Гледао сам небо...
Гледао сам небо
У по ноћи тије,
Ни један облачак
Покрив'о га није.
Сијале су зв'језде
У дивотном чару,
И пјесмице виле
Свом ноћном стражару;
И мјесец их глед'о
Па се осмјехив'о,
Васионом златне,
Зраке је разлив'о.
Св'јетлиле су горе,
Св'јетлиле се доле,
И вјечно суморне
Оне ст'јене голе.
Али на једанпут
Као да се пак'о
У разјари црној
На тај свијет мак'о.
Задувао вихор
Помамом демона,
Помрачало небо,
Ц'јела васиона.
Дрхтала је земља,
Стрепиле су стране;
Уздисала гора,
Ломиле се гране.
Што год цв'јећа бјеше
Мирисава, дивна,
Све ишчупа јарост
Вихорова кивна.
Ал' гле како паде
Та паклена сила,
Разведри се небо, -
Свану зора мила.
Скрили се облаци,
Разбјегле се тмине; -
Ето б'јелог данка
Да нам сунцем сине.
* * *
Ох, да ли ће тако,
Ох, да ли ће једном,
Након тешких тмина,
Сванут' Српству б'једном?
Хоће, хоће, хоће,
Ој надај се, роде!
Ти ћеш стићи тамо,
Куд те жеље воде.