Вјереница цара од Стамбола на силу

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Вјереница цара од Стамбола на силу

(Кате Мурат)

Књигу пише царе од Стамбола
а на руке краља будимскога;
овако му у књизи китио:
»Св’јетал краљу б’јела од Будима!
Чуо царе јесам од другога 5
да ти имаш л’јепу сестру своју
по имену младу Маргариту;
дај је мени за љубовце моје,
ја ћу теби благо силновито.«
А кад краљу б’јела књига паде, 10
кад видио што му царе пише,
он ми цару другу отпишује:
»Св’јетал царе, драги господаре!
То ко ти је, царе, лаговао,
да б’ н’једнога добра не видио, 15
да ја краљу моју сестру имам?
Немам, краљу, од рода никога;
коре мене будимска господа
да сам млади, краљу, хурјадине.«
Иза тога до мало бремена, 20
кад је краљу на обједу био
с Маргаритом, својом сестром драгом,
краљу сестру често поглеђује
и сестри је својој говорио:
»Л’јепа ти си, драга сестро моја! 25
Лијепо ти имаш лишце твоје!
Љуби мене, брата рођенога;
боље мене него туђинога.«
Кад је Марге свога чула брата,
у лишцу је колур пром’јенула; 30
мучи млада колик’ да не чује.
Други јој је волат говорио:
»Маргарито, драга сестро моја!
Лијепо ти имаш лишце твоје!
Љуби брата, мене, рођенога; 35
боље мене него туђинога.«
Св’јетлу краљу сестра одговара:
»Што то речеш, брате, добро моје,
што то речеш, да од Бога нађеш?
Кад би братац сестрице љубио, 40
би се ведро небо распукнуло,
из неба би долећеле стр’јеле,
ударале и тебе и мене,
под нама се земље распукнула,
прождрла би и тебе и мене!« 45
Кад је краљу своју сестру чуо,
ж’о му било, ништа јој не рече;
иза сопре на ноге скочио,
пође краљу своје у камаре
и узимље дивит и артије, 50
стане краљу б’јелу књигу пише
и шаље је Стамболу б’јелому
а на руке цару од Стамбола;
овако му у књизи китио:
»Св’јетал царе, драги господаре! 55
Мо’ш ли знати ал’ се спомињати,
господару, није дамно било,
кад си моју ти сестру просио?
Ја сам, краљу, теби лаговао
да ја немам драге сестре моје; 60
имам, царе, драги господаре,
имам л’јепе младе Маргарите:
да т’ онака ка Стамболу дође,
би Стамбола б’јела помамила
и у њему честиту господу. 65
Него, царе, драги господаре,
ти сакупи тридести Турака,
ш њима пошљи млада везијера,
ти их пошљи под Будим на воду;
ја ћу краљу ’својом сестром доћи, 70
ш њом ћу шетат’ крајем воде хладне;
нек’ поскочи тридести Турака
и ухити драгу сестру моју,
доведе је теби, господаре;
ја ћу краљу у Будим побјегнут’.« 75
А кад цару б’јела књига паде,
кад видио што је накићено,
од весеља у књигу целива,
од милости у њедра је баца,
вез’јеру је царе говорио: 80
»О вез’јере, мој по Богу брате!
Сакупи ми тридести Турака,
све племића и господичића,
ш њима пођи под Будим на воде:
хоће доћи од Будима краљу 85
ш л’јепом Маргом, драгом сестром својом,
шетаће се крајем воде хладне;
нека скоче тридести Турака
и ухите младу Маргариту,
слуго моја, мени доведи је; 90
л’јепо ћу те царе даровати.
Ако младу не доведеш Маргу,
ти не ходи Стамболу б’јелому:
би те Бо’ зна царе објесио
на вратима бијела од града 95
куд проходи мало и велико.«
А кад га је вез’јер разумио,
скочио се на ноге лагахне
и л’јепо се вез’јер уресио;
а кад се је уресио л’јепо, 100
он сакупи тридести Турака,
све племића и господичића,
ш њима иде под Будим на воду.
Кад су воду дошли на студену,
посјели су око воде Турци. 105
Краљу сестри својој говорио:
»Л’јепа Марге, драга сестро моја,
сестро моја, хо’мо у пошедбе,
не до даље, драга сестро моја,
не до даље нег’ до воде хладне.« 110
Св’јетлу краљу сестра одговара:
»Теби фала, брате, добро моје!
Ја ти сестра у пошедбу нећу.
Откад ми је преминула мајка,
н’јесам Марге у пошедби била; 115
нећ’ ни данас, брате, добро моје.
Ја сам ноћас мало спала санка,
мало спала, чудан ми се сн’јева:
да сам Марге у пошедбу пошла
с тобом краљем, братом рођенијем, 120
да се с тобом око воде шетам,
иза воде Турци поскочили
и ђевојку мене ухитили;
а ти да си у Будим побјег’о,
ја да сам те, брате, дозивала 125
и жив’јем те Богом заклињала
да ме не даш у турашке руке;
ти да н’јеси нимало хајао,
него да си у Будим побјег’о;
мене Турци воде кроз планину 130
у Стамбола, бијелога града,
а на руке цару од Стамбола;
да нијесам, брате, добро моје,
жива стојни у Цариград дошла,
нег’ да ми је живо пукло срце; 135
прије нег’ сам Стамбола виђела,
да сам мртва ка Стамболу дошла;
да ме жали царе од Стамбола,
да ме мртву у Будим вратио
а за твоју велику срамоту; 140
да ме жале господа будимска,
да су тебе, брате, ухитили
а и твоју круну уграбили,
тебе јадна да су објесили
сред Будима, града бијелога, 145
а за твоју велику срамоту;
а господа мене укопали.«
Кад је краљу своју сестру чуо,
св’јетал краљу сестри говорио:
»А не лудуј, драга сестро моја! 150
У сан, сестро, вјероват’ не ваља:
сан је клапа, а Бог је истина.
Сестро моја, нег’ се реси л’јепо,
хо’мо, моја, у пошедбу, сестро,
не до даље нег’ до воде хладне.« 155
Кад то чула Маргарита млада,
она се је стала ресит’ л’јепо,
па ђевојка у пошедбу иде
’св’јетлијем краљем, мил’јем братом сво’ијем.
Кад су били б’јела преко града, 160
ишетало мало и велико
за гледати младе Маргарите
ербо има годиница дана
да је њоме преминула мајка;
није Марге прозор отворила 165
ни на прозор главе износила.
Чудила се будимска господа
како Марге у пошедбу иде
’св’јетл’јем краљем, мил’јем братом сво’ијем.
У то они прођу преко града, 170
здраво дошли воду на студену.
Ђевојка се око воде шета
’св’јетл’јем краљем, мил’јем братом сво’ијем;
иза воде поскочили Турци
и ђевојку л’јепу ухитили 175
и воде је Стамболу б’јелому.
Ђевојка је брата дозивала:
»Св’јетал краљу, брате, добро моје!
Тако т’ Бога и светога Луке,
не дај мене у турашке руке!« 180
Св’јетал краљу и не хаје за то,
него б’јели у Будим побјег’о.
Турци Маргу воде низ планину;
цмили Марге како змија љута
и моли се цареву вез’јеру: 185
»Пусти мене, драги господаре!
Даћу теби перје и прстене
што ваљаду блага небројена.«
Говори јој царев везијере:
»Маргарито, драга душо моја! 190
Душо моја, бих пустио тебе,
живо си ми срце изранила;
ма не смијем, драга душо моја
ербо ми је царе запр’јетио,
ако тебе не доведем њему, 195
да ће мене царе објесити
а о врата од Стамбола града
ђено гледа мало и велико.
Бор убио краља, брата твога,
који те је он цару продао!« 200
Моли му се млада Маргарита:
»О вез’јере, драги господаре,
а тако ти сунца и мјесеца
и твојега свеца Мухамеда,
узми корде, ос’јеци ми главе 205
баци мене горе у зелене
да ме ије од горе звјерење;
не води ме Стамболу б’јелому
а на руке цара честитога!«
А кадар је вез’јер разумио, 210
низ лишце је сузе оборио,
он ми тажи младу Маргариту;
ђевојци је вез’јер говорио:
»Немој цмилит’, драга душо моја!
Ја не могу учинити ино, 215
него ваља довести те цару.
Немој цмилит’ ни сузе прол’јеват’,
немој жалит’, драга душо моја,
ти Будима града бијелога.
Ово ти се мојом вјером кунем; 220
кад ти дођеш Стамболу б’јелому,
кад ти видиш Стамбола б’јелога,
по Стамболу велике љепоте
и царева двора бијелога,
око двора бочје и наранче, 225
сиње море и по њем’ ђемије,
на ђемијам’ момке и мрнаре,
нећеш цмилит и сузе прол’јеват’.
Ти не идеш цару за госпође.«
Кад то чула млада Маргарита, 230
горе се је помамила млада,
никако се утажит’ не може,
од јада јој живо срце пукло,
на вез’јера наслонила главу.
Кад видио царев везијере 235
да је млада умрла ђевојка,
цмили вез’јер и жали ђевојке
и проклиње краља будимскога:
»Проклет био, од Будима краљу!
Проклет био што си учинио! 240
Што на силу продајеш сестрице?«
У то вез’јер ка Стамболу паде.
Кад је био преко б’јела града
а на поглед од царева двора,
глед’о га је царе са прозора; 245
види царе с висока прозора,
види л’јепу на коњу ђевојку,
не зна царе да је преминула
него мисли царе од Стамбола
да је тихи санак ухитила, 250
на вез’јера главу наслонила.
Шета царе пред бијеле дворе,
под вез’јером коња успримао,
јес’ овако царе говорио:
»Добар дош’о, млађахан вез’јере! 255
Што ми се је уморило драго
и на коњу санак ухитило,
на те, синко, главу наслонила?
Дај је мени на бијеле руке
да је носим моје у одаје 260
нека млада тихи санак спава.«
Али му је вез’јер говорио:
»Прођи ме се, мој честити царе!
Није млада санак ухитила,
него цмили горицом зеленом; 265
ја је тажим, драги господаре,
никако је утажит’ не могу:
њој од јада живо срце пукло.
Ја је мртву водим пут Стамбола
ер се, драги, страшим, господаре, 270
да ти мени не би вјеровао,
да ме не би јадна објесио.«
Кад вез’јера царе разумио,
низ лишце је сузе оборио
и проклиње краља будимскога: 275
»Проклет био, од Будима краљу!
Проклет био што си учинио!
Што на силу продајеш сестрицу?«
И вез’јеру царе говорио:
»О вез’јере, мој по Богу брате, 280
води ми је испред двора мога
да не гледам љепоте ђевојке,
да не пуца живо срце моје!
Одведи је Будиму б’јелому,
све реците што је и како је; 285
и да сам их царе поздравио,
у поздрављу њима поручио
да ђевојку укопају л’јепо
а у Будим, у своју државу;
да ухите свијетлога краља 290
па да чине што је њима драго.« 
Кад је вез’јер цара разумио,
ђевојку је у Будим вратио
а на руке честитој господи,
све им вез’јер по истину каже, 295
по истину каконо је било:
»Св’јетал вас је поздравио царе,
у поздрављу вама поручио
да ђевојку л’јепо укопате
а у Будим, у вашу државу; 300
а ви св’јетла краља ухитите
и чините што је вама драго.«
Кад виђели будимска господа
мртву јадну краљицу ђевојку,
ту се купи мало и велико 305
за гледати лијепе ђевојке;
ту су грозне сузе прол’јевали.
Глас допаде будимскому краљу,
то је краљу пуно жао било,
тешко се је краљу препаднуо, 310
стане б’јежат бијела из града.
Ма господа њега ухитили
и св’јетла су краља објесили
сред Будима, бијелога града,
за његову велику срамоту, 315
а ђевојку л’јепо укопали.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 330-337