ДВЕ СЕСТРЕ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДВЕ СЕСТРЕ
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




        ДВЕ СЕСТРЕ
           (Шкотска)

Две рођене сестрице живљаху
Поред ладне реке Винорије.

Ал' ето ти сретног просиоца,
Ал' ето ти лепог ђувегије.

Дарак носи бисеру од цура:
Златан прстен, иглу од биљура.

Купио јој мараму од свиле
И преслицу загоркиње виле.

Разљути се старија девојка:
„Проклета ми и уста и дојка!

И проклето све у моме веку...
Ајде , сестро , на широку реку.

Ајд', бабине да видимо лађе,
А сумрачак да нас дома нађе!“

Узме сестру за ручицу меку,
„Па је вози на широку реку.

Кад су биле на обали веће,
Кивна сестра, — јаој црне среће!

Лати млађу деву око паса,
Те је баци у бездну таласа.

Млађа сестра преклињаше селу:
„Пружи мени руку твоју белу!

Даћу теби све моје имање:
Тек не крати моје миловање!“

„На част теби све твоје имање:
Завидим ти слатко миловање.

Ако л' теби меку руку пружим,
Тек теби ћу срећу да продужим!“

„Чуј ме, сестро! при тешком растанку
Пружи мени рукавицу танку!“

„Избави ме, сестро, од таласа,
Чуј ми слаба при растанку гласа!“

„Не дам теби при тешком растанку,
Кујо, кучко, рукавицу танку.

Дићи тебе не ћу из таласа,
При растанку не чујем ти гласа!“

И утону млађана девојка,
Утонула невина плавојка.

Један часак, тек да око трене
А већ жртву однесоше пене!...

Ој млинару, ходи амо, ходи!
Шта Л' се оно сјаји там' по води?

Ил' девојка, или лабуд бели,
Што га ловац бездушан устрели?

Из млинаре лако момче скочи
Па суморној он врбици крочи.

Од врбице танку мрежу гради,
Утопљену девојку извади.

Златне власи тако су се сјале
Као звезде да су на њих пале.

А мекано девојачко крило
Бисер-кама препуно је било.

Ал ето ти једнога гуслара,
Што не учи песме, него ствара.

Глену жртву, пану, те уздану,
Из ока му ледна суза кану.

Од цурини од костију млади
Тужни певац тужну харфу гради.

А од златни девојачки власи
Жице плете, да харфу украси.

У момине певац дворе оде,
Дено пуно бијаше господе.

Харфа звучи... а харфини гласи
Као мајског лаора уздаси:

„Ено краља, мог слатког бабајка;
Поред краља добра моја мајка.

Ено брата орла крилатога —
Ој, та ено и драгана мога!

Ено тамо и неверне селе —
Руке јој се осушил.е беде!

Та она је — тешко ли јој мајци —
Што у мутну воду мене баци!“

....Заста певац.... пребледи му лице...
А на харфи попуцаше жице.



Извор[уреди]

  • Одабране песме Мите Поповића, 1874., Накладом књижаре браће Јовановића у Панчеву, стр. 15-18.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.