Девојка је ружу брала у башти,
Крај ружице прострта је постеља,
На постељи моја драга заспала;
Не могох је од жалости будити,
Нит’ је могох од радости љубити, 5
Већ се стадох вишњем Богу молити:
Да подухне вихор ветар од мора,
Да ми свали један листак од бора,
Да лист падне мојој драгој на лице,
Не би л’ ми се моја доага тргнула. 10
