Газда Младен/XI

Тако је и умро. Нико није ни знао ни смео знати кад је легао, разболео се. Нико није смео да му, као осталима, донесе понуде, пита, моли. Што је хтео, сам је наређивао.

И сахрана му је била таква. Тиха, стара, строга. Сви су дошли. Сви дотрчали. Сваки са неком журбом, веселошћу, радујући се што може да докаже колико су га поштовали, бојали га се, ценили. Сваки је журио да учини што је његово. Цела га је варош сахранила. Све су цркве звониле. Сви су попови са владиком били. Чаршија била затворена, и сва му је била на пратњи.

После сахране девет софра се изређало и пружило. Целе седмице товарима се на гроб му износило, а код куће четрдесет дана су се, док год му душа из куће није изишла, просјаци целе вароши хранили и појили.

Кад су, после тога, наишли на »тевтер«, отворили га да виде ко колико дугује, у том дугачком, старом, његовом руком уредно вођеном тевтеру, на једној страни, сасвим изненада, нађено је забележено — ко зна када, ваљда у какво пролетно саблазно вече, ваљда у какву тиху и миришљаву ноћ — и ово:

Умрећу рањав и жељан.

И потписао се, али не: газда, хаџија, већ само Младен, и ништа више.