Говор на Газиместану

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Говор на Газиместану
Писац: Слободан Милошевић
Говор Слободана Милошевића на Газиместану приликом прославе 600 година косовске битке 28. јуна 1989.


Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:

На овом месту у срцу Србије, на Косову Пољу, пре шест векова, пре пуних 600-на година догодила се једна од највећих битака онога доба. Као и све велике догађаје и тај прате многа питања и тајне, он је предмет непрекидног научног истраживања и обичне народне радозналости. Стицајем друштвених околности овај велики шестстогодишњи јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много година, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам, према томе данас, тешко да одговоримо на оно старо питање: са чим ћемо пред Милоша. Игром историје и живота изгледа као да је Србија баш ове 1989. године повратила своју државу и своје достојанство да би тако прославила историјски догађај из далеке прошлости који је имао велики историјски и симболички значај за њену будућност.

Данас је тешко рећи шта је у Косовској бици историјска истина, а шта легенда. Данас то више није ни важно. Народ је памтио и заборављао притиснут болом и испуњен надом. Као уосталом и сваки народ на свету. Стидео се издајства, величао јунаштво. Зато је данас тешко рећи да ли је косовска битка пораз или победа српског народа, да ли смо захваљујући њој пали у ропство, или смо захваљујући њој у том ропству преживели. Одговоре на та питања тражиће наука и народ непрекидно. Оно што је извесно, кроз све ове векове иза нас, је да нас је на Косову пре 600 година задесила неслога. Ако смо изгубили битку, онда то није био само резултат друштвене супериорности и оружане предности османлијског царства, већ и трагичне неслоге у врху спрске државе. Тада, те далеке 1389. османлијско царство није само било јаче од српског, оно је било и срећније од српског царства.

Неслога и издаја на Косову пратиће даље српски народ као зла коб кроз читаву његову историју. И у последњем рату та неслога и та издаја увеле су српски народ и Србију у агонију чије су последице у историјском и моралном смислу превазилазиле фашистичку агресију.

Па и касније када је формирана социјалистичка Југославија, српски врх је у тој новој земљи остао подељен, склон компромисима на штету сопственог народа. Уступке које су многи српски руководиоци правили на рачун свог народа, ни историјски, ни етички, не би могао да прихвати ни један народ на свету. Поготово што Срби кроз читаву своју историју нису никада освајали и експлоатисали друге. Њихово национално и историјско биће кроз читаву историју и кроз два светска рата као и данас је – ослободилачко. Ослобађали су вечито себе и, кад су били у прилици, помагали су другима да се ослободе. А то што су у овим просторима велики народ, није никакав српски грех, ни срамота. То је предност, коју они нису користили против других. Али морам да кажем овде, на овом великом, легендарном пољу Косову, да Срби ту предност што су велики нису никада користили ни за себе.

Заслугом својих вођа и политичара и њиховог вазалног менталитета чак су се због тога осећали кривим пред другима, па и пред собом. Тако је било деценијама, годинама. Ево нас данас на пољу Косову да кажемо – да више није тако.

Неслога српских политичара уназађивала је Србију, а њихова инфериорност понижавала је Србију. Нема зато у Србији погоднијег места од поља Косова да се то каже. И нема зато у Србији погоднијег места, од поља Косова, да се каже да ће слога у Србији омогућити просперитет и српском народу и Србији и сваком њеном грађанину, без обзира на националну или верску припадност.

Србија је данас јединствена, равноправна са другим републикама и спремна да учини све да побољша материјални и друштвени живот свих својих грађана. Ако буде слоге, сарадње и озбиљности, она ће у томе и успети. Зато је оптимизам који је данас у приличној мери присутан у Србији у погледу будућих дана, реалан утолико што се заснива на слободи која омогућава свим људима да изразе своје позитивне, стваралачке, хумане способности за унапређење друштвеног и сопственог живота.

У Србији никада нису живели само Срби. Данас у њој, више него пре, живе и грађани других народа и народности. То није хендикеп за Србију. Искрено сам уверен да је то њена предност. У том смислу се мења национални састав готово свих, а нарочито развијених земаља савременог света. Све више и све успешније заједно живе грађани разних националности, разних вера и раса.

Социјализам као прогресивно и праведно демократско друштво поготово не би смело да допусти да се људи деле национално и верски. Једине разлике које се у социјализму могу да допусте и треба да допусте су између радних и нерадних, између поштених и непоштених. Зато су сви који у Србији живе од свог рада, поштено, поштујући друге људе и друге народе – у својој Републици.

Уосталом, на тим основама треба да буде уређена читава наша земља. Југославија је вишенационална заједница и она може да опстане само у условима потпуне равноправности свих нација које у њој живе.

Криза која је погодила Југославију довела је до националних, али и до социјалних, културних, верских и многих других мање важних подела. Међу свим тим поделама, као најдраматичније су се показале националне поделе. Њихово отклањање олакшаће отклањање других подела и ублажити последице које су те друге поделе изазвале.

Откад постоје вишенационалне заједнице, њихова слаба тачка су односи који се између различитих нација успостављају. Као мач над њиховим главама, присутна је непрекидна претња да се једног дана покрене питање угрожености једне нације од других и тиме покрене талас сумњи, оптужби и нетрпељивости који по правилу расте и тешко се зауставља. То унутрашњи и спољни непријатељи таквих заједница знају и зато своју активност против вишенационалних друштава углавном организују на подстицање националних сукоба. У овом тренутку ми у Југославији се понашамо као да нам то искуство уопште није познато. И као да у сопственој, и даљој и ближој прошлости нисмо искусили сву трагичност националних сукоба, које једно друштво може да доживи, а да ипак опстане.

Равноправни и сложени односи међу југословенским народима су неопходан услов за опстанак Југославије, за њен излазак из кризе, и поготово неопходан услов за њен економски и друштвени просперитет. Тиме се Југославија не издваја из социјалног амбијента савременог, поготово развијеног света. Тај свет све више обележава национална трпељивост, национална сарадња, па чак и национална равноправност. Савремени економски и технолошки, али и политички и културни развој упућује разне народе једне на друге, чини их међусобно зависним и све више и међусобно равноправним. У цивилизацију ка којој се креће човечанство, могу закорачити пре свега равноправни и уједињени људи. Ако не можемо да будемо на челу пута у такву цивилизацију, не треба сигурно да будемо ни на његовом зачељу.

У време када се одиграла ова знаменита историјска битка на Косову, људи су били загледани у звезде чекајући од њих помоћ. Данас, шест векова касније, поново су загледани у звезде, чекајући да их освоје. Први пут су могли да допусте себи разједињеност, мрзњу, издају, јер су живели у мањим, међусобно слабо повезаним световима. Данас, као становници планете, разједињени, не могу освојити ни своју планету, а камоли друге планете, уколико не буду међусобно сложни и солидарни.

Зато можда нигде на тлу наше домовине немају толико смисла речи посвећене слози, солидарности и сарадњи међу људима колико имају овде, на пољу Косову, које је симбол неслоге и издаје.

У памћењу српског народа та неслога је била пресудна за губитак битке и за злу судбину коју је Србија поднела пуних пет векова.

Па чак и ако са историјске тачке гледишта не би било тако, остаје извесно да је народ своју неслогу доживео као своју највећу несрећу. И обавеза народа је зато да је сам отклони да би себе убудуће заштитио од пораза, неуспеха и стагнације.

Српски народ је ове године постао свестан нужности своје међусобне слоге као неопходног услова за свој садашњи живот и даљи развој.

Уверен сам да ће та свест о слози и јединству омогућити Србији не само да функционише као држава, већ да функционише као успешна држава. Зато и мислим да то има смисла рећи баш овде на Косову где је неслога једном трагично и за векове уназадила и угрозила Србију и где обновљена слога може да је унапреди и да јој врати достојанство. А таква свест о међусобним односима представља елементарну нужност и за Југославију – јер се њена судбина налази у здруженим рукама свих њених народа. Косовска битка садржи у себи јос један велики симбол. То је симбол јунаштва. Њему су посвећене песме, игре, литература и историја. Косовско јунаштво већ шест векова инспирише наше стваралаштво, храни наш понос, не да нам да заборавимо да смо једном били војска велика, храбра и поносита, једна од ретких која је у губитку остала непоражена.

Шест векова касније, данас, опет смо у биткама, и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али без обзира какве да су, битке се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости. Без тих добрих особина које су онда давно биле присутне на пољу Косову. Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета. За брже и успешније приближавање цивилизацији у којој ће живети људи у XXI веку. За ту нам је битку поготово потребно јунаштво. Разуме се нешто другачије. Али она срчаност без које ништа на свету, озбиљно и велико, не може да се постигне, остаје непромењена, остаје вечно потребна.

Пре шест векова Србија је овде, на пољу Косову, бранила себе. Али је бранила и Европу. Она се тада налазила на њеном бедему који је штитио европску културу, религију, европско друштво у целини. Зато данас изгледа не само неправедно већ и неисторијски и сасвим апсурдно разговарати о припадности Србије Европи. Она је у њој непрекидно, данас као и пре. Разуме се, на свој начин. Али такав који је у историјском смислу није никад лишио достојанства. У том духу ми данас настојимо да градимо друштво – богато и демократско. И да тако допринесемо просперитету своје лепе, и у овом тренутку неправедно напаћене земље. Али и да тако допринесемо напорима свих прогресивних људи нашег доба, које они чине за један нови, лепши свет.

Нека вечно живи успомена на косовско јунаштво!

Нека живи Србија!

Нека живи Југославија!

Нека живи мир и братство међу народима!