Грозница
Грозница
Сећам се да су преко неба
бесни летели ждралови,
и да је неко од наших липа
вешала секао,
и да су ме вијали неки валови,
и да сам једва утекао
у неку таму...
И у болници сам се пробудио
бескрајне једне ноћи.
Очи су ме пекле
и сузиле,
(ваљда су ме биле жене урекле?)
и по телу су ми пузиле
неке хладне бубице или мрави.
И дрхтећи сам чекао петла
да зору јави,
и да пред мене баци
два-три прегршти светла.
И ветар, да сљушти са земље кору
коју је обвила ноћ.
И некога, да ми донесе воде.
И када је зора приспела,
све се преда мном тада
бесомучним тактом почело окретати:
столови, убруси, лавори, клупе,
недеље, године, векови,
дани и часови, минути...
А бочице, и лекови
у њима, жути,
дубоко су ми се поклонили
и пролетњим гласом дрва, која пупе,
у уши ми звонили:
- Цин, не бој се Смрти!
Она се од нас плаши,
као од ватре вук.
Цин, она се на нас
издалека само плази,
али нас увек обилази,
јер смо јој једном
сломили струк!
Цин, не бој се смрти!
Цин, цин, цин...
И поново је пала ноћ.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|