Газда Младен/I

Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер. Баба је била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је. За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да једе, окуси од јела, па тек онда они: отац, мати... И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи. Баба га увек, ако њој не би требао, слала матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био на сиси плаче, он га узме, носи, забавља. И с братом на рукама, било тамо код матере у кујни, било испред куће, и забављајући га, тако чека оца да из чаршије дође на ручак.

И после би и отац долазио. Још на капији са улице чуо би се његов глас, здрављење, жељење пријатна ручка сигурно ком комшији с којим је отуда из чаршије дошао. Онда би се појављивао и улазио на мали капиџик, затварајући га одмах за собом. Тешким, крупним корацима по калдрми, испод свода од лозинака долазио би. Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали. И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас:

— Хајде да се руча! — И као да је још откада дошао, откада тако седи, чека на ручак, нестрпљиво, гладно почео би да жури.

— Хајде, хајде да се руча! Где је нана? Зовите је.

Мати, већ уплашена, ужурбано би поставила софру, ређала хлеб, кашике, виљушке, уносила леген, пешкир, ибрик воде, поливала га, те он умио руке. Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било. У послу, тамо по башти је остајала. И тек када би отац не могући више, раздражен од мириса већ усута јела, изломљена топла хлеба, почео чисто да грди:

— Ама хајде! Где је нана?

И тек тад би се нана одзивала:

— Сад, сад!... Ево ме! — И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир.

Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као да једва чека да то сврши, наједе се и да што пре легне, преспава, одмори се од дугог тамо у дућану стајања, продавања. И заиста, заситивши се, не дижући се од софре, већ само одмакнув се и истресав мрве из скута, одмах би се изваљивао и спавао.

После њега би баба, мати и он, Младен, настављали ручак, али тихо, полако, као крадући, да не би оца пробудили. Тако исто би тихо се дизали са ручка, мајка нечујно износила софру и чистила, тамо у кујни остајала да пере судове, спрема. Баба би већ одмах после јела опет отишла, управо вратила се тамо откуда је и дошла, у башту, двориште, да настави прекинути посао. Увек шврља, нешто шушка, чисти, прибира камење и парчад ћерамида палих, пребачених са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења.

Отац би спавао кратко, бурно, рчући. После спавања чисто би скочио, умио се, и брзо, немајући када, већ уз пут навлачећи колију, као да се не задоцни, одјурио би натраг у чаршију, у дућан.

Мати би, као ослобођена очевим одласком а свршивши сав посао у кујни, тек тада улазила у собу и седала код прозора. Узимала би или плетиво или опрано рубље да шије, крпи и гледа кроз прозор на двориште, башту, капију, улицу.

И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир. Чудан и чисто нем мир. У коме сви они: и Младен испред куће с књигом или таблицом, и баба у башти, и мати му унутра опкољена белином рубља, одударајући од тамног црвенила по соби простртих ћилима, јастука, и око њих цела кућа, и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи. Као после ручка, па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази.