Деспот Вук и бан Зрињанин
Књигу пише бане Зрињанине,
Па је шаље сам деспоту Вуку:
„Господине, сам деспоте Вуче!
„Јал' ми шаљи до три добра своја:
„Једно добро, коња потајника, 5
„Друго добро, са очима ћорду,
„Треће добро, своју вјерну љубу,
„Јал' ми Вуче, на мејдан изађи.“
Када Вуку бјела књига дође,
Књигу гледа, а сузе прол'јева. 10
Мијаило Вуку говорио:
„Родитељу, сам деспоте Вуче!
„Што ти рониш сузе низ образе?
Онда Вуче сину говорио:
„Мијаило, моје миловање! 15
„Ово ј' књига бана Зрињанина;
„Мен' је бане књигу оправио,
„Да му шаљем до три добра своја:
„Једно добро, коња потајника,
„Друго добро, са очима ћорду, 20
„Треће добро, своју вјерну љубу.“
Тад Мијајло Вуку говорио:
„Подај њему до два добра своја,
„Али не дај моје миле мајке.“
Онда Вуче приче говорити: 25
„Не дам добра ниједнога свога.“
Тада Вуче на ноге скочио,
А припаса са очима ћорду,
Па окрену коња низ пољану.
Кад је сиша на поље зелено, 30
Близо куле бана Зрињанина,
Насред поља чадор ударио,
Покрај себе дору привезао:
Њему никад сада мира нема,
Већ ногама поље раскопата, 35
Од њега се магла ухватила
Преко поља до банове куле.
Кад је бане маглу угледао,
Довикује два улака млада:
„Брже станте у поље зелено, 40
„Те виђајте каква ј оно магла,
„Што је тамо по мом пољу пала,
„Ил' је турска ил' каурска војска.“
Допадоше два улака млада;
Кад спазише сам деспота Вука, 45
Они с брже бану повратише,
Па казују бану Зрињанину:
„Господине, Зрињанине бане!
„Није турска ни каурска војска,
„Нег' је главом сам деспоте Вуче; 50
„Једно јање држи у зубима,
„А друго му лежи на прсима,
„Очи су му ка у говечета.“
Кад то чуо бане Зрињанине,
Он припаса бријаткињу ћорду, 55
Узе топуз у десницу руку,
Па он скочи на коња својега,
Оде бане у поље зелено.
Кад он дође сам деспоту Вуку,
Врисну бане из све своје главе: 60
„Господине, сам деспоте Вуче!
„Даклен волиш данас погинути,
„Нег' ми дати до три добра своја.“
Онда Вуче бану говорио:
„Прођ' се, бане, хала и мејдана; 65
„Ходи, бане, да се напијемо;
„Ја стар јесам, а за мејдан нјесам:
„Не могу се о коњу држати,
„С тобом не мог' д'јелити мејдана.“
Бане врисну из све своје главе, 70
Па на Вука топуз отиснуо;
Ал' му Вуче да устане не ће,
На сједећи топуз дочекао,
Па г' ухвати у лијеву руку,
Пребаци га у десницу руку, 75
Викну Вуче к'о да јелен pикну:
„Хоћеш, бане да т' оружје вратим?“
Па на бана топуз отискао,
Слабо бана Вуче ударио,
Међу очи ђе с' обрве вежу, 80
На мах бана с коњем раставио;
Скочи Вуче на ноге лагане,
Сабљом махну, одсјече му главу.
Ал' говори сам деспоте Вуче:
„Јесам ли ти, бане, говорио, 85
„Да ја јесам остарио јако,
„Да не могу управљат' мејданом,
„Веће не ћеш на мејдан ме звати!“
Па он оде својој бјелој кули,
Пије вино три-четири дана, 90
А на граду лубарде пуцају
На весеље сам деспоту Вуку.
Боже, нама здравље и весеље!“[1]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
