Делања код Аустискога цара

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Делања код Аустискога цара
Писац: Матија Ненадовић
Дневник Матије Ненадовића


24. декембра 1814. год. дали смо писмо молбено на г. графа Врбну, да би нам у Јего Императ. Величества аудијенцију исходатајствовао, чтоби прошеније народно јему ми својеручно вручили. Момак његов одговори: „Дођите прекосутра, биће вам одговор. То смо били ја, г. Ф(рушић) и Је(вта). У речено време ишли смо ја и г. Је(вта) и питали: има ли какав одговор за нас, и не би — међутим ишли смо сваки дан и вече и јутро.

28. декембра дошао нам је одговор писмен, да ћемо бесумњено имати аудијенцију код Јего Величества императора аустријскога — но кад император определи дан и час да ће нам г. Врбна јавити, и проче. Тај дан буду и писма (прошенија) сва готова, која је преписао Давидовић и Фрушић.

30. декембра у 8 сати по подне с г. Фрушићем одем у двор фиршту Метернику да му предамо писмо (на немачком језику) које смо начинили у име народа српскога, но служитељи његови кажу: „Дођите ујутру око 10 или 11 сати, онда ћете моћи предати.”

31. декембра рано у 10 сати одемо опет, гди место Метерника изађе нам советник державни Худелист, и прими писмо, и уверава нас да ће га тај час дати графу Метернику.

Препоручимо се да би и он као једна висока особа код Јего Величества како најбоље знао буде проговорити и умилостивити Јего Имп. Величество да би изволили представити султану, да би престао од онога свирепства које сада на Сербље у Сербији сушче излива. — Г. Худелист: „Знамо ми добро како и̓ Турци кољу и секу, и на коље набијају и досад, а особито сад су Турци веома огорчени на Сербље, и умислили су да Сербе сасвим истребе ако узмогу. Обаче тко им је крив, то су све тому они узрок”. — Ја: „Молим Ваше Сијателство, није прости народ тому ништа крив. Народ је прост, ненаучан, особито слуша и повинује се тко му се годе старешина нaѕoвe”. Г. Худелист: „Ја, ја, знамо ми то добро да народ није крив, но су криве њи̓ове старешине, а особито њи̓ов онај неваљали и гнусни Сенат, који су у Београду били, они су с нашим поданиками свирепије поступали, него сада Турци што ш њима поступају. Они су наше поданике неправедно ариштовали, глобили, били, убијали: они су сваку правичну трговину са својим неваљалством прекраћивали; они су хтели и наше у овој страни поданике против свога цара возбунтовати, да су с непорјадочнога њи̓овога поступања многи наши граничари, како терговци тако и други, несрећни постали; они су и на самога нашега цара хулили. Тако су се били возгордили са оном малом својом искром случајне среће, да ниједнога императора у Европи себи сравњали нису. Дотле су својим будаластим високоумијем били дошли, да се веће на комшилуку нису могли трпити, и да смо веће ми сви магнати готови били цару говорити, да једанпут дигне неколико регементи, да сав онај Београд разори, но опет, знајући ми милостиво срце нашега цара који жали народ, нисмо му хотели говорити, и чекали смо не би ли се поправили, али не ктеше се поправити дотле докле јадни народ у пропаст не турише. А ко вам је давао изнајпре барут, олово, пушке? Ко добре совете како ћете поступати? Ко ли код султана правдао и увешчавао га да ви нисте устали против Отоманске Порте, но против и његови̓ ребелијанта Турака и зулумћара. Једним словом, тко вас подигао да сте могли донде доћи, докле сте били дошли? Све је то наш цар као милостиви отац вама чинио и преко толики̓ благодејанија и совата опет нисте умели чувати, но они неблагодарни онако се непоштено владаше док бедни народ упропастише. Будите уверени да смо све то одавна предвидили, и точио знали шта ће и како ће с вама бити, но кад и прочи совати наши непослушани осташе, морали смо сожаљевати не о њима, но о јадном народу који је таковим у руке пао. — Преко свега тога, у време своје погибели, ми смо и̓ примили под своју заштиту. Турци су и̓ много искали, наш цар није и̓ хотео дати. — Наш цар народ је сохранио од Турака, и у време највеће ватре у своје државе примио, гди и сад се многи находе —.” — „Ваше Сијателство — рекнем ја — народ прости, који данас страда, тому није крив. Народ није знао њино неваљало поступање; ми за онај невини народ молимо; за народ који је двору аустријском и росијском свагда от толико столетија веран био.” — Фиршт: „Знамо ми добро да је народ српски добар, и да је он нам више и от 100 година свагда веран био, гди смо га годе потребовали, и ми њима и сада нећемо се отрећи, но ћемо све оно учинити, што се клони срећи народа серпскога, и буде у могућству нашему, а уверите се да ћу ја сад, јошт и не јављајући императору, јербо му знам вољу, писати нашему јелчији, барону Штирмеру, и по данашњем куриру, и наложити му да он представи дивану и султану како најбоље буде знао, да султан заповеди везиру престати од оног свирепије над Серби, а и кад цару јавимо, то ће исто и он учинити.” И отидемо.

1. јануара 1815. год. ишао је г. Је(вта) у квартир грофа Врбне, питао за одговор, и није ни тај дан изашао одговор за аудијенцију.

2. јануара око подне ја одем питати, има ли одговор за аудијенцију; опет служитељи кажу: „Морген, морген (сутра, сутра)!”

3. јануара рано одем код портирера и питам, цедуље прегледам, наше нема јоште; опет добијем одговор: „Морген, морген.”

4. јануара опет одем рано, прегледим цедуље, наше нема; портирер каже ми: „Вир ур, вир ур! (у 4 сата).” — Тога дана у 5 сати увече, изиђе нам цедуља да ујутру, тј. 17. јануара по немецком. будемо на аудијенцији код Јего Величества Императора аустријскога.

5. јануара у седам сати дођемо у Бург (царев двор). Уђемо у салу, гди стоје на реду они који су пређе нас опредељени. И тако и ми у ред на своје место станемо, тј. ја, Фрушић и Јевта. Дође ред и нас, уђемо у салу; и по обичном поклоненију, на питање Јего Величества, каже му Фрушић тко смо и шта просимо. Утом предам му ја прошеније — у руке. Император рекне: „Све ја то знам. Извесно је да Срби много неправо трпе, и трпити морају до времена, вас пак уверавам да сам ваш пријатељ био, и јесам, да сам вас помагао барутом, оловом, топовима, ̓раном, советима добрим, словом и делом, све сам оно чинио што се годе могло посредством мојим. Уверите се из тога, што сам вас у државе моје примио и заклонио, а да ћу и сад то чинити, то вам обећавам, али добар стати не могу хоће ли султан послушати; но опет мислим да ће мене пре послушати, него икаквог другог императора, будући сам с њиме у добру пријатељству. А да вас од стране Конгреса препоручимо и предузмемо, то засад не налазим за добро; прво, помислиће султан да му заповедати намеравамо, а то нисмо у состојанију чинити, и можемо ономе народу веће зло проузроковати, а ја не знам ко би радији био, ви или ја, да вам помогнем; но ћу му пријатељски представити и мислим утврдо, да ћете до неколико дана следства моји̓ претпријатија у дејствију познати, али ја знам добро докле име Србин и Турчин царствује, то двоје не може се сложити. Но ви будите овде јошт, ја ћу вама дати знати што воспоследује. Ја ћу султану од моје стране што могу лепше и ласкавије представити од стране комшилука, а и од стране христијанлука, и не сумњам код султана да се послушати нећу, но хоће ли њега његове паше послушати, то не знам. Ви знате како је код Турака, но шта ћемо кад се што боље засад за вас учинити не може. Ја би̓ најрадији томе народу помоћи; народу, велим, у којем толики интерес моје државе лежи, с којим сам се ја толико година лепо слагао, с којим на неки лепо живити желим. Моја је жеља заслуге српскога народа о мени оправдати и наградити, а и моје заслуге јошт већма код њи̓ умложити, сада пак јошт време није. Уверите народ о мом добром срцу к њему, о мојем посредствију и соучастију, и о мојем торжественом обешчанију: да ћу султану представити и молити га, како најбоље знао будем, да вам спасеније буде. Моје о вама обешчаније заиста чућете до неког времена, а желим и радићу да га у состојанију вашем осетите. А ви постојте онде (у Бачу) јоште, ја ћу вам казати шта буде.” — Потом ми одемо.

25. јануара у пол једног сата одем са г. Фрушићем код штатског советника г. Худелиста, да се молимо да би император или преко Хофкригсрата на Генерал-команду писао, да би Генерал-команда како пријатељски дала говорити београдскому везиру, да би престао од свирепог са Србима поступања, будући да смо у надежди да ће султан послушати цареве који су му писали, и да ће везир скоро доћи наставленије да са Србима мирно поступа. Но нисмо га нашли код куће. Служитељи рекну нам: „Између 8 и 9 сати дођите, моћи ћете са г. Худелистом говорити.” Између 8 и 9 сати одемо опет и место Худелиста добијемо разговарати се код штатсрата г. Пренера. Потом одем у кабинетску канцеларију императора аустријскога, да видим има ли какво решеније на инштанцију српски̓ емигранта. Ту ми императоров секретар јави да је иста инштанција јоште 18. јануара књазу Метернику отправљена. — Исти дан одем књазу Метернику. Ту ми јаве да је на Државну Канцеларију послана, и зато да се код штатског советника г. Худелиста или Пренера јавим. — г. Худелиста не нађем у канцеларији, а г. Пренер ништа ми није могао казати. — Доцније одем око 1 часа по подне и ту се наново пријавим код Худелиста, овај одма советнику државном г. Пренеру оде, извести га о делу, и Пренер ме дозове говорећи ми ово: „Ваша инштанција, коју сте 17. јануара нашем императору предали, послана је фиршту Метернику с препоруком всевисочајшом и са желанијем да би се у тајној конференцији внутрених дела о тому посоветовали, како би се желанију српски̓ емигранта удовлетворити могло, будући да њихово желаније са желанијем императоровим сасвим сагласно јест. У сонету се том за добро нашло да се иста инштанција у копији у Цариград интернунцијусу или јелчији аустријском, барону Штирмеру, пошље, и да му се од стране императора и Метерника и Државне Канцеларије дело српски̓ емигранта усрдно препоручи, тако да он, као што га Бог учи, и као што боље узможе, прилику гледа, онако ствар ову дивану и султану представити (турском) да само подозреније или каквом злу већем предупреди, будући да је ствар у себи тако чудна и деликатна (тугаљива), да се одовуд никакво наставленије дати не може, како Штирмер да поступити има. Бојати се убо морамо да с добрим намеренијем зло код Турака не ускоримо, а злим засад или силом или претњом поступати нити можемо нити је разумно; зато смо му препоручили само ствар српску и под совесни одговор званија и определенија његовог наложили му, да гледа сам како боље може вољу императорову испунити, и милости императорове достојним учинити се, и за вас добро издејствовати. Сад је време такво, да више и боље што за вас учинити нити знамо, нити се може. Со тим јоште једанпут увери ме и наложи Ми од слова до слова српским депутатом да кажем.

28. јануара. Између 8 и 9 часа одем с Фрушићем код штатсрата г. Пренера аустријскога, покажем му данашња известија како јадни Срби страдају, и молимо га да би учинили милост за коју смо и г. штатског советника Худелиста молили, да би о том императору говорили и у име нас молили, да би Јего Величество преко Хоф-кригсрата на Генерал-команду заповедио, да би Генерал-команда, каквим год лепим начином београдском везиру говорила, да би везир за љубов овог двора и комшилука престао од онаквог мучитељства, с којим Србље мучи и истребљује, и покажем му колико Турци Србаља у Београду и на други мести мучитељски истребили и то само за неколико дана. — Друго, молили смо и то, да се наложи Генерал-команди да заповеди официрима пограничне страже да свакога Србина који би преко Саве у ову страну бегао и тражио свом животу спасенија — примају, јербо досада није то за неко време допушчато. — Г. Пренер: „Господо, то није од султана, но је то све од онога проклетога Сулејман-паше; и ако и буде од султана, уверите се, да ће вам наш цар све као отац ваш што је год могуће учинити. Ми смо из канцеларије тако ту ствар Штирмеру у Цариграду препоручили да боље за вас бити не може; тако, велим, да ни наш сопствени интерес сматрали нисмо, а знате, да и ми наши̓ непријатеља имамо, да смо и сами код Турака оцрњени и толико смо му пута досад због вас и наше трактате нарушавали. Уверите се, да народу неће ништа бити, а да криви морају се бојати (премда је то код султана много што смо му онако писали), но не смеду они праве сећи. А знајте и то, да се они (Турци) и своје сенке боје, а ово што сада чине, ако је све истина, то ће им се извидети и оштрије препоручити да таква зла не чине, јербо наше команде нама не описују да је баш сасвим тако почело бивати и среда се сећи. Истина да Турци млого секу, али само оне, које им њи̓ови кнезови предаду. — И ми ћемо писати на Генерал-команду да гледу лепим начином говорити везиру, да не чини таквога мучитељства на христијанлуку, и јавити да смо писали у Стамбол, а што се тиче који Србин побегне амо, да га приме, обаче покривено, да Турци не виде. Опет уверите се да ће све то до 26 дана сасвим другојачије бити, за то доба моћи ће наш јелчија за вас сигурно штогод добро издејствовати.”

5. фебруара оде г. Фрушић по други пут код штатсрата г. Пренера питати: јесу ли писали на Генерал-команду, да би предложили везиру да престане од мучитељства и тиранскога поступања над Србима. Он каза то: „Ми смо јоште онај час писали Генерал-команди да нас добро и порјадочно у томе извести, раде ли Турци све оно што се овде од вас чује, јербо нама Генерал-команда није више јавила само за 40 Срба да су у Београду погубљени, и то од они̓ ребелијанта, које су њи̓ови кнезови сами Турком предали на смрт. Кад се о томе чрез Генерал-команду известимо, онда ћемо то дело по зрелом расужденију предузети: међутим доћи ће из Цариграда од нашега барона Штирмера је ли што могао за вас код султана издејствовати, и ми ћемо поред тога знати се владати за ваше шчастије.”

18. априла одемо код министра г. Пренера и јавили смо, да су Срби опет противу Турака востали свој бедни живот зашчишћавати, па само јављамо да знаду, а кад боље разберемо да ћемо доћи јавити им, и совата на то од њи̓ искати.

26. априла. Извесно разумемо, и опет г. Пренеру одемо, јавимо, и он каже: да су гранични команданти и њима о томе известије дали. Молимо да нам у таквом случају сонет даде. На то нам он каже: „Наш јелчија дивану турском говорио, но ништа успео није. Сам је Реис-ефендија казао: да та раја мора сва помрети, која се тако често буни” — Просили смо на то од њега совата, и да се овај двор с прочима подузме нас својим посредством са султаном помирити, но он каже: „Не могу вам на то одговорити, док се са г. Метерником не посоветујем, но други пут дођите у опредељени дан.”

3. маја. Одем г. Пренеру он тако каже: „Бу дући да је то дело сад овог магновенија врло немогућно, и ми морамо с Турчином врло јако пријатељство држати, зато сад ништа о том предузети не можемо.” Молили смо и казали, да смо ради опет код Јего Величества на аудијенцију изаћи и лично молити га. Он на то рекне: „Добро, изволте молити, он ако нама о том наложи, ми ћемо се старати.”

5. маја (17.) одем ја и г. Давидовић код г. Врбне, замолимо га за совет и милост, која нам је сада најнужнија у овим опстојатељствама, и да нам аудијенцију опет исходатајствује код Јего Величества Императора. Он одговори: „Што се тиче дела за које ме молите, није у мојој власти, обаче што будем и гди могу не одричем за вас говорити. За аудијенцију пак јавићу императору и што он каже известићу вас.” Потом запише наша имена. (Г. Врбна знао је славенски, и тако могли смо се почесто разговарати.)

6. маја. Одем рано, нема за аудијенцију ништа решенија. После подне оде г. Давидовић код г. Врбне и донесе писмо, да је Јего Величество изволело 8. сего у 8 сати дати нам аудијенцију.

8. маја 1815. год. (20. маја римског). Одем са г. Давидовићем код Јего Император. Величества Императора Франца Прваго. По обичном поклоненију представимо: како су Срби били Турцима послушни, но Скопљак-паша, везир београдски, заиште од најбољи̓ фамилија 3 хиљаде момака да погуби; каки су ти осуждени уплашили се и побегли, како су други устрашени к њима сајединили се и на оне Турке напали, који су Србе убијати хтели, и тако су неке побили, а друге из српски̓ села протерали, и да се народ решио веће сав погинути, а садашњим Турцима не могу покорни бити: но молимо да би с прочим својим сојузницима код султана учинио, да други везир кога Срби бегенишу дође, и прочаја. — Император: „Ви сте упливали у једну воду из које ћете мучно испливати. Ја вас сажаљујем и рад сам да испливате, а све знам шта сте трпили; мени је од гранични̓ команди познато.” — „Ваше Величество, ми нисмо упливали у ту воду од какве наше силе и непокорности султану; но нужда нас приморала, гора него 1813. год. кад се нас пола у Сави подавило, а пола под вашу заштиту пребегли. Па кад се сада на суву давимо, боље један ред на воду напливати, па ко се удави, а ко остане. А ако Ваше Величество са прочим сајузником и само мали прст помоћи пружите, то се надамо да ћемо моћи колико годе испливати, а ако ли не пружите, а ми ћемо се и на суву подавити”. — (Кад сам рекао „мали прст”, цар запита Давидовића: „шта је то „мали.) Император: „Но ја вам ништа помоћи не могу, ја сам сада у пријатељству са Турцима. А шта иштете и какву помоћ?” — На то ја кажем: „Само ону милост коју сте имали српском народу од лета 1804. до паденија српског 1813. год.” — Император рекне: „Шта сам ја и пре чинио, само једаред и то мало, дао вам барута и олова.” — „Ваше Величество, опет онако мало и просимо, као у оно време. И оно оружје секвестирато да даду”. — Император: „Е, да дам вама пушке, да пуцате на Турке.” — „Не да пуцамо, но да се бранимо док нас Ваше Величество са прочим сајузницима заштитите.” — На то император упита ме: „Јесте ли били код императора Александра?” Ја одговорим: „Просили смо, пак нас не пушта к себи.” Император рекне (које ми је чак после Давидовић казао): „А вражје политике, мисли он да нико не зна шта они са Србима раде! — А што вас не пусти к себи? — Ал ваљда неће зато што је у мом двору, — а то је свеједно.” Затим замолимо ми и то: да емигранти (бегунци) могу се слободно у Србију повратити. На то император: „А ко вам брани? — Хоћеш ли и ти ићи кући?” Ја одговорим: „Хоћу, Ваше Величество, како нам прошену милост поклоните.” На то он нам каже да причекамо јошт у Бечу, док нам, одговор даде.

15. маја оде г. Давидовић у канцеларију и питао за одговор, и казали му до 5 дана да дође.

20. маја. Оде опет г. Давидовић, но казали му да је послано г. Метернику. — Тај дан одем са г. Давидовићем у Штатску канцеларију, где изађе пред нас г. Пренер. Питали смо за одговор, но он каже нам да нема ништа. Представимо му каква је молба, и како се може народу помоћи, а колики је интерес царства у том српском народу помоћи; но он каже: „Све то знам, но сад није могуће, таква су опстојатељства и ми сожаљујемо.” — Молимо га да он све наше речи изјави фиршту Метернику, и од своје доброте срца да распространи; он одговори: „Хоћу, и дођите до 3 дана — шта фиршт одговори знаћете.” Међутим, казали смо му, како нас је император добро примио, и како нам је казао дати одговор.

23. маја била је велика парада зато што је Неапољ добивен.

24. маја. Одемо у 12 сати и причекамо у сали. Изађе државни советник г. Пренер и каже: у овом садашњем опстојатељству и у овом магновењу ништа вам одговорити, нити вам по жељи вашој помоћи што можемо, нити се од нас надајте. — Ми кажемо, да немамо куда ићи, но јоште хоћемо херцогу Рајнеру, и ако нас и он и ви сви отерате, ми ћемо опет доћи; десет пута ако нас отерате, ми ћемо и хиљаду пута доћи, и за милост просити, и прочаја. — Пренер: „Ја вам на оно прво ваше прошеније од стране г. Метерника то одговарам, а ви радите како хоћете.”

1. јунија. С г. Давидовићем одемо г. Пренеру, питамо га: је ли дошло једно прошеније на императора од српског народа послато преко земунског генерала Червенке и Генерал—команде, под датумом 16., и има ли какав одговор на све? Он одговори: „Ми не знамо, може бити да је Генерал-команда управо у главни квартир на цара послала, зато морамо чекати на одговор.” Ми смо опет пофторили наша досадашња моленија како за ̓рану оружије и проч. На то он одговори: „Ми смо писали, и одоздо одговорили су, да српског оружја више и нема код нас. А што се тиче од нас помоћи, сад у овом магновенију ништа вам помоћи не можемо, јербо и сами видите како је.”


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 166 година.