Два брата (мало друкчије)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Два брата (мало друкчије)

0001 Коња кује Маркић Сењанине,
0002 А проклиње стару своју мајку:
0003 „О проклета стара мајко моја,
0004 Што ми н’јеси брата породила,
0005 Оли брата, олити сестрицу?
0006 Да си мени брата породила,
0007 Брате би ми коња придржао,
0008 Тако бих га лако потковао;
0009 Да си мени сестру породила,
0010 Сестра би ми чавле додавала,
0011 Мојега бих потково ђогина.“
0012 Ал Маркићу мајка проговара:
0013 „О Маркићу, моје д’јете драго!
0014 Ти не куни стару мајку твоју,
0015 Ја сам теби брата породила
0016 По имену Ника Сењанина;
0017 Теби било дв’је године дана,
0018 А Николи шеснаест година.
0019 Породих ти двије сестре миле,
0020 Обе су ми једном преминуле,
0021 А твој брате Сењанине Нико,
0022 Он ти пође у хајдуковање
0023 У Ивању високу планину,
0024 С њим одведе до тридесет друга.
0025 Ево теби шеснаест година,
0026 Откад сам те синко, породила,
0027 Три пут Нико двору долазио.“
0028 Када Маркић мајку разумио,
0029 Овако јој ријеч проговара:
0030 „Скухај мени лаку брашеницу,
0031 Ја ћу поћи потражит Николу.
0032 Ако бих га јунак наодио,
0033 Ја ћу остат с његовом дружином,
0034 Николу ћу двору опремити.“
0035 Када га је разумјела мајка,
0036 Скуха њему лаку брашеницу,
0037 Стави му је стара у торбицу.
0038 А да видиш Маракић-Сењанина,
0039 Гдје препаше свијетло оружје,
0040 А узјаше б’јесна коња свога!
0041 Оде јунак из Сења б’јелога,
0042 Оде јунак брдим и долинам.
0043 Кудгод иђе, на Ивању сиђе,
0044 На Ивању покрај воде ладне,
0045 Па разјаше врана коња свога,
0046 Пушти коња крајем воде ладне,
0047 Да му пасе траву дјетелину.
0048 А он сједе под јелу зелену,
0049 Па прегриза лаке брашенице,
0050 А препија студене водице.
0051 Ту Маркићу лоша срећа била,
0052 Тешки га је ајдук угледао
0053 Из Ивање, високе планине,
0054 Па је ајдук друштво дозивао
0055 И овако њима говорио:
0056 „Браћо моја, тридесет ајдука!
0057 Ено доље на води студеној,
0058 Ено доље голема јунака,
0059 У њега је свијетло оружје
0060 И он има врана коња свога.
0061 Полетите десет, дванаест друга,
0062 Отмите му коња и оружје,
0063 Ни русе му не штедите главе.“
0064 Када га је друштво разумјело,
0065 Све му друштво од послуха било.
0066 Полећеше десет, дванест друга
0067 И спадоше близу воде ладне,
0068 Па се крију крајем воде ладне,
0069 Да увате Маркић-Сењанина.
0070 Није лако к њему преступити
0071 Ни Маркића жива уватити.
0072 Чини им се велика грехота
0073 Погубити на води јунака,
0074 Нег се они натраг поврнуше,
0075 Арамбаши своме бесједише:
0076 „Арамбашо, наша поглавице!
0077 Није лако к њему преступити,
0078 А и њега жива уватити.
0079 Грехота је њега погубити,
0080 Сва је твоја слика и прилика,
0081 Стопрва му проницају брци,
0082 А црни су ко и у тебе су,
0083 Црне очи ко и у тебе су,
0084 Црни перчин ко и у тебе је;
0085 Грехота је њега побугити,
0086 Сва је твоја слика и прилика.“
0087 Кадар ихје ајдук разумио,
0088 Тешко се је био расрдио.
0089 Зубим шкрипну, а брцима мигну,
0090 Па повикне, што му грло дава:
0091 „О ајдуци, да вас Бог убије!
0092 Плашите се једнога јунака,
0093 Да би мени до невоље било,
0094 Како бих се у вас поуздао?
0095 Ви спаните на оду студену,
0096 Погубите онога јунака,
0097 Донес’те ми његово оружје,
0098 Довед’те ми његова ђогина.“
0099 Када ли га друштво разумјело,
0100 Арамбаше свог се поплашило,
0101 Па спадоше на воду студену,
0102 Околише Маркић-Сењанина.
0103 Ал их Маркић био оћутио,
0104 У водици угледа ајдуке,
0105 Па се скочи на ноге лагане
0106 И потегне свога јатагана,
0107 Око воде рашћера ајдуке.
0108 Све то гледа млади арамбаша
0109 Из Ивање, високе планине,
0110 Штоно јунак на водици ради,
0111 Па да видиш младог арамбаше,
0112 Гдје на ноге натуче опанке,
0113 А препаше свијетло оружје
0114 И полети до воде студене.
0115 Стаде ајдук за студену ст’јену,
0116 Преко ст’јене пушку наслонио,
0117 Пред образ је био преслонио,
0118 На чардаку гвожђе растворио,
0119 На Маркићу лишањ направио.
0120 Пукне пушка, остала му пуста!
0121 Ал погоди Маркић-Сењанина,
0122 Више паса, да не пушти гласа,
0123 Паде момче на главу у траву.
0124 Кад Маркића рана допанула,
0125 За рану се руком уватио
0126 И у себи снагу прекупио,
0127 Па још један Маркић проговара
0128 И повикне, што му грло дава:
0129 „Удри добро, од горе ајдуче!
0130 Удри добро, родила те мајка.
0131 И ја имам у овој планини
0132 И ја имам брата рођенога,
0133 По имену Ника Сењанина,
0134 Да би Бог до и срећа од Бога,
0135 Да би мене брате осветио!“
0136 Кад то чује големи ајдуче,
0137 Да је њему свој брате милосни,
0138 Баци пушку о тврду долину,
0139 Па полети покрај воде ладне,
0140 Пак је к брату своме допаднуо,
0141 Па ми брата грли и целива
0142 И овако њему проговара:
0143 „О Маркићу, љута рано моја!
0144 Је ли теби рана од умрћа,
0145 Оли ти је рана од видања?
0146 Ако ти је рана од видања,
0147 Продат хоћу свијетло оружје,
0148 Испод себе б’јесна коња мога,
0149 Ја ћу теби рану извидати.“
0150 Ал му брате једва проговара:
0151 „О Никола, брате од матере!
0152 Не мучи се, не видај ми ране,
0153 Јер ти јунак пребољети не ћу;
0154 Већ ти ајде б’јелу двору нашем
0155 И сарани нашу стару мајку;
0156 И ти реци нашој милој мајци,
0157 Да сам осто ја на мјесто твоје
0158 У Ивањи, високој планини,
0159 Са тридесет твојијех ајдука,
0160 Да сам тебе двору опремио.“
0161 Још би јунак тио бесједити,
0162 Једном рече: „Остај с Богом, брате!“
0163 Другом рече: „Поздрави ми мајку!“
0164 Трећом рече: „Прими, Боже, душу!“
0165 Изустио, душицу пуштио
0166 На десници брата рођенога.
0167 А да видиш Ника Сењанина!
0168 Кад видио, што је урадио,
0169 И када се ајдук размислио,
0170 Да погуби брата рођенога,
0171 Иза паса пушку потегнуо,
0172 Испали је у срце јунашко,
0173 Мртав паде више брата свога.
0174 Мили Боже, на свему ти хвала!
0175 Све гледају тридесет ајдука,
0176 Штоно раде два брата рођена.
0177 Ма ајдуци за Бога хајаше,
0178 Потегоше своје јатагане,
0179 Усјекоше дрва буковога,
0180 Направише до двоје носила,
0181 На носила браћу поставише,
0182 Одн’јеше их Сењу на Крајину,
0183 Дон’јеше их пред бијелу кулу.
0184 Своја их је мајка угледала,
0185 До дјеце је своје долазила,
0186 Па но дјецу грли и целива,
0187 Па закука иза свега гласа:
0188 „У Богу вам, до два сина моја!
0189 Оба сам вас на пут опремила.
0190 Ђавољега причекала н’јесам.“
0191 Колико се стара ражалила,
0192 Од туге јој живо срце пуче.
0193 Мртва дјеци на крилашце пане.
0194 Кад видјели то браћа Сењани,
0195 Тешку жалост они учинише,
0196 Добавише оце калуђере,
0197 Укопаше све троје заједно,
0198 Да не жали један на другога.



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/1. Junačke pjesme, knjiga prva, uredili Dr Ivan Božić i Dr Stjepan Bosanac, Zagreb, 1890