Пређи на садржај

Гледао сам небо...

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Гледао сам небо
    У по ноћи тије,
Ни један облачак
    Покрив'о га није.

Сијале су зв'језде
    У дивотном чару,
И пјесмице виле
    Свом ноћном стражару;

И мјесец их глед'о
    Па се осмјехив'о,
Васионом златне,
    Зраке је разлив'о.

Св'јетлиле су горе,
    Св'јетлиле се доле,
И вјечно суморне
    Оне ст'јене голе.

Али на једанпут
    Као да се пак'о
У разјари црној
    На тај свијет мак'о.

Задувао вихор
    Помамом демона,
Помрачало небо,
    Ц'јела васиона.

Дрхтала је земља,
    Стрепиле су стране;
Уздисала гора,
    Ломиле се гране.

Што год цв'јећа бјеше
    Мирисава, дивна,
Све ишчупа јарост
    Вихорова кивна.

Ал' гле како паде
    Та паклена сила,
Разведри се небо, -
    Свану зора мила.

Скрили се облаци,
    Разбјегле се тмине; -
Ето б'јелог данка
    Да нам сунцем сине.

        * * *

Ох, да ли ће тако,
    Ох, да ли ће једном,
Након тешких тмина,
    Сванут' Српству б'једном?

Хоће, хоће, хоће,
    Ој надај се, роде!
Ти ћеш стићи тамо,
    Куд те жеље воде.