Гором иде Мара материна

Извор: Викизворник


Гором иде Мара материна

Гором иде Мара материна,
Гором иде, гору кунијаше:
„Чарна горо, не зеленила се,
Моја мајко, не веселила се!
Јер си менеза ајдука дала. 5
И мени је веће додијало,
Све перући крваве кошуље.
И синоћ сам доламу опрала,
У долами у џепу десноме,
У долами чудно чудо нашла — 10
Б’јела рука, баш к’о брата мога,
Руса коса, баш к’о секе моје.
На руци је од злата прстење,
Златан прстен, баш к’о брата мога,
Баш к’о прстен мог брата Стјепана. 15
У коси су златни уплетњаци,
Уплетњаци, баш к’о секе моје!“
Она мисли, то нико не слуша,
Али ајдук и слуша и гледа.
Она дође двору бијеломе, 20
Па јој вели ајдук харамбаша:
„Дође књига од матере твоје,
Сина жени, а шћерку удаје,
Те се спремај, што год љепше можеш."
Она мисли, да је то истина, 25
Опреми се, што год љепше може,
И одоше у бијеле дворе.
Кад у дворе млада улазила,
До кољена у крв огрезнула.
А у двору нико не бијаше, 30
Него јадна остарјела мајка,
Она сједи покрај дјеце мртве.
Кад то виђе племенита Мара,
Примаче се Јовану ајдуку,
Извади му ноже иза паса, 35
Удари га покрај срца врела,
Па је мајци на кољена пала,
Како пала, више не устала,
А са мајком заједно умрла.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

  • Даница, IX. 20. II 1868, 5, 113-4.
  • Народне песме босанске, бр. 19.
  • Варијанта: СНП V, бр. 664.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Карановић, Зоја, Народне песме у Даници, Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1990., стр. 173-174.