено испунити готово дословно. Али што се тиче мога изгледа, на то се Пророкова изјава не односи, него Пророк овде само сликовито описује потпуно изопачену нарав и начин размишљања садашњих људи, према којем ће Моја нарав и начин размишљања изгледати као накарада, закржљала свакојаким болестима и боловима.

13 Зато ће Ме угледни и богати овог света веома презирати, и бежаће од Мене као од лешине, а када одозго буде дозвољено, прогањаће Ме као најгорег злочинца, што се сада, очигледно, и пред вама показало. Јер да као дете човечије нисам под римском заштитом и да је дошло време изложености Мога спољашњег људског, заиста, жив не бих изишао из ваших руку.

14 А такви какви сте великим делом, такви ћете и надаље остати све док вас не снађе велики суд, о коме је пророк Данило пророковао док је стајао на светом месту.

15 Међутим, могло би све бити сасвим другачије ако бисте увидели своју велику заблуду, покајали се и потпуно обратили. Али то је за вас тежак задатак и тако је једини савет који бих могао да вам дам и који сам вам са овим већ и дао − узалудан. Јер сте превише везани за свој светски углед и за своје земаљско благо, а ови ће вас сурвати у суд. Нећу вас Ја осудити, премда бих могао на основу Моје моћи, то ћете учинити ви сами и ваша похлепа.

16 Ти сматраш да би само требало да вам дам добар савет, а ви бисте већали о томе како да се неприметно пренесе народу. Да, да, ви бисте се договарали, али би вам се супротставили ваш новац и светски углед говорећи: "Ми остајемо што јесмо и најпре ћемо сачекати да видимо да ли ће нас икада снаћи онај суд, јер овако стару и учвршћену установу неће тек тако један галилејски дечак сатерати у мишју рупу." Онда ћете мој савет већином гласова одбацити и остати какви јесте, заправо још много гори.

17 Одбаците ваше злато и сребро, напоље са огромним количинама скупоценог драгог камења и бисера. Много тога разделите сиромасима, а сав вишак дајте цару, који једини има право скупљати блага Земље и употребити их у тешким временима. Живите само од оног што вам је Мојсије одредио, покајте се због многих својих злочина и поправите своје велике грехе делима праве љубави према ближњима. Немојте имати тајне пред народом, него будите истинољубиви, праведни и верни у свим својим речима и делима. Останите у томе чврсти и немојте никада бити тврдоглави са људима који су надахнути Духом Божјим. Тако ће суд изостати, а храм постојати до краја света.

18 Јер Господ Бог неће да људи буду стројеви Његове моћи, Он хоће да Му буду слободна и самостална деца, која сама делују. Ваше жртве и молитве уопште Му нису потребне, него да Га у својим срцима препознате, да Га изнад свега љубите и своју убогу браћу као саме себе. Чините им све што бисте разумно хтели да и они вама чине, тако ћете код Бога опет наћи сву милост и бићете Му драги као мајци њезина најдража деца, заштитиће вас као лавица своје младунце и стараће се о вама као кокошка о својим пилићима.

19 Да ли то можете? − О да, наравно да можете да имате добру вољу, али вам недостаје као што вам је увек и недостојала, и тако сам сада и Ја, као и сви Пророци и видовњаци, говорио глувим ушима и срцима."


Нови Ковчег завета[уреди]

1 Јорам рече: "Ја то баш не бих гледао као свршену ствар. Јер долази време, носи бреме, и, ако Соломон има право када тврди да је у свету све таштина, онда би могло да се догоди да и Твоје данашње пророчанство пређе у подручје таштине и да ми ипак послушамо Твој савет, који се заиста може узети к срцу. Јер види, у нас има подоста оних који се веома слажу с Тобом. Додуше, ми смо ваљда најмањи део житеља храма, али требало би да смо највиши, а као такви, без даљњег и пресудни. − Шта мислиш Ти о томе?"

2 Ја казах: "Такво стање ствари јесте у вас било и чешће, а понекад и умногоме боље, али ипак се никада није пробио бољи део већ увек велика гомила галамџија. Ипак, кажем ти, а то кажем сваком ко не само мисли као ти него тако и поступа, јер и међу многим злочиниоцима усамљени праведник ће стајати пред лицем Божјим:

3 Дали сте да се направи нов Ковчег завета, а за чување уклете воде набавили сте нов суд, што вам ниједан Пророк није препоручио, и то је зацело најлошији изум новијег времена. Заиста, то је било непотребно, како ковчег, тако и суд. Боље да сте уместо тога обновили своја срца правим покајањем у Богу и своју стару световну склоност променили у истинску љубав и милосрђе?

4 Заиста вам кажем: стари Ковчег завета пун Духа Божјег стоји сада у Мени пред вама, те вам каже сасвим отворено у лице да се у вашем новом ковчегу не налази ни најмања трунка Духа Божјег, али зато је пун старог, најгорег злог духа, који се рађа у вашим срцима. А уклета вода, то су ваше зле сузе због којекаквог светског губитка, тамо где сте се надали највећем добитку; а они који су вас издали Римљанима, ако сте успели да их зграбите у своје канџе, углавном су најјадније умрли од уклете воде.

5 Али од сада вам више неће вредети та вода макар и хиљаду пута уклета. Истина, некада је постојао договор да се онима који би у божанским стварима издали храм непријатељима Јеховиним − какви су од давнина били Филистејци и други веома зли и мрачни незнабошци − постави да пију отровну воду из Мртвог мора, па ако им ништа не би наудила, онда су сматрани невинима, док би у супротном, ако би им набрекао стомак, као криви били препуштени својој злој судбини и најзад би од последица и дејства мртве воде и умрли. Али одавно је тај пропис прешао у сасвим други.

6 Колико хиљада је већ помрло од последица вашег новог отрова иако нису ни најмање издали чисто Божанско из храма некаквим злим незнабошцима. Зашто ви сами нисте пили уклету воду када сте незнабошцима тајно − наравно за много злата − ко зна колико пута давали на разгледање Светињу над светињама?

7 Гле, то и још много штошта се овде збива; да, овај назови дом Божји на Земљи постао је права разбојничка јазбина. Не постоји злочин, који у овом храму није више пута извршен. Зар мислите да је овакво место још увек довољно добро да би у њему становао Господ Бог? Заиста, с мачем којим је просута крв брата твога немој ићи у бој, на њему је старо проклетство и нећеш с њим однети победу.

8 Да, своја срца бисте још и могли очистити, ако бисте озбиљно хтели, али ове зидине − никада. Зар и ви сами немате закон по којем нека земља, дом, њива, животиња и човек могу заувек да се опогане ако се тешко огреше о Дух Божји − зашто то исто не би био случај и са овим храмом у коме су се, у различита времена, догодили највећи и најгрознији пороци?

9 Али Ја вам кажем: Не само овај храм, него и цела земља оскврнављена је већ дуго и непоправљиво изнад сваке мере и зато ће је незнабошци и згазити и постаће стаништем разбојника и крволочних звери.

10 Овим сам вам отворено рекао Своје мишљење, а ви радите шта хоћете. Јер ћу вас ускоро напустити, а што сам говорио, говорио сам само пред вама и ни пред ким више, иако сам одувек знао како с вама стоје ствари, а и нећу ником даље говорити, јер би то било бескорисно. Ви можете, ако хоћете, још увек да се промените, али ове зидине више нису ни за шта. Разумете ли ви то?"


Првосвештениково подругљиво питање[уреди]

1 Првосвештеник је опет морао да се јави за реч: "Хајде, реци ти мени, дечаче, полубоже и получовече из Галилеје, где ћеш то да одеш, а да те тако дуго нећемо видети? Ја ипак мислим, пошто си Назарећанин и то син мени одвећ добро познатог тесара Јосипа и жене му Марије и будући да ћемо сигурно једном, двапут а и трипут годишње посећивати она галилејска места, онда не би требало да буде баш толико тешко да те тамо, као веома познату личност, спазимо и с тобом поразговарамо о даљем преустројавању храма? Шта мислиш, млади Пророче из Галилеје, у вези с тим?"

2 Ја казах: "Да је твоје питање било барем и мало искрено, а не овако подругљиво, онда бих ти и дао одговор, али овако ниси вредан ни једног другог до овог којег си добио.

3 Ти у Назарет можеш долазити хиљаду и један пут, ипак, никада више нећеш моћи да Ме видиш, а још мање да са Мном разговараш. Јер када будеш долазио, Ја ћу унапред знати, а куда ћу у међувремену отићи, то нећеш знати ни ти ни било ко од твојих храмовника.

4 Кажем ти, веома је тешко тражити и наћи Свезнајућег. Јесте, када Мој Дух буде дозволио, онда ћете Ме наћи. − Али ако бисте послушали Мој савет, онда нећу дозволити да се на Мене дуго чека и доћи ћу сам, а ако не послушате, онда само на онај начин као што сам већ рекао."

5 На ове Моје речи првосвештеник више не рече ништа, јер га је потајно веома болело што му као заступнику првосвештеника нисам указао поштовање. Међутим, остали то баш нису примили с нелагодношћу, зато што он за њих бејаше велики тиранин.

6 Тада Ми још једном приђе Варнава и рече: "Реци ми, најмудрији дечаче, како схваташ следеће стихове педесет и четврте главе пророка Исаије? Они описују утеху за Цион и гласе:

7 "Не бој се, нећеш се осрамотити, не буди плашљива, нећеш бити извргнута руглу. Заборавићеш срамоту свога девичанства и нећеш се сећати ругла удовиштва свога.

8 Јер Творац твој јесте муж твој, име му је Господ Саваот, а твој Избавитељ − свети Израиљев, Бог Земље свеколике.

9 Господ допусти да те оговарају да би била напуштена и у срцу тужна жена и као млада жена која је отерана, говори твој Бог.

10 Напустих те на трен, али Својим великим милосрђем сабраћу те.

11 Сакрих у часу срдње своје лице од тебе, али милошћу вечном помиловаћу те, говори Господ твој Избавитељ.

12 Јер то су ми као воде Нојеве када се заклех да воде Нојеве неће више плавити Земљу. Зато се сада заклињем да се нећу на тебе срдити нити те корити."

13 Гле, ови значајни стихови из Исаије звуче, упркос твојој претњи, ипак веома повољно и утешно за Јерусалим и храм. Ако можеш да докажеш да се и ови стихови на тебе односе, онда си нас потпуно уверио да си уистину обећани Помазаник и цео храм биће срушен и на светлој Ливанској гори саграђен нови во вјеки вјеков."

14 Ја казах: "Што је о Мени досад било написано, то је и било могуће да вам се објасни, али што се тиче Мене и Мога деловања од сада па надаље, то ће бити тешко, заправо немогуће.

15 Јер девица која не треба да се боји осрамоћења ни да буде плашљива због бојазни да ће бити извргнута руглу, него се више неће сећати срамоћења девичанства и заборавити ругла свог удовиштва, па то ваљда није Јерусалим и његов храм, јер се на њега већ одавно не односе сликовити описи нити девице, нити удовице.

16 Девицу о којој је овде реч успоставићу Ја: биће то Моја нова наука из небеса људима, а названа је девица зато што је пре тога није злоупотребило саможиво и блуднички дрско свештенство за своје срамне светске циљеве.

17 Али ова Моја будућа наука названа је привремено и удовицом зато што ћу јој бити одузет због вашег гнева и освете, али само дозволом Оног који је у Мени и нигде ван Мене. Овој девици и удовици бићу такође и муж јер ћу је Ја успоставити. А ко је заправо муж који је створио девицу и удовицу, то читајте код Пророка као и шта јој је обећано, јер Ја сам тај муж, а обећање се тиче само тајновите девице.

18 Много касније ће опет доћи времена каквима их је описао Данило када ће се и са овом чистом науком вршити велика злоупотреба, али са самом девицом више никада, него само са децом и унукама ове чисте девице и кратковиде удовице. Наравно, они неће имати удела у Моме обећању, осим ове девице потекле из Мојих уста и њезине многобројне чисте деце.

19 Ето, то ће бити тако и никако другачије. Јер са вама и вашим храмом нећу више никада имати било какво заједништво. Дошао сам заправо да вас спасем, нисте Ме препознали и прихватили. Убудуће ћете Ми доћи када вас задеси зла коб, али онда Ја вас нећу познавати и прихватити. Да ли сте Ме потпуно разумели?"

20 Варнава рече: "Заиста је потребно веома много стрпљења да бисмо те мирне душе поднели, јер постајеш све грубљи и несношљивији. Али нека буде како му драго, ми ћемо на све ово, ипак, још мало сачекати. Све ово ме, ипак, подсећа на гром, који при настанку твори убилачки јако светло и грмљавином чак и потресе Земљу, али одмах и престане и после њега је још мрачније него што је било.

21 Знаш, ти си на свој начин појава која тражи себи равна. Јесте да си нам пркосио, али си нас и разонодио. Твоје способности, младићу, биле би врло употребљиве, али би требало да добијеш сасвим другачије, слободније васпитање, а са својим величанственим и невероватним особинама требало би да покажеш мало више човекољубивости, тек тада био би човек каквог у свету до сада није било. Али ако останеш овако прек, тешко ћеш међу људима на свету имати пријатеље. Ако се твоја чудна моћ још и повећа и ако се не будеш плашио непријатеља, онда ће те се, истина, сви бојати, али те нико неће волети и поштовати. А мени је ипак више стало да ме сви људи воле, а не да ме се плаше. Шта о томе мислиш ти или можда неко од присутних?"

22 Ја одговорих: "Да, када би сви људи били чисти и добри, онда би био сасвим у праву. Али пошто их на Земљи има различитих, од којих су неки добри, а многи други лоши, кривоклетници и зли, онда би за праведног и добронамерног човека био веома тежак задатак да се постави тако да га сви подједнако воле. Морао би да буде са злима зао, а са добрима добар, што је, видиш, немогуће, исто као што је немогуће да постоји неко светло које би истовремено са истог места распростирало и највећу светлост и највећу таму.

23 Кажем ти, прави пријатељи непромењиве истине Божје ће Ме већ волети и то изнад сваке мере, али људи који Божји закон и истину газе и живе као да више нема Бога они нека Ме се плаше. Јер такви људи и похлепни безбожници ће Ме упознати као Оног који никако не разуме шалу и који сваком враћа по својим делима, јер само Ја имам за то вечно савршену моћ."

24 Варнава, смешећи се, рече: "Али дечаче, откуд то да причаш о вечном а једва бројиш дванаест година? Где то узлеће твоје помазаничко ревновање? Остани лепо на Земљи и сви ћемо те радо саслушати."

25 Ја казах: "Иди, постајеш Ми све непријатнији! Зар мислиш да говорим о Свом телу, које је на овој Земљи тек дванаест година? Зар вам још јуче нисам довољно објаснио вечност Духа који јесте и делује у Мени? Што Ме прекореваш да узлећем у Мом помазаничком ревновању? Најпре нешто схвати, па тек онда види можеш ли са Мном беседити и то о нечему што ти је непознато и далеко, даље од најудаљенијег пола Земље."

Никодимово питање о половима Земље. Пријатељство Исуса и Никодима[уреди]

1 Овде се један други старешина подиже и рече: "Дакле, шта знаш о неком најудаљенијем полу Земље? Реци ми нешто о томе, јер сам једном приликом нешто о томе чуо од неког Грка који је много пропутовао."

2 Ја казах: "Не само да знам о половима Земље, него знам, и то врло тачно, о свим за читаву вечност далеким половима небеса Божјих. Али да бих ти то објаснио, морао бих ти барем на хиљаду година дати учитеља. То је, значи, немогуће, и зато ћу ти рећи нешто сасвим друго:

3 Онима који буду у Мојој науци, даћу Свога Духа, који ће их тек учинити истинском децом Божјом и увести их у сву истину и мудрост, па бесконачност, како природног, тако и духовног, заиста неће крити ништа што би им остало непознато.

4 Ако би постао ученик Моје науке, добио би да окусиш дарова Духа Божјег и упознао би полове Земље много боље него што си их до сада упознао."

5 Овај Мој одговор га веома зачуди и он га добро упамти, јер је иако још млад, један од мудријих међу старешинама. Јер звање старешине често би добио и веома млад човек ако је поседовао доста средстава и способности, тј. злата а и разума. А њему то није недостајало. То је био Никодим, који је касније, када сам почео са проповедном службом, потајно уистину постао Мој ученик, као што је то сада већ познато.

6 Овај старешина је све што сам говорио записивао дубоко у свом срцу и на то веома усмерио пажњу. Он се подиже са седишта, приђе Ми, стиште Ми љубазно руке и рече шапатом: "Драги, најмилији чудни дечаче! Ако можда опет дођеш у Јерусалим, посети ме, нас двојица ћемо се лако сложити. И ако твојим родитељима што затреба, нека се једино мени обрате. Зовем се Никодим."

7 И Ја му такође љубазно стиснух руку и казах: "Ако будеш једном дошао у Назарет, онда ћеш из свег старешинског збора бити једини који ће Ме наћи, а ако ти ишта недостаје, слободно дођи код нас, помоћи ћу ти у свему што ти икада буде требало. Уосталом, твоја воља је добро дело.

8 Али пошто си градоначелник Јерусалима, обрати пажњу да веома властољубиви првосвештеник, који није хтео да Ми укаже част, не изврши превелико угњетавање у храму и ван њега, јер би Ме то присилило да пре времена препустим град да га снађе суд.

9 Сети Ме се! Моје име је Исус Емануел, а Мој Дух се зове Јехова Саваот. Сада знаш на чему си. Имај поверења у Мене и гради на Мени, тако нећеш видети смрти."

10 Када Никодим чу те речи, ликова кришом у својој души, али не дозволи да то његови другови примете.


Судијин завршни говор[уреди]

1 Након тога римски судија протрља чело и рече веома гласно: "Чујте ме још једном! Три дана сам оштро посматрао овог дечака и све што сам на Њему приметио, од Њега чуо или видео, упућује на то да је Он једно потпуно другачије биће од нас јадних и надасве слабих и смртних створења ове Земље.

2 Истина, по Свом земаљском рођењу припада јудејском племену и делом је под законима храма а делом као сваки Јеврејин и под нашим. Али запазио сам веома добро да је Дух овог дечака, заправо, основа свих закона, како сваке државе, тако и сваког друштвеног уређења, а даље и свих нама недокучивих закона материје и закона духа. Он је истовремено и дубоко мудар и праведан судија и нема у Њему ни трунке нечег макар и привидно лошег. Шта онда имају наши закони с Њим када је Он, то је очигледно, Господар над свим законима.

3 Зато Га ослобађам и постављам високо изнад свих наших римских закона, а и изнад свих ваших, који не значе баш много, и такође овим свечано изјављујем да је овај храм за примање Његове свете личности одвећ недостојан, и кад год буде хтео да посети искварени Јерусалим, биће најљубазније примљен у мом двору, који је далеко чистији, и то с највећим почастима, које смртници могу доделити једном бесмртном и свемоћном Богу.

4 И када будеш хтео да дођеш код мене, наглас ћу ликовати: Чујте народи, на мој дом, а и на владара Рима, излива се највећи благослов!

5 Узеће благослов од вас, Јевреја, и даће га нама, незнабошцима, а када дође време, још ћемо вас и згазити и прах и пепео расути над овим местом јер сте залудели народ и учинили да вас слави као богове и да вам се, буквално, моли.

6 Говорио сам с дубоким уверењем и мислим да ову седницу треба прекинути пошто ви, мрачни храмовници, заиста нисте спремни за промену, јер зашто трошити овако свете речи и говорити потпуно глувим ушима и каменим срцима."

7 Ја казах: "Још неколико тренутака па ће доћи они који Ме траже већ три дана. Сазнаће у конаку Назарет, који ионако припада храму, где сам и доћи ће да Ме овде потраже. С њима ћу опет отићи у Назарет, јер по телу морам остати код оних које сам верно за то изабрао."

8 Римљанин рече: "Али како је било могуће да Те Твоји родитељи изгубе? Јер колико ми је познато, морали су Те овамо допратити, а сада се чак и присећам да сам при улазу у ову велику испитну дворану приметио поред Тебе једног старог, честитог човека и веома младу, изгледа врло побожну жену. Изгледа да су, након што су платили испитнину, отишли са још некима из храма, после чега их више нисам видео, али, ипак, морали су знати да не можеш бити нигде другде до овде?"

9 Ја одговорих: "Најдражи пријатељу, види, то је сасвим једноставно. Ја сам тако хтео, зато што таква бејаше Моја воља и Мој вечни ред. Ја ти кажем, овај догађај сам предвидео још од вечности, те је зато све могло да се догоди на следећи начин:

10 Моји родитељи Ме очекиваху, као и све друге, у нашем конаку знајући да не могу да га промашим. Али пошто је хранитељ Јосип код једног дамашћанског оруђара наручио нека оруђа, отишао је тамо са Мојом иначе јаком мајком да му се нађе на помоћи. Будући да је унапред знао да посао неће ићи тако брзо, дао је задатак неколицини рођака, иначе познатих Назарећана, да Ме − у случају да он и Марија одоцне − поведу са собом до неке следеће станице како њих двоје не би морали да се од оруђара враћају у Јерусалим јер им је изван пута.

11 Тако бејаше договорено, а и учињено. Њих двоје су се задржали дуго и дошли до договорене станице, где сретоше мноштво родбине и познаника из Назарета, али Ја нисам био међу њима. Ови мишљаху да сам са пређашњим друштвом отишао до једног удаљенијег конака, што и Моји родитељи претпоставише, те сви без журбе наставише путовање да би тамо стигли тек после поноћи. Али Ме ни тамо није било.

12 У освит отидоше ка још удаљенијем конаку, али ни тамо од Мене ни трага. По повратку приспеће у наш конак и на своје велико олакшање сазнати где сам. Сада ће Ме овде наћи и благо опоменути."

13 Римљанин рече: "О, не, не, не смеју Те опоменути, иначе ћу се успротивити."

14 Ја казах: "Ах, пусти нека се све догоди како су Пророци предвидели; Ја ћу им већ рећи Своје мишљење, које ће им, као људима, бити веома корисно."

15 На то првосвештеник још нешто хтеде да каже, али Римљанин и наш Симон то више не дозволише те, још једном, прогласише седницу завршеном.


Долазак Исусових родитеља[уреди]

1 У том тренутку уђоше Моји родитељи у дворану, вођени једним слугом храма, и у себи се изнад свега зачудише што Ме затекоше у тако мудром и величанственом друштву.

2 Римљанин их одмах упита да ли сам њихов син.

3 Они то, изузетно радосни, потврдише. А Марија − не да би Ме опоменула, већ, напротив, да би њен мајчински углед мало уважила ова велика световна господа − рече, подразумева се, најљубазнијим гласом на свету: "Али, најдражи сине, зашто си нам то учинио? Већ скоро три дана Те тражимо и страхујемо."

4 Ја одговорих: "Како сте то могли када сам вам већ унапред, дома, рекао да ћу овде морати да учиним што је воља Мога Оца у небу."

5 На то ућуташе обоје, а ове речи им се урезаше дубоко у срце.

6 Потом им Римљанин исприча, доста опширно, какво сам биће, шта сам говорио и чинио и како су се сви чудили дубини Моје мудрости и моћи Мојих речи као и несхватљивој моћи Моје воље, затим како Ме је он као један од првих моћника Рима овде, у Јерусалиму, изнад сваке мере заволео те се понуди да њима, као Мојим родитељима, буде свагда на услузи,

7 на шта му се посебно Јосип најсрдачније захвали и препоручи му се, за случај потребе, као тесар и неимар, на шта ће од Римљанина добити велике грађевинске радове у Јерусалиму и око њега; чак доби Јосип да направи и нов судски престо на римски начин и тако заради доста новаца.

8 Своје пуно пријатељство Јосипу такође зајемчи пребогати Симон из Витаније, потом устадосмо и спремисмо се за одлазак.

9 Подигоше се и храмовници, па, дубоко се поклонивши пред Римљанином, отидоше, сви осим Никодима. Никодим нас најљубазније отпрати до великог двора Римљаниновог, а овог не могасмо одвратити од тога да нас прими у свој дом и укаже нам највеће гостопримство. Морао сам да му благословим жену и сву децу. Затим рече:

10 "Тек сада је сав мој дом обасут највећим благословом и највећом чашћу. Јер Господар свих господара и Краљ и Цар свих краљева и царева потражи мој дом и благослови га."

11 Можете замислити колико је то дирнуло Моје родитеље, да овај тренутак никада више нису заборавили.

12 Потом нас одведоше у трпезарију, где нас је чекао изузетан обед, који је Мојим уморним и гладним родитељима посебно пријао.

13 За трпезом и вечером, која је потрајала, морала је Марија све да исприповеда о Мом зачећу и рођењу и о мноштву догађаја из Мога детињства, а он се непрестано дивио често узвикујући:

14 "И то знају ови храмски јунаци − а ипак ништа не верују!"

15 После вечере повукосмо се на починак, а сутрадан нам Римљанин удеси веома удобан превоз до Назарета и дарова Јосипа новцем да му се нађе на путовању, а Симон нас отпрати до Галилеје, где је имао неког посла. Тако се вратисмо здрави и читави у Назарет и ту се овај догађај око храма и завршава.

16 Да сам потом све до тридесете године мало показивао Своје Божанско, познато је. Тиме је ово једино истинито саопштење о три дана у храму завршено. Благо ономе који га верује и који се над њим не саблазни. Ко га буде читао срцем верујући, много ће му благослова донети. Амин. То кажем Ја, Господ. Амин, Амин, Амин.


Моја, слуге, забелешка 13. јануара 1860. г.[уреди]

О Господе! Пре свега захваљујем ја, убоги грешник, Теби за ову дивну и до сада нечувену највећу поруку милости, које сам, као и цео свет, још недостојан. А будући да си Ти, о Господе, нама на тај начин већ указао тако велику и незаслужену милост, ах, онда нас њом и благослови, нас који Те пуни истинске вере свим срцем љубимо. − Сажежи помоћу ње наше разнолике слабости, ојачај нас у целосној љубави према Теби и нашој убогој браћи и дозволи да у Твоме пресветом имену свагда окрепимо срца тужне и изнурене сабраће. − И − о Господе, опомени се у Својој великој љубави Свога убогог слуге на Земљи и убудуће, те прими моју најдубљу захвалност за сва Твоја доброчинства, којих нисам био достојан, а ипак си ми их свагда милостиво пружао. Но, допусти да и мој благослов свима сиромашнима и оскуднима и потиштенима и свима Твојим истинским пријатељима, а мојим добротворима, буде сједињено делотворан са Твојим благословом у Твоме пресветом имену. Теби једино вечно сва слава и љубав и Твоја једина света воља нека буде! У дубокој скрушености Твоје милости најнедостојнији слуга.


Из писма Јакоба Лорбера првом издавачу ове књиге 11. новембра 1860. г.[уреди]

Што се тиче тадашњег управника Корнелија, он се потајно, ипак, налазио у Јерусалиму, мада наводно, посла ради, у Тиру. Јер угледни Римљани су били мудри људи те би подређене службенике често проверавали тако што би, наводно, отпутовали а у међувремену своју службу предали неком другом. Такав је случај био и у овој прилици за време испита у Јерусалиму. Римски повереник није знао да је Корнелије потајно присутан; али Јосип је, по једном унутарњем надахнућу, то знао и зато га је кришом потражио, те је од њега добио оно за шта га је замолио. Тако се догодило да је и сам Корнелије, добро преобучен, слушао расправу у храму, док је судија мислио да је у Тиру, и зато је, јавно, могао да га спомене само као одсутног.

Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом: