Госпођици
Бјанки Куриналди
Некада сам и вас на кољену цупкô,
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.
Но дани су прошли к'о ријека нагла,
К'о тренутни снови, као пусте варке;
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на моме јесен и туробна магла.
Ја знам, ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају к'о два неба плава,
А моје су мутне као магле сиње...
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава -
По косама мојим попануло иње...