Два Деспотовића
(Из Босне)
Ој Боже мили, на свему ти хвала.
Одкако је свијет постануо,
Љепши цвијет није процватио,
К’о што веле и говоре људи
У бијелу Смедереву граду 5
Ћерца мила Ђурђеве Јерине,
По имену кићена Марица.
Кажу људи, да је љепше нема
У свих седам влашких краљевина
И свој бутун турској царевини: 10
Кажу људи, да је цура расла
У бијелу Смедереву граду,
А у двору у кафазу златну,
Нагоила лице за љубљење,
Наб’јелила грло грлење, 15
За двадесет и двије године.
Па каква је кићена Марица:
Да је ’наке у свијету нема.
Намамила цура муштерије:
Седам краља од седам земаља 20
И осмога цара од Стамбола
А на име Султан Бајазита.
То зачуо од Москова краље,
Како чуо на ноге скочио,
Опреми се, оде Смедереву; 25
Оде краље просити Марицу
Ћерцу милу Ђурђеве Јерине.
Оде краље земљом и ћенаром
Пређе краље земље и градове,
Овде, онде, Смедереву дође. 30
А кад дође граду Смедереву,
Онде краље коња расрдио,
Удара га чизмом и мамузом,
Те му коњиц скаче на колаче.
А виђе га госпођа Јерина 35
Са чардака, са ћемерли-куле,
Викну слуге, набрекну слушкиње.
„Море слуге отвор’те капију!
„Бре слушкиње, бришите авлију!
„Ето отуд на коњу јунака, 40
„Доста налик на Московског краља.“
У млађега поговора нема,
Потрчаше слуге и слушкиње,
Док слушкиње збрисаше авлију,
И док слуге отвориш’ капију. 45
Ето краља, у авлију уђе.
Хитре слуге коња прихватише,
Водају га по мермер-авлији,
А краљ оде Јерини на кулу.
Јерина га дивно дочекала, 50
За пуну га постави трпезу,
Угости га за петнајест дана.
Кад освану јутро шеснајесто,
Онда рече од Москова краље:
„Ој госпођо! Ђурђева Јерино! 55
„Хвала теби на дочеку твоме,
„На дочеку и на пријатељству,
„Нисам жељан пива ни јестива;
„Но госпођо, Ђурђева Јерино!
„Пукло чудо из твог Смедерева, 60
„Дало аваз млого и далеко:
„На четири од свијета стране,
„Да си, госпо, ћерцу одгоила
„У твојему Смедереву граду,
„А у двору, у златну кафазу, 65
„А на име кићену Марицу;
„Кажу људи да је љепше нема,
„Па сам пош'о из земље московске
„До твојега Смедерева града,
„Да у тебе ја просим ђевојку; 70
„Но госпођо, Ђурђева Јерино.
„Ак’ истина што говоре људи,
„Дај Марицу мени за љубовцу,
„Нека буде за краља краљица
„Московима млада госпођица." 75
Ал’ говори Ђурђева Јерина:
„Господару, од Москова краљу!
„Јест истина што говоре људи,
„Ја имадем што други не има,
„Јесам ћерцу своју одгојила 80
„У мојему Смедереву граду,
„А у двору, у златну кафазу,
„Ма ђевојку недам ни једноме,
„Још ми ћерца није за удају.“
То кад зачу од Москова краљу, 85
То је краљу врло жао било,
Па Јерини краље говорио:
„Ој госаођо, Ђурђева Јерино!
„Кад ми не даш ћерцу за љубовцу,
„Дај ти мени до два твоја сина, 90
„Глигорија и млада Стјепана,
„Да их водим у земљу московску,
„Да им дадем земљу и господство
„Нека, госпо, оба господују
„А у мојој у земљи московској 95
„У држави докле је племена."
Проговара Ђурђева Јерина:
„Господару, од Москова краљу!
„Недам теби до два моја сина,
„Григорија ни млада Стјепана, 100
„Што ће ђеца у земљи московској,
„А код своје земље и господства?“
То кад зачу од Москова краље,
То је краљу још жалије било,
Проли краље сузе низ образе, 105
Па Јерини „остај збогом“ викну,
Па се сигра низ бијелу кулу,
И поклопи коња виловита,
Оде краље своме завичају.
А проклета Ђурђева Јерина, 110
Када цури одби муштерију
Поврати се на ћемерли-кулу,
Па Јерина ситну књигу пише,
Тајно пише, а тајно је шаље
Султан-цару у града Стамбола: 115
„Султан-царе, земљи господару!
„Да ли знадеш да л’ си разумио?
„Да сам, царе, ћерцу одгоила.
„У мом двору, у златну кафазу,
„По имену кићену Марицу, 120
„За двадесет и двије године;
„Па каква је Марица ђевојка?
„Ево има три мјесеца дана
„Навадиле цури муштерије
„Седам враља од седам земаља, 125
„А највише враље од Мосвова;
„Што имадох у ризници блага,
„То све њени просци истрошише;
„Што имадох зоби и сијена,
„То све њини коњи поједоше; 130
„Што имадох у подруму вина,
„То попише просци Маричини,
„Но Султане, сунце без захода!
„Добро виђи шта ти књига каже,
„Па покупи хиљаду сватова, 135
„Од Стамбола главнијех Турава,
„Па ти хајде мени Смедереву,
„Те ти води Марицу ђевојку,
„Нек ти буде уз кољено љуба,
„А свој земљи млада госпођица." 140
Када књига у Стамбола дође,
Узе књигу Султан Бајазите,
Књигу штије, па књигу се смије,
Па у Стамбол телала пустио.
Телал виче по граду Стамболу, 145
Телал виче од јутра до мрака:
„Чујете ли у Стамболу Турци!
„Који је год од стола царева,
„Нек се сутра на дивану нађе;
„Који цару на диван не дође, 150
„Царска сабља посјећ’е му главу."
Кад у јутру јутро освануло,
А на небу сунце огрануло,
Ну да видиш царске тевабије,
Скупише се цару па дивана, 155
Па Султану турски селам дају,
И љубе му стопе и папуче,
И сеџаду цареву простирку;
Па везири цару говорили:
„Султан-царе, од истока сунце! 160
„Ево наске а ти заповедај,
„Ако ти се Мисир побунио,
„Ево наске дванајест везира,
„У свако га сила и ордија,
„У свако га хазна и џебана, 165
„Дићићемо силу и ордију,
„Уз хордију хазну и џебану,
„Примићемо бијела Мисира;
„Ако л’ ти се Мирче одметнуо,
„Ево твојих шесдесет бегова, 170
„У свакога по буљук Турака,
„Даћемо им хазну и џебану,
„Удрићемо земљи Кара-Влашкој,
„Примићемо и Кара-Богданску;
„Нека знаде силан ђаурине, 175
„Што је сила цара чеетитога.“
Ал’ говори Судтан Бајазите:
„Слуге моје, лале и везири!
„То од тога није ни једнога;
„Нит’ се мени Мисир побунио; 180
„Нит’ се мени Мирче одметнуо,
„Но је мене књига допанула
„Од Влахиње Ђурђеве Јерине
„Из бијела града Смедерева,
„Не зове ме на мегдан јуначки, 185
„Но ми даје ћерцу за љубовцу,
„Своју ћерцу кићену Марицу;
„Моје слуге, лале и везири!
„Како ће те мене сјетовати,
„Хоћу л’ узет’ лијепу Марицу?“ 190
Везири се цару поклонише,
Па везиру цару говорили:
„Сулатан-царе, без захода сунце
„А како се спријатељит’ не ћеш?
„И узети ћерцу од влахиње, 195
„У ње има и за двоје војске,
„А за двоје земље и градова.
„(Седамдосет и седам градова,)
„(Седамдесет и седам војвода)
„Чим ти даде ћерцу за љубоцу, 200
„Предаће ти земље и градове,
„И све бутун по земљи војводе;
„Свака баба воле зету своме,
„Него своме сину рођеному."
А кад зачу Султан Бајазите, 205
То је њему врло мило било,
Па је царе диван растурио,
Па дозива Мухур-сахибију:
„Слуго моја, Мухур-сахибија!
„Хајде узми хиљаду јунака 210
„Од Стамбола главнијех Турака,
„А ево ти од ризнице кључи,
„Узми блага колико ти драго,
„И галију коју теби драго,
„Па похитај земљом и ћенаром, 215
„Смедереву крај тиха Дунава.
„Те доведи за цара царицу
„Од госпође Ђурђеве Јерине;
„Брзо пођи а брже ми дођи.“
У млађега поговора нема. 220
Скочи Турчин на ноге лагане,
Па ето га у Стамбол-чаршију
Брзо скупи хиљаду јунака,
Од Стамбола главнијех Турака;
Онда дозва пашу Џелал-пашу: 225
„Џелал-пашо, вјерна слуго моја!
„Ти набави љеба и тајина,
„Е ћеш сватски бити тајинџија.“
У млађега поговора нема:
Оде Џелал, набави тајина; 230
Докде Џелад набави тајина,
Дотле дође царев хазнадаре
И донесе небројено благо.
Одатле се Турци подигоше.
И одоше мору на обалу, 235
Униђоше у царску галију,
Са обале пусту отискоше,
Отискоше мору на ширину,
Па одоше морем и ширином,
Право, здраво граду Смедереву, 240
А кад били граду на погледу,
Угледа их Ђурђева Јерина
Са чардака, са ћемерли-куле,
Чим их виђе одма их позвала,
Па на граду обори топове, 245
Те дочека Мухур-сахибију
И са њиме хиљаду Турака.
Па разреди на конаке Турке,
Где двоицу, негде четворицу,
Угости их за петнајест дана; 250
Кад освану јутро шеснајесто,
Завикаше цареви чауши.
„Хазурала, цареви сватови!
„Кратки данци, дуги су конаци
„Хоће нам се дома забринути, 255
„И сам царе у граду Стамболу;
„Хајд’ ђевери извод’те ђевојку.“
Док ето ти госпође Јерине,
А за њоме кићена Марица,
Поред ње су два ручна ђевера. 260
Добро госпа свате дариваше,
Ког јаглуком, неког бошчадуком;
А лијепо ћерcу опремаше,
На растанку ћерци говораше:
„Хајд’ Марице, цару у Стамбола! 265
„Кад ти буде годиница дана,
„Пратићу ти браћу у походе,
„Нејачкога Глишу и Стјепана;
„Кад ти браћа у походе дођу,
„Ради ђеци очи извадити, 270
„Слјепе их прати Смедереву,
„Ако ли ме послушати не ћеш
„Твојој мајци хатар не навршиш,
„Харам теби храна материnа."
Сузе роnи лијепа Марица, 275
Сузе рони а мајци говори:
„Хоћу, мајко, живота ми мога,
„Хоћу тебе мајко послушати
„И твој хатар хоћу навршити."
Отале се свати подигоше, 280
Поведоше кићену Марицу,
Униђоше у царску галију,
Па одоше низ тихо Дунаво.
Далеко их испрати Јерина
До Рушчука града бијелога, 285
Па се отуд Смедереву врати.
А сватови одоше Стамболу,
Кад дођоше у града Стамбола
И кад цару цуру доведоше,
Па кад царе угледа Марицу: 290
Одвише је цару мило било
Јер истина што казаше људи.
Колико је Турчин миловаше,
Нехтеде је младу потурчити,
Већ је зваше царицом Марицом. 295
Мало вр’јеме за тим постојало,
Мало вр’јеме шест мјесеца дана,
Књигу пише проклета Јерина
У бијелу Смедереву граду,
Тајно пише а тајно је шаље 300
Својој ћери царици Марици:
„Ој Марице, моја мезимице!
„Да ли знадеш, да л’ си разабрала.
„А за твоја два брата нејака
„Глигорија и млада Стјепана? 305
„Браћа твоја снагом и памети
„Претекоше Кајицу Радоњу,
„И свог бабу старог деспот-Ђурђа,
„Мене мајку за леђа турише,
„С војводама земљу утврдише; 310
„Но кад први Ђурђев-данак дође
„Прати ћу ти ђецу у походе,
„Па ћу ђецу ’вако научити:
„Да не иду водом у галији,
„Већ да иду земљом Шумадиом, 315
„Па кад прођу кроз земљу Србију
„Нека чине зулум по народу:
„Нека кољу народу волове,
„Нека пеку велике овнове,
„Нека љубе, танке Шумадинке; 320
„Па кад прођу у Урумелнију:
„Нека кољу урумске волове,
„Нека пеку велике овнове,
„Нека љубе Урумке ђевојке;
„Па кад дођу у града Стамбола, 325
„Ја ћу ђецу ’вако научити:
„Како дође нејачак Стјепапе.
„Нека седне на златну столицу,
„На столицу Мухур-сахијбину,
„Глигорије на такта царева 330
„Глишо Стјепи нека проговара:
„„А мој брате, нејачак Стјепане!
„„Да сам царе а да си везире,
„„Красно би ти нама уисало.““
„А ти слушај, госпођо Марице! 335
„Па кад царе из џамије дође,
„Ти расчупај оне русе косе,
„Сузама ћеш лице нагрдити,
„Па опани двоје ђеце лудо ,
„Код мог зета, твога господара: 340
„Хоће тебе царе послушати,
„Обојици очи извадити,
„Пратиће их мени Смедереву."
Кад Марици таква књига дође
И кад виђе шта јој ситна каже, 345
Ону гледа, другу одписује
Својој мајци проклетој Јерини:
„Моја мајко, моја слатка рано!
„Врло сам се браће ужелила,
„Но их одма прати у Стамбола.“ 350
Мало вр’јеме за тим постојало,
Мало време шесг мјесеца дана,
Тад Јерина дозива синове:
„Ђецо моја, Глишо и Стјепане!
„Мајка вам је коње одгојила, 355
„Мајка вам је руво порезала
„И свијетле сабље саковала,
„Ево има годиница дана,
„Како вам је сеја удомљена
„Удомљена а не похођена; 360
„Хајте синци секи у походе;
„Не идите морем у галији,
„Већ хајдете земљом Шумадијом;
„Кад прођете кроз земљу Србију,
„Ви кољите велике волове, 365
„Ви пеците велике овнове,
„Ви љубите танке Шумадинке;
„Кад пређете у Уруменлију,
„Ви кољите Урумске волове,
„Ви пеците велике овнове, 370
„Ви љубите Урумке ђевојке;
„Нек свак знаде, моја ђецо драга
„Кад путују двије шуре царске;
„Кад дођете у града Стамбола,
„С Марицом те сејом пољубите, 375
„Водиће вас сестрица Марица
„Води ће вас где царе заседа
„Са својијем Мухур-сахибијом;
„Кад дођете где царе заседа,
„Седи Стјепо на златну столицу 380
„На столицу Мухур-сахијбину,
„А ти Глишо, на такта царева;
„Глишо Стјепи онда приговарај:
„„Амој брате, не јачак Стјепапе!
„„Да сам царе а да си везире, 385
„„Красно би ти нама уисало;""
„Вашој сеји то ће мило бити.“
А то ђеци врло мило било,
Оба мајци руку пољубише,
Па се ђеца за пут преправише. 390
Лепо мајка ђецу опремаше
У од’јело за прескупо благо,
Златан калпак, перје оковано.
Огрте их коластим’ аздиам’,
Припаса им сабље димискије, 395
А млађи им коње изведоше,
Пратиоци млоги испратише,
Кроз државу српску пропратише.
Отидоше двоје ђеце лудо,
Двоје ђеце, два Деспотовића, 400
Они иду земљом Шумадијом,
Они кољу велике волове,
Они пеку велике овнове,
Они љубе танке Шумадинке
К’о што их је мајка сјетовала. 405
Фатише се уз Уруменлију,
Они кољу Урумске волове,
Они печу велике овнове,
Они љубе Урумке ђевојке,
Док дођоше у Стамбола града 410
Несрећа им тако донијела,
Начинише тријест копилади
И велики зулум у народу.
Кад дођоше у града Стамбола,
Лијепо их сеја дочекала, 415
Руку шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље;
Узе ђецу госпођа Марица,
Узе ђецу за бијеле руке,
Изведе их на цареву кулу, 420
Уведе их у царску одају,
Где заседа Сузтан Бајазите
Са својијем Мухур-сахибијом;
Кад дођоше у царску одају,
Сјетише се сјета материна, 425
Седе Стјепо на златну столицу,
На столицу Мухур-сахибијпу,
Глишо седе на такта царева,
Глишо Стјепи ријеч говорио:
„А мој брате, нејачак Стјепане! 430
„Да сам царе а да си везире,
„Красно би ти нама уисало,
„Уисало и одликовало."
А то слуша царица Марица.
Мало било, ето царе дође 435
Из џамије, свијетле СоФије,
Пред њег Мара зорно истрчала,
Своје руке косе расчупала
А сузама лице нагрдила
Па пред царем о тле ударила. 440
Зачуди се царе Бајазите,
Па Марици ријеч говорио!
„Што је госпо? ако Бога заадеш!
„Да ти није у животу мајка,
„Или су ти браћа преминуда?“ 445
Но говори царица Марица:
„Ман’ се врага, ман’ се браће моје,
„Данас су ми у походе дошли,
„И ено их у твојој одаји;
„Стјепан седи па златној столици, 450
„На столици Мухур сахибиној,
„Глигорије на такту твојему,
„Глишо Стјепи тихо проговара:
„„А мој брате, не јачак Стјепане!
„„Да сам царе а да си везире, 455
„„Красно би ти нама уисило
„„Уисало и одликовало;““
„За живота узимљу ти царство,
„И без сабље и без мртве главе:
„Вратиће се шеру Смедереву, 460
„Покупиће силу и крајину,
„Шумадију до Македоније,
„Подићиће хазну и џебану,
„И топове што руше градове,
„Удариће на твога Стамбола, 465
„Прихватити ће вемљу и градове,
„Отеће ти царство и господство:
„Но ако ћеш мене послушати,
„Ти ухвати Глишу и Стјепана,
„А растави једно од другога, 470
„Па набави хећиме бербере,
„Нек изваде очи обоијци,
„Слијепе их прати Смедереву."
Кад то зачу царе Бајазите,
Шурацима у одају уђе 475
Оба брата на ноге скочише,
Султану се смерно поклонише,
Па га љубе у скут и у руку.
Кад их згледа царе Бајазите,
У њему је срце заиграло; 480
Па изиђе царици Марици,
Па Марици ријеч говорио:
„Муч’ Марице, муком замукнула,
„Ко би срцу одолео своме,
„Два јунака с очим’ раставио? 485
„Кад су царску намет научили,
„Асли ђеца могу царовати.“
Ну да видиш царице Марице
Како чупа оне русе косе,
А пролива сузе од очију, 490
Па кроз сузе цару проговара:
„Ако очи извадит’ им не ћеш,
„Ја ћу шетат граду по бедену,
„С бедена ћу у дењиз скочити."
Од ина се цару не могаше, 495
Шурацима у одају дође,
Ухвати их за бијеле руке
Па растави једно од другога.
Два бербера хитра добавио,
Те на Глиши очи извадише. 500
Проли сузе султан Бајазите,
Па проклиње царицу Марицу:
„Ој Марице, жив те Бог убио!
„Да Стјепану очи не вадимо,
„Е је д’јете одвише угледно, 505
„Но да њега овде потурчимо
„Хоће Стјепо добар јунав бити.“
Писну Мара како змија љута:
„Како једном тако и другоме,
„Обојици очи извадити, 510
„Ако ли им извадити не ћеш,
„Ја ћу шетат граду по бедену,
„С бедена ћу у дењиз скочити."
Од ина се царе не могаше,
Но и Стјепи бербере пустише. 515
Те и њему очи извадише.
Па им царе коње набавио,
И царе им вође набавио,
Оба слепа прати Смедереву.
А сеја им очи дохватила, 520
Па их зави у златне јаглуке,
Па их прати мајци Смедереву,
А уз очи књигу шаровиту:
„Ето мајко оба твоја сина,
„А ето ти четири јабуке, 525
„А од злата од твојих синова,
„Какве српска земља родит’ не ће.“
Отидоше два слијепца млада,
Отидоше земљом и ћенаром,
Ка бијелу Смедереву граду. 530
Боже мили на свему ти хвала!
А да ти се брате придесити,
Па очима сеир погледати,
Кад дођоше два слијепца млада
У бијела Смедерева града, 535
Сузе рони мало и велико,
Па Јерину куне свеколико:
„Бог т’ убио, Ђурђева Јерино!
„Земљица ти кости изметала,
„Душица ти раја не виђела, 540
„Што оправи синце у душмане,
„Те им црне очи извадише,
„Сву Србију у црно завише."
Када мајци синци доходили,
Јерина их клета дочекала, 545
У једну их кулу затворила,
За три дана и ноћи четири
Не даде им љеба бијелога,
Ни дебела меса овнујскога,
Нит’ водице, нит’ румена винца. 550
Кад четврто јутро освануло,
Слијепцима мука додијала,
А од глади и јуначке жеђи;
Зацвилише два слијепца млада,
Два слијепца два Деспотовића, 555
Љуто цвиле до Бога се чује:
„Драги Бого, на свему ти хвала,
„Јадни ти смо, што смо дочекали?
„Да умремо и гладни и жедни,
„Код толиког деспотовог блага, 560
„До три куле жутијех дуката".
А слуша их проклета Јерина,
Слијепцима грдно говорила:
„Ђецо моја, Глишо и Стјепапе!
„Не мојте се уздати у баба, 565
„Вашег баба старог деспот Ђурђа,
„Нит његове до три куле блага;
„Јера благо мене потребује,
„Да ја зидам куле и градове;
„Но узмите гусле јаворове 570
„И гудала од јадиковине,
„Па хајдете главом по свијету,
„Па просите те себе храните."
Сузе роне два Деспотовића,
Сузе роне а мајци говоре: 575
„Мајко наша, Ђурђева Јерино!
„Ко ће нама коње набавити?
„Ко ће нама вође набавити?
„Ко ли ће нам гусле набавити
„И гудала од јадиковине, 580
„Пратити нас главом по свијету?"
Ал говори Ћурђева Јерина:
„Ђецо моја, Глишо и Стјепане!
„Мајка ће вам коње набавити,
„Мајка ће вам вође набавити, 585
„Мајка ће вам гусле набавити
„И гудада од јадиковине".
Па им мајка коње набавила,
И мајка им вође набавила,
Двоје суве гусле јаворове 590
И гудада од јадиковине,
Изнесе им вина и ракије,
И бешкота љеба бијелога,
И дебела меса овнујскога.
Кад се ђеца мало прихватила, 595
Бацише се коњ’ма на рамена,
А преда се гусле јаворове
И гудала од јадиковине,
Па одоше главом по свијету.
Отидоше од града до града, 600
Док дођоше до града Сталаћа,
До под кулу војводе Тодора;
Па да видиш два слијепца млада,
Два слијепца два деспотовића,
Кад под кулом коње одсједоше, 605
Потегоше гусле јаворове
И гудала од јадиковине,
Загудише два Деспотовића,
Загудише, јасно запјеваше,
Обојица једну пјесму кажу: 610
„Милв Бого, на свему ти хвала!
„Јадни ти смо, што смо дочекали,
„Да идемо од града до града,
„Да просимо, да себе хранимо."
А виђе их војвода Тодоре 615
Са чардака, са високе куле,
Па се стрча низ бијелу кулу,
Проли Тодор сузе низ образе,
Слијепцима гусле узаптио,
Узе млађег на лијеву руку, 620
Старијега узе на десницу,
Изнесе их на високу кулу,
За пуну их постави трпезу,
Угости их сваком ђаконијом,
А напоји вином и ракијом, 625
Гостио их за петнајест дана;
Еад освану јутро шеснајесто,
Ал да видиш војводе Тодора,
Он изнесе тепсију дуката,
Те дарова два слијепца млада, 630
Испрати их из својега двора.
Отидоше два слијепца млада,
Два слијепца два Деспотовића,
Они иду од града до града,
Док дођоше на Ерцеговину, 635
А под кулу Ерцега Стјепана;
Па да видиш два слијепца млада
Два слијепца, два Деспотовића,
Еад под кулом коње одсједоше,
Потегоше гусле јаворове 640
И гудала од јадиковине,
Загудише два Деспотовића,
Загудише јасно запјеваше,
Обојица једну пјесму кажу:
„Мили Бого, на свему ти хвала! 645
„Јадни ти смо, што смо дочекали,
„Да идемо од града до града,
„Да просимо, да себе хранимо.“
Опази их Ерцеже Стјепане,
Па се стрча низ ћемерли-кулу, 650
Проли Стјепан сузе од очију,
Па дохвати два слијепца млада,
Пољуби их и два и три пута,
Узе млађег на лијеву руку,
Старијега узе на десницу, 655
Узапти им гусле и гудала,
Изнесе их на ћемерли-кулу,
За пуну их постави трпезу
Угости их сваком ђаконијом,
А напоји винцем црвенијем 660
Угости их за петнајест дана.
Кад освану данак шеснајести,
Ал да видиш Ерцега Стјепана,
Он изнесе тепсију дуката,
Те дарова два слијепца млада; 665
Из своје их куле испратио.
Отале се ђеца подигоше,
Пријеђоше земље и градове,
Сву Србију и Херцеговину,
Ђеца просе те се љебом хране; 670
Војводе их дивно дочекују,
Млогим благом ђецу даривају.
Кад прођоше сву Херцеговину,
Нагазише на ту Гору Црну,
Па дођоше до града Жабљака, 675
А под кулу Црнојевић Иве,
Али Иво два весеља гради,
Сина жени а сеју удаје;
Кад дођоше два слијепца млада,
Далеко их Иво опазио, 680
Не даде им гусле потрзати,
Но сиоди низ бијелу куду,
Лије Иво сузе низ образе,
Пољуби их и два и три пута,
Да који броји и стотину пута; 685
Узе мдађег на лијеву руку,
Старијега узе на десницу,
Изнесе их на ћемерди-вулу,
Међ’ господу, међ’ своје сватове;
Кад слијепце свати угледаше, 690
На ногама ђецу дочекаше,
А пролише сузе жалостиве,
Па сви редом ђецу изљубише,
У врх софре мјесто начинише,
Посадише једно до другога, 695
С десне стране Црнојевић Иво,
А с лијеве дијете Максиме,
Мио синак Црнојевић Иве.
Гости Иво два деспотовића,
Угости их за петнајест дана, 700
Кад освану јутро шеснајесто,
Ну да видиш Црнојевић Иве,
Стаде Иво устави сватове,
Па запита два слијепца мдада:
„Ђецо моја, два деспотовића! 705
„Кад идете од града до града,
„Па просите те себе храните,
„И просите гроше и дукате,
„Каж’те право, тако били здраво,
„Ал просите да га напросите, 710
„Ал просите да се ожените,
„Да ли би се млади оженили?"
Проговара слијепи Стјепане:
„Господару, Црнојевић Иво!
„Не просимо да га напросимо, 715
„Већ просимо те себе хранимо;
„А ја ти се хоћу оженити,
„Ево овде у твоме Жабљаку,
„У Жабљаку у твојему граду
„Са арапком лијепом ђевојком, 720
„Са арапком са земљидом црном.“
„Ал говори слијепац Гргуре:
„Господару, Црнојевић Иво!
„Не просимо да га напросимо,
„Већ просимо да себе хранимо; 725
„А ја бих се јунак оженио."
Једва тога дочекао Иво,
Па поскочи на ноге лагане,
Оде Иво у каФаза златна,
Својој<сеји лијепој Јелици, 730
Божију јој помоћ називао.
Њему Јелка љепше прихватила:
„Да Бог добро, мој братац Иване!"
Оде њојзи Иво говорити:
„Сејо моја, лијепа Јелице! 735
„Хоћеш твога брата послушати?
„Хоћеш мени хатар навршпти?
„Хајде пођи за слијепца мдада
„Моја сејо, за Глишу млађана,
„Стари деспот, господско кољено, 740
„Да с’ његово племе не укине,
„Да му име са свим не угине,
„Ако сејо, ти брата послушаш,
„Ако брату хатар не поквариш:
„Е да Бог да и Богородица; 745
„Ти родила, сејо, до три сина,
„До три сина три сокола сива,
„Један био земљи духовниче,
„Други био у земљи јуначе,
„Трећи био земљи господаре." 750
Плану Јелка како огањ живи,
Па Јелица брату говорила:
„Не ћу богме, мој братац Иване
„Не ћу поћи за слијепца млада;
„Волем овде седе косе плести 755
„У Жабљаку, у двору твојему,
„Нег’ узети слијепа Гргура."
То Ивану врло жао било,
Па Јелици сеји бјеседио:
„Моја сејо, лијепа Јелице! 760
„Када брата послушати не ћеш,
„Кад си мени хатар покварила,
„Па кад сејо за другога пођеш:
„Е да Богда и Богородица,
„Што родила све се каменило, 765
„Што ти мушко од срца имала
„Све ти сл’јепо и ћораво било;
„Што ти женско од срца имала,
„Све ти кљасто и сакато било,
„А по реду све се каменило." 770
Оде Иво, остави Јелицу,
Па ето га пред кафаз Марији,
Па и њојзи Божију помоћ виче;
Марија му љепше прихватила:
„Да Бог добро, мој братац Иване." 775
Онда њојзи Иво говорио:
„Моја сејо, кићена Марија!
„Хоћеш сејо брата послушати?
„Хоћеш брату хатар навршити?
„Хајде пођи за слијепа Глишу, 780
„Стари деспот, господско кољено,
„Да његово племе не угине
„И његово име не укине,
„Ако секо за слијепца пођеш,
„Е да Бог да и Богородица, 785
„Ти родила три нејака сина,
„А три сина три сокола сива,
„Један био земљи духовниче,
„Други био у земљи јуначе,
„Трећи био земљи господаре.“ 790
А кад зачу кићена Марија,
Скочи цура канда се помами,
Па Ивану грдно проговара:
„А Иване, мој брате од мајке!
„Кам’ ти очи, њима не виђео, 795
„Кам’ ти памет, ти је не имао?
„Што ће тавна ноћца без мјесеца?
„Што ли мени јунак без очију?
„Волем скочит’ у реку Црмницу
„Него поћи за сл’јепа јунака.“ 800
То Ивану још жалије било,
Од жалости сузе проливаше,
Сузе рони, Марији говори:
„Моја сејо кићена Марија!
„Када брата послушати нехте, 805
„Кад си брату хатар покварила,
„Када секо за другога пођеш,
„Што родила све се каменило,
„Све слијепо и ћораво било,
„Све ти кљасто и сакато било, 810
„Мушко женско све се каменило.“
Па отале Иво полазио
Кроз одаје, тамо и овамо,
Докле дође сеји Анђелији.
Далеко га сеја угледала, 815
Пред братом је на ноге скочила,
Њојзи Иво Божју помоћ даје,
Анђа њему љепше прихватила,
Пољуби га у скут и у руку,
Измаче се двори брата свога. 820
Онда Иво, Анђи бјеседио:
„Анђелијо! моја сејо мила!
„Ходи сејо, па послушај брата,
„А не мој ми хатар покварити,
„Пођи сејо за слијепа Глишу, 825
„Стари деспот, господско кољено,
„Да с’ његово племе не укине,
„Да му сасвим име не погине;
„Ако сејо за слијепца пођеш
„И свом брату хатар не поквариш, 830
„Е да Бог да и света Троица,
„Ти родила три не јака сина,
„Како сејо три сокола сива,
„Један био земље духовниче,
„Други био у земљи јуначе, 835
„Трећи био земљи господаре."
Мудра била китна Анђелија,
Па Ивану мудро бјеседила:
„Ој Иване, мој брате рођени!
„Хоћу тебе, брате, послушати, 840
„Хоћу теби хатар навршити,
„Хоћу поћи за слијепца Глишу
„И ако је очи изгубио
„Не од Бога, веће од душмана,
„А од своје мајке и сестрице, 845
„Ја ћу њему вјерна бити љуба.“
То Ивану најмилије било,
Па наново учини весеље,
И покупи киту и сватове,
Све на избор младе Црногорце, 850
Па одоше манастиру цркви,
Те вјенчаше китну Анђелију
За јунака сл’јепа Глигорија;
Свадбоваше и веселише се
За петнајест дана бијелијех 855
А кад Иво растури весеље,
Он покупи три стотин’ мајстора,
Шест стотина ђеце ргатара,
А над свијем Рада неимара
Па привуче дрвље и камење, 860
Те сагради на ћемере кулу,
Поред своје а бољу од своје;
Ту намести двоје младенаца.
Прође вр’јеме три мјесеца дана,
Разболе се слијепи Стјепане 865
У Жабљаку биједоме граду,
У њему му суђен данак дође;
Боловао три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Стјепо викну брата Глигорија; 870
„А мој брате слијепи Гргуре!
Данас, брате, хоћу умријети,
„Ходи, брате, да се пољубимо,
„Данас једном па нигда до вјека.“
Глишо дође те се изљубише. 875
Онда Стјепо ријеч говорио:
„А мој брате, сдијепи Гргуре:
„Ако Богда и Богородица,
„Те ти имаш од срца порода,
„Негуј, брате, како боље можеш, 880
„Нек знаде сабљу и мејдана,
„Не би л’ Бог дао и Богородица,
„Да освети наше очи црне,
„Што их, брате, оба изгубисмо,
„За младости за љепоте наше, 885
„У Стамболу код сеје рођене.“
То говори слијепи Стјепане,
То говори са душом се бори
То изусти лако душу пусти.
Лијепо га братац ожалио. 890
Мало затим вр’јеме постојало,
Глас допаде Ђурђевој Јерини,
Ђе се Стјепо јунак преставио,
А Глишо се јунак оженио.
Књигу пише проклета Јерина, 895
Паје шаље Црнојевић Иву:
„Пријатељу, Црнојевић Иво!
„Јесам чула ђе говоре људи
„Да си Стјепу мога саранио,
„А Гргура мога оженио; 900
„Ак’ истина што говоре људи,
„Оправи ми сина и невесту
„Моме двору Смедереву граду,
„Ако л’ ми их оправити не ћеш,
„Хоћу силну војску окупити, 905
„Смедерева и Македоније,
„И мог зета Султан Бајазита,
„На Црну ти Гору ударити,
„И на твога бијела Жабљака,
„Сву државу твоју поробити, 910
„Твоју кулу ватром сагорети,
„А тебека ухватити жива,
„На сваке те муке ударити,
„Твом Максиму очи извадити."
Кад Ивану таква књига дође, 915
Од ина се Иву немогаше,
Но оправи зета и невесту,
И спреми им велике дарове,
А даде им млоге пратиоце.
Кад дођоше Смедереву граду. 920
Јерина их онде дочекала,
Пратиоце дивно угостила.
Добрим даром сваког даривала,
Кроз државу своју пропратила,
Вр’јеме стаде за годину, 925
А кад друга наишла година,
Породи се китна Анђедија,
Роди чедо прије не рођено,
На њему му су јуначка знамења,
На глави му промен длаке вучје, 930
На рамену мудра видра игра
Да је нико премудрит’ не море,
Из њедара змај плаховит’ бије;
О бедри му сабља окована;
На мишици маче гребештаче. 935
Ко виђаше мани не бијаше,
Мило било свој српској господи,
Ал Јерини врло мука било,
Па Јерина ситну књигу пише,
Тајно пише а тајно је шаље 940
Своме зету Султан Бајазиту:
„А мој зете, Султан Бајазите!
„Дал’ си чуо, да л’ си разумео?
„Слијепи се Стјепо преставио,
„А слијепи Глишо оаженио 945
„У Жабљаку граду бијеломе
„Ћерцом милом Црнојевић Иве:
„Данас му се мушко чедо нађе
„На њему су од Бога зпамења,
„На глави му прамен длаке вучје 950
„На рамену мудра видра игра
„Да је нико премудрит’ не море,
„Из њедара змај плаховит бије,
„О бедри му сабља окована,
„На мишици маче гребештаче; 955
„Брзо прати на море галију,
„У галији турке Стамболије,
„Носи чедо твојему Стамболу,
„Ако лудо чедо буде живо
„Чуваће ти бутун царевину." 960
Она мисли нико је не види,
Бог донесе и срећа од Бога
То угледа китна Анђелија,
Па истрча на чардав од куле,
Ђено Глишо у душеку спава, 965
Њему Анђа више главе сједе,
Сузе рони низ бијело лице;
Отиште се суза од образа,
Те канула на чело Гргуру.
Плану Глишо каво огањ живи, 970
Па дозива љубу Анђелију:
„Анђелијо, моја вјерна љубо!
„Ал на двору ведро ал облачно?
„Али пада киша из облака?
„Ал је моје прокиснула кула? 975
„Те ми капље, спавати ми не да;
„Скоро сам је пусту оправио,
„Још не бејах очи изгубио."
Кроз плач Анђа њему говорила:
„Господару, слијепи Гргуре, 980
„Јесте ведро а није облачно,
„Нити пада киша из облака,
„Нит’ је твоја прокиснула кула;
„Већ су сузе твоје Анђелије.“
Онда њојзи Глишо говорио: 985
„Анђелијо моја вјерна љубо!
„Каква ти је голема невоља
„Те ти рониш сузе низ образе?
„Али немаш пива и јестива?
„Ал’ кадифу скупо одијело? 990
„Ал’ те моја мајка покарала?
„Ал’ те жао бијела Жабљака,
„Твога брата Црнојевић Иве;?
„Кажи право тако била здраво.“
Сузе рони китна Анђелија, 995
Сузе рони, кроз сузе говори:
„Господару слијепи Гргуре!
„То од тога није ни једнога;
„Доста у те пива и јестива,
,Доста свиле и скупе кадиФе, 1000
„Нит’ ме твоја мајка окарала,
„Нит’ ме жао бијела Жабљака,
„Нит’ мог брата Црнојевић Иве;
„Но Гргуре, драги господару!
„Јутрос нам се мушко чедо нађе, 1005
„На њему су јуначка знамења,
„На глави му прамен длаке вучје,
„На рамену мудра видра игра,
„Да је нико премудрит’ не море,
„Из њедара змај плаховит бије 1010
„О бедри му сабља окована,
„На мишици маче гребештаче,
„Ко виђаше мани не бијаше,
„Мило било свој твојој господи,
„Твојој мајци врло мука било, 1015
„Књигу посла зету у Стамбола,
„Да он спреми Турке у галији,
„Да однесу чедо у Стамбола,
„Да потурче ал’ да посијеку.“
Гргур скочи канда се помами: 1020
„Анђелијо, вјерна моја љубо!
„Додај мени дивит и хартије,
„Мурећепа чим се књиге пишу.“
Хитро га је љуба послушала,
Добави му перо и хартије, 1025
Мурећепа чим се књиге пишу.
Књигу пише сдијепи Гргуре,
Од ума је слово заметнуо,
У памети ситну књигу пише,
Па је шаље у Будима града, 1030
А на крило краљу Матијашу:
„Мој ујаче, краљу од Будима!
„Књигу виђи, часа не почаси,
„У мене се мушко чедо нашло,
„Брзо шаљи низ дунав кајика, 1035
„Па похитај граду Смедереву,
„Носи чедо бијелу Будиму,
„Ако лудо чедо буде живо,
„Чуваће ти целу краљевину;
„Ну похитај ако Бога знадеш, 1040
„Докле нису претекнули Турци,
„Хоће Турци д’јете уграбити,
„Носиће га турскоме Стамболу,
„Хоће д’јете лудо потурчити,"
Оде књига бијелу Будиму, 1045
Ал кад краље књигу равгледао,
Проли сузе низ господско лице,
Нема краље никога до Бога,
Нема краље од срца порода.
Викну краље Лазара возара: 1050
„Слуго моја, Лазаре возаре!
„Узми сине, тријест кајикџија,
„И кајика кога теби драго,
„Па похитај граду Смедереву;
„Но ћеш мене слуго послушати: 1055
„Када будеш граду Биограду,
„Ту обдани и друштво одмори.
„Кад дан прође, тавна ноћца дође
„Прекрсти се и Бога помени,
„Па похитај низ тихо Дунаво; 1060
„У по ноћи стић’ћеш Смедереву.
„Па ти хајде до бијеле куле
„Мог сестрића, слијепа Гргура,
„Он ће теби мушко чедо дати;
„Чедо прими седи у кајика, 1065
„Па не часи часа ни једнога,
„Но се брзо враћај у Будима,
„Донеси ми чедо у колевци.
„Ако Богда и Богородица,
„Те ти стигнеш прије него Турци 1070
„Па донесеш чедо у колевци,
„Хоћу тебе дивно даривати."
У млађега поговора нема;
Скочи Лазо на ноге лагано,
Па узима тријест кајикџија, 1075
И кајика кога њему драго,
Отиште се низ тихо Дунаво;
Тако њему Бог и срећа даде,
Стиже Лазо здраво Биограду.
Ту је један данак обданио, 1080
Кајикџије своје одморио,
А кад дошла она тавна ноћца,
Онда Лазо Бога поменуо
И пресвето име Исусово,
Па појури граду Смедереву, 1085
Тако њему срећа донијела,
За три сата стиже Смедереву,
До под кулу слијепа Гргура.
Опази га Анђа Гргурова,
Узе лудо чедо у колевци, 1090
Пољуби га и два и три пута,
Да ко броји и стотину пута,
Предаде га Лазару возару.
Узе д’јете Лазаре возаре,
Унесе га тајно у кајика, 1095
Па побјеже брзо уз Дунаво.
Бог му даде, срећа донијела,
Други данак стиже у Будима.
А кад краље чедо угледао,
И на њему јуначка знамења 1100
Скупи краље господу маџарску,
А обори пет стотин’ топова,
Узе чедо на бијеле руке,
Однесе га у бијелу цркву,
Те крстио чедо у колевци. 1105
Лијепо му име нађенуше,
Нађенуше: Змај-огњени Вуче.
Храни Вука краље од Будима,
Кад му било годиница дана,
Као друго од три годипице, 1110
Кад му било три година дана,
Као друго од шест годиница;
А кад Вуку шест година било,
Поче носит’ свијетло орује
И јахати коње од мејдана, 1115
Поче скакат’ скока јуначкога
И бацати камена с рамена;
Нико Вука надскочит’ не море,
Нико Вука пребацит’ не море.
Мало вр’јеме за тим постојало, 1120
Породи се китна Анђелија,
У бијелу граду Смедереву
Она роди два близанца сина;
Свој господи врло мило било,
И Јерини доста мило било, 1125
Па Јерина учини весеље
Два унука прати на крштење.
Лијепо им име нађенуше:
Једном Јован а другом Максиме.
Кад је ђеци шест година било 1130
Тад их мати на науке дала.
Брзо ђеца књигу изучише
И памети сваке докучише.
Кад им било дванајест година,
Ђеца сташе земљом управљати, 1135
С војводама земљу утврђиват’
То Јерини врл тешко било
Тајно пише књигу шаровиту,
Тајно пише а тајно је шаље
Султан цару у града Стамбола: 1140
„О мој зете Султан Бајазите!
„У мог сина слијепа Гргура,
„У њега се двоје ђеце нашло,
„Обадва су књигу изучила
„Оба царску памет докучила; 1145
„Сад им има дванаест година,
„Таман јесу ђеца за турчење.
„Брзо шаљи Турке Стамболије,
„Да ти дадем ђеце обадвоје,
„Ал’ потурчи али посијеци, 1150
„Од зла рода нек нема порода."
Оде књига цару у Стамбола:
Па кад Турчин књиге сагледао,
Он дозива Мухур-сахибију:
„Слуго моја, Мухур-сахибија! 1155
„Брзо узми триста Стамболија
„И кајика што најбрже иде,
„Па потрчи Смедереву граду,
„Донеси ми двоје ђеце лудо,
„Два унука Ђрђеве Јерине." 1160
Једва тога Турчиндочекао,
Па покупи триста Стамболија
И кајика што најбрже иде,
Па појури Смедереву граду.
Кад Јерина Турке угледала, 1165
То је њојзи врло мило било,
Па дохвати два Глишина сина,
Предаде их Мухур-сахибији.
Кад то виђе китна Апђелија,
Писну млада како змија љута, 1170
Па отиде на чардаке горње,
Те казује господару своме.
А кад љубу Глишо разумио
Опет Глишо ситну вњпгу пише.
Па је шаље бијелу Будиму 1175
А на руке краљу Матијашу:
„Мој ујаче, краљу од Будима!
„Сјетуј мене слијепа јунака,
„Шта ћу данас од живота свога?
„Имадијах два близанца сина, 1180
„Порастоше, вњигу изучише,
„Данас им је дванајест година,
„Твоја сеја, моја клета мајка
„Оба данас предаде Турцима
„Оба данас Турци одведоше 1185
„Бајазиту цару у Стамбола,
„Да потурчи ал’ да посијече."
Оде вњига краљу у Будима,
А кад краље књигу разгледао
И видио шта му ситна каже, 1190
Проли сузе низ господско лице.
До краља се нико не десио,
Само главом Змај-огњени Вуче.
Оде Вуче краљу говорити:
„А мој бабо, краљу од Будима! 1195
„И до сад су књиге долазиле,
„Нису тако жалостиве биле;
„Рашта лијеш сузе од очију?
„Окле књига? огњем сагорела!
„Није л’ Бог дао од каква мејдана? 1200
„Ја ћу за те на мејдана ићи.“
А кад краље саслушао Вука,
Онда Вуку краље говорио:
„Моје д’јете, Змај-огњени Вуче!
„Није ова књига од мејдана, 1205
„Но од твога оца и матере;
„Тебе није родила краљица,
„Него Анђа љуба Гргурова,
„А ја сам те, сине, усвоио,
„Е те Турци ћаше потурчити, 1210
„Твоја мајка китна Анђелија,
„Породила два нејака сина,
„Два близанца оба брата твоја,
„Једног Јову а другог Максима,
„Данас су им дванајест година, 1215
„Па их данас одведоше Турци
„У Стамбола цару Бајазиту,
„Да потурче ал’ да посијеку;
„Но ако те српкиња родила,
„И јуначким мл’јеком задојила, 1220
„Хајде узми коња и оружје,
„Па отимљи браћу од Турака,
„Док их Турци потурчили нису.“
Једва тога дочекао Вуче,
Па он скочи на ноге лагане, 1225
Оде Вуче коња избирати
А у тавли краља Будимскога;
Кад у тавлу уходио Вуче
Ал’ у тавли шест стотина коња
Дв’јеста хата а триста парипа 1230
И стотина витких бедевија;
Када Вуче коњма доходио,
Како коме хату долазаше,
Рукама га за реп ухваташе,
Преко своје главе претураше, 1235
А за друге јасле премешташе.
Све претури хате и парипе,
И претури витке бедевије,
За се коња наћи не могаше;
Најзад нађе једно ждребе врано, 1240
Испод коња једе огризине;
Куцну Вуче ждребе по сапима,
Њему ждребе ни мукајет није,
Кад га Вуче за реп ухваћаше
Ни с места га маћи не могаше. 1245
Онда рече Змај-огњени Вуче:
„Ево краљу коња за јунака.“
А то краље са господом гдеда,
Па је краљу врло чудно било,
А највише господи маџарској.— 1250
„Дај ми сада од ризнице кључе,
„Да за себе изберем оружје.“
Даде краље од ризнице кључе.
Кад ризници Вуче доходио,
Ал’ ризница пуна пуста блага, 1255
А сувише свијетла оружја,
Све од сребра и жежена злата,
Стаде Вуче сабље претурати,
Како коју сабљу дохваћаше,
Међ’ прсте их Вуче ломијаше; 1260
Он изломи хиљаду сабаља,
Две хиљаде зелених мачева,
За се сабље наћи не могаше.
Најзад нађе мача гребештака,
На земљици хрђом похрђао 1265
Кад га Вуче међу прсте узе,
Ни хрђу му скинут’ не могаше,
А камоли да мача изломи.
Онда Вуче краљу говорио:
„Ево краљу мача за јунака." 1270
Та је краљу још чудније било,
Најчудије господи маџарској!
Оде Вуче на бојеве горње,
Па облачи свилу и кадифу
И припаса мача зеленога, 1275
Па дозива Лазара возара,
Те му спреми тријест кајикџија.
У том слуге вранца оседлали
Челичнијем ђемом зауздали.
Сиђе Вуче на земљицу црну, 1280
Матијашу „остај збогом“ викну,
Па за узду вранца дохватио,
У кајика шњиме уходио,
Па повикну Лазара возара,
Лазар викну тријест кајикџија, 1285
Низ Дунаво кајик отискоше.
Кад дођоше под град Смедерево,
Ал’ под градом китна Анђелија,
Она кука како кукавица,
А преврће како даставица, 1290
Све спомиње Максу и Јована.
Из кајика Вуче изодио,
Анђелији помоћ називао:
„Ој Бога ти лијепа госпођо!
„Каква ти је голема невоља, 1295
„Те ти кукаш како кукавица,
„А преврћеш како ластавица?"
Одговара китна Анђелија:
„Ој Бога ми, незнани јуначе!
„Мени јесте велика невоља 1300
„Имадијах два близанца сина,
„Оба Турци јутрос одведоше
„У Стамбола цару Бајазиту,
„Да потурчи ал’ да посијече."
Њојзи Вуче ријеч говорио: 1305
„А не бој се, лијепа госпођо!
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Ја ћу твоју ђецу избавпти.“
Па се натраг у кајика врати,
Па отиде низ тихо Дунаво. 1310
Иде Вуче и ноћу и дневи,
Докле дође на то сиње море.
Кад на сиње море долазио,
Мало иде Вуче у кајику,
Срете Вуче на мору галију, 1315
У галији Турке Једренлије;
Њима Вуче турски селам виче,
Турци њему селам прихватали.
Онда Вуче њима говорио:
„Ој Бога вам од мора трговци! 1320
„Каж’те право, тако били здраво,
„Сретосте ли на мору галију,
„У галији Турке Стамболије,
„И са њима Мухур-сахибију?"
Турци му се криво кунијаху: 1325
„Ој Бога нам незнани јуначе!
„Не сретосмо никакву галију,
„Невиђосмо Турке Стамболије
„Нит’ царева Мухур-сахибију.“
Оде Вуче мало у напредак. 1330
Срете Вуче на мору галију,
У галији Грке и Цинцаре,
Њима Вуче српски Бога виче,
Њему Грци Бога прихватили,
И њи Вуче за галију пита, 1335
Ни они му казат’ не хтедоше.
Мало Вуче у напредак пође,
Срете Вуче Србе у галији,
Њима Вуче Бога пазиваше,
Срби Вуку Бога прихватише. 1340
Њима Вуче ријеч говораше:
„Моја браћо, на мору трговци!
„Каж’те право, тако били здраво'
„Сретосте ли на мору галију,
„У галији Турке Стамболије. 1345
„И царева Мухур-сахибију?"
Срби њему право казиваху:
„Ћерај брже уз море кајика,
„Ти ћеш стићи на мору галију,
„И у њојзи Турке Стамболије!" 1350
Једва тога дочекао Вуче,
Па повикну Лазара возара,
Лазар викну тријест кајикџија,
Потекоше што брже могоше,
Па стигоше на мору галију, 1355
У галији Турке Стамболије,
Међу њима Мухур- сахибију.
А кад Вуче достиже галију,
Он прићера кајик до галије,
Из кајика скочи у галију, 1360
Кад погледа десно и лијево;
Али сједе Турци Стамболије,
Дуван пуше, горку кафу пију,
Међу њима Мухур-сахибија,
Пред њим стоје два брата Вукова, 1365
Једно Максим а друго Јоване,
Оба брата стоје невесела,
Сузама им лице обливено.
Ка их згледа Змај-огњени Вуче,
Он потрже мача гребештака, 1370
Окрете се десно и лијево
По галији исијече Турке,
И погуби Мухур-сахибију,
Па узима два брата рођена
Предаде их Лазару возару: 1375
„Иди Лазо, граду Смедереву,
„Па ти чувај двоје ђеце лудо,
„Чекај мене док се натраг вратим,
„Хоћу ићи тети у походе.“
Оде Лазар граду Смедереву 1380
И одведе двоје ђеце лудо.
Оде Вуче у града Стабола,
Па кад Вуче у Стамбола дође,
У лијепо доба долазио,
Крај царева двора пролазио, 1385
Крај двора је коња наљутио,
Те му коњиц скаче на колаче.
А гледа га царица Марица.
Са чардака, из царева двора
Па Марица собом говорила: 1390
„Мили Боже, на свему хвала!
„Добра коња, лијепа јунака,
„Благо мајци која га родила;
„Благо сеји која одгојила
„И ђевојци којој буде суђен.“ 1395
Оде Вуче у пјану механу,
Пре механом коња одседнуо,
Сеире га Турци и Каури,
А Вук оде у пјану механу,
Седе Вуче па се напи вина. 1400
Истом Вуче поче пити вина,
Ал’ допаде цареви чауше,
Па је Вуку чауш говорио:
„Хајд на ноге силан Каурине!
„Тебе царе зове на диване.“ 1405
То је Вуче једва дочекао,
Па отиде цару на диване.
Њему царе ријеч бесједио:
„Кажи право силан Каурине!
„Одкуда си, од кога ли града, 1410
„Како ли се по имену кажеш?“
Вуче му се од Мисира каже:
„Ја сам родом од Мисира равна,
„Именом сам Мисирлија Мујо!
„Имао сам два брата рођена, 1415
„Па сам дошао да браћу потражим.“
Опет царе Вуку говорио:
„Хоћеш Мујо, бити капиџија,
„Да ме служиш за годину дана,
„Ево теби хиљаду дуката, 1420
„А хранићу и тебе и коња?“
То је Вуче једва дочекао.
Олужи Вуче цара у Стамболу,
Служио га три године дана,
Ма ево му муке и невоље, 1425
Не улучи вр’јеме ни земана,
Да он дође до тете Марице,
Да јој врати жао за срамоту
И освети очи баба свога.
Кад с’ наврши три године дана, 1430
Пође царе у џамију царску,
Преко мора Меки и Медини.
Тад Марица дозива кумрију:
„Ој кумријо вијерна робињо!
„Сутра царе хоће у џамију, 1435
„Преко мора Меки и Медини,
„Хоће водит’ лале и везире,
„Хоће водит’ слуге и чауше,
„Брже кажи Мисирлији Мују,
„Нек’ се Мујо на кули разболе, 1440
„Од главице али навалице,
„А од срца без болести тешке,
„Нек’ остане на бијелој кули.“
У млађега поговора нема;
Но кумрија на ноге скочила, 1445
Па отиде те казује Вуку;
„Селам ти је од наше царице:
„Да не идеш с царем у џамију,
„Разболи се на бијелој кули,
„Од главице али навалице, 1450
„А од срца без болести тешке.“
Кад у јутру бијел дан освану,
На кули се Вуче разболио;
Царе оде поведе везире,
Оде царе Меки и Медини. 1455
Ну да видиш царице Марице,
Дозва Вука у царску одају,
Па га грли, међу очи љуби,
Па је Вуку вако бесједила:
„Седи Мујо на свил’на душека, 1460
„Данас ти је у срећу запало,
„А у срећу у вијеку твоме,
„Да ти љубиш царицу Марицу.“
Плану Вуче како огањ живи,
Па потрже ноже од појаса, 1465
Прореза јој оне б’јеле дојке,
А прекрши оне б’јеле руке,
Па кроз дојке руке протурује;
А довати ноже и пињале;
Извади јој оне очи црне 1470
Па их зави у златна јаглука,
Па отиде до вранчића свога,
Прекрсти се, на вранчића сједе;
Оде Вуче здраво Смедереву.
Прође Вуче земље и градове, 1475
Дође Вуче Смедереву граду,
Па отиде Јерини на кулу,
Даде њојзи очи Маричине.
Кад их згледа проклета Јерина,
Писну клета како гуја љута; 1480
Њојзи ближе доходио Вуче,
Па јој преби и ноге и руке,
Тад потеже татарку канџију,
На којој су дванајест шибала
И четири луле од томбака, 1485
Па је стаде ударати Вуче,
Куд је куца ту јој кожа пуца,
А куд бије црна крвца лије.
Оде Вуче оцу и матери,
Здраво нађе Лазара возара, 1490
А код њега Максу и Јована.
Узе Вуче и оца и мајку,
И узима два брата рођена,
Одведе их краљу у Вудима.
Лијепо их краље дочекао 1495
И још љепше даром даривао;
Вуку даде равно Купиново,
А Јовану равно Беркасово,
А Максиму Крушедола славна.
Зелен боре, пусти брду гране, 1500
Да су здраво христијанске главе!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
