Вјереница краља будимскога

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Вјереница краља будимскога

(Кате Мурат)

Шет’о се је од Будима краљу
по Будиму, граду бијелому,
ш њиме слуга Анко џенерале.
Св’јетал му је краљу говорио:
»Слуго моја џенерале Анко! 5
Ја сам ти се, слуго, заручио
чак далеко Унгарији рамној
за лијепе Маре Унгаркиње;
л’јепа ’е Маре, Анко слуго моја,
л’јепа ’е Маре како вила б’јела.« 10
Рече Анко, у з’о час му било:
»Св’јетал краљу, драги господару!
Јес’ истина, св’јетла круно моја,
да је л’јепа Унгаркиња Маре,
л’јепа Маре, није јој забаве; 15
ма залуду сва њоме л’јепота
кад ти љуби царева вез’јера
насред л’јепе земље Унгарије
под његов’јем свилен’јем шатором.« 
Кад је краљу Анка разумио, 20
у лишцу је колур пром’јенуо
и слузи је Анку говорио:
»Слуго моја, то није истина!
Није таква вјереница моја.«
Говори му Анко џенерале: 25
»Истина је, краљу господаре!
Ако мени тога не вјерујеш,
дај ми, краљу, рухо од катане
и дај мене врана коња твога,
ја ћу поћи Унгарији рамној 30
под шаторе царева вез’јера,
довести ћу вјереницу твоју
испод свил’ног његова шатора.«
Кад је краље Анка разумио,
ж’о му било, ма не може ино, 35
Анку дава дебела дорина
и дава му од катане рухо
и слузи је Анку говорио:
»Хајде, слуго, Унгарији рамној.
Ако ми је не доведеш, Анко, 40
вјера тврда, про’ће тебе глава.«
Па с’ отоле Анко отправио,
здраво Анко Унгарији дош’о,
на руци му Унгаркиња млада;
на руци му тврди санак спава. 45
Говори ми џенерале Анко:
»Св’јетал паша, драги господаре!
Св’јетал те је царе поздравио,
у поздрављу теби поручио
да му пошљеш Унгаркињу Мару.« 50
А кад га је паша разумио,
то је њему пуно жао било,
ма не може учинити ино.
Ж’о му Мару пробудити било,
не буди је звеком никаквијем, 55
нег’ је љуби лишце у румено;
не љуби је да се је наљуби,
нег’ је љуби да му се пробуди.
Плахо се је Маре пробудила;
а кад се је од сна пробудила, 60
грохотом се Маре насм’јејала.
Св’јетал јој је паша говорио:
»Душо Маре, л’јепоти т’ је Бог дао![1]
Душо моја, л’јепе ти си среће!
Досад љубиш царева вез’јера, 65
а одсад цеш цара честитога.
Ево дође царева катана,
душо моја, мени под шаторе;
пошље њега царе господаре
да те цару, моја, пошљем, душо! 70
Ж’о ми те је цару поклонити,
ма не могу учинити ино
нег’ те послат’ цару честитоме.
Душо моја, ти се реси л’јепо
да ти идеш стојну Цариграду.« 75
Кад то чула Унгаркиња Маре,
она се је на ноге скочила,
узме хладне воде од ружице
и умива б’јело лишце своје.
Стави своје лишце у бјелило, 80
у бјелило и у руменило.
Па се млада стала ресит’ л’јепо:
три кавада на се облачила,
три кавада један врх другога;
један кавад свиле од шиткове, 85
а други је свиле од модрице,
а тре'и је свиле од бијеле.
На врат меће л’јепа три ђердана,
један ђердан од сухога злата,
а други је шиткова кораља, 90
а трећи је б’јела од бисера.
Који јој је сухога од злата,
ти јој пада до свилена паса;
а који је шиткова кораља,
ти јој пада б’јелих до њедара; 95
који јој је б’јела од бисера,
ти ђевојци стоји око врата.
А кад се је л’јепо наресила,
узела је штитка свиленога,
када буде горицом зеленом, 100
што ће млада штитит’ се од сунца.
А кад се је уресила л’јепо,
тад ми Анку обе руке дава,
прими ’е Анко на коњу уза се.
Три је пута пасом опасао, 105
а четврти од мача кајишем
да је не би доро изметнуо
ол’ зелена гора уграбила.
Па с’ отоле Анко отправио.
Кад су били горицом зеленом 110
на рашкршју пута од Будима,
од Будима и од Цариграда,
ма не иде џенерале Анко,
он не иде стојну Цариграду,
него иде б’јела пут Будима; 115
Анку млада говори ђевојка:
»Борја теби, катано царева!
Ђе ме водиш, царева катано?
Н’јесу пути пут за Цариграда,
нег’ су пути ово пут Будима.« 120
Говори јој Анко џенерале:
»Душо моја Унгаркињо Маре!
Кад ме питаш, казаћу ти право.
Н’јесам јунак царева катана,
нег’ сам јунак Анко џенерале. 125
Не водим те стојну Цариграду,
душо моја, цару честитому,
нег’ те водим Будиму б’јелому,
св’јетлу краљу, твому вјеренику.« 
Кад то чула Маре Унгаркиња, 130
поцмилила како змија љута
и слузи је Анку говорила:
»Слуго моја Анко џенерале!
Не води ме Будиму б’јелому,
св’јетлу краљу, мому вјеренику, 135
ево теби три моја ђердана
са мојега бијелога врата,
што ваљаду небројена блага.« 
Говори јој џенерале Анко:
»Ја не могу, драга душо моја! 140
Него ваља краљу те довести.
Кад те не би ја краљу довео,
он би краљу мене погубио.« 
Говори му Унгаркиња Маре:
»Слуго моја џенерале Анко! 145
Не води ме вјеренику мому,
ево теби три моја ђердана,
а и моје златне велендуке
и са рука перле и прстене;
и ево ти моја три кавада 150
што ваљаду небројена блага.« 
Говори јој џенерале Анко:
»Ја не могу, драга моја душо!
Него краљу довести те ваља.
Кад те не би ја краљу довео, 155
св’јетал би ме краљу погубио.« 
Говори му лијепа ђевојка:
»Слуго моја Анко џенерале!
Слуго Анко, ос’јеци ми главе!
Не води ме Будиму б’јелому 160
св’јетлу краљу, мому вјеренику,
да га мо’ијем не видим очима.« 
Уто они б’јел у Будим паду.
Кад су били преко б’јела града,
видио их краљу са прозора; 165
види лишце у младе ђевојке,
сјаје б’јело ђевојчино лишце
иза плећи џенерала Анка,
све то краљу гледа са прозора.
Кад видио лишце у ђевојке, 170
он говори џенералу Анку:
»Слуго моја џенерале Анко!
Узми, Анко, везену махраму,
покри младу по лишцу ђевојку
да не гледам лишце ђевојчино, 175
да не пуца живо срце моје.«
А кад га је разумио Анко,
узме Анко везену махраму,
он покрије по лишцу ђевојку.
У то они б’јели пред двор дођу, 180
св’јетал их је краљу причекао,
ђевојци је краљу говорио:
»Веле јадна Унгаркињо Маре!
Вела јадна што си учинила!
Што ти љубиш царева вез’јера 185
под њег’вијем свилен’јем шатором?
Н’јеси ћела, Унгаркињо Маре,
ти се звати краљица будимска.
А сад што ћу учинити краљу?
Оли хоћеш да те млини мељу, 190
оли хоћеш да те коњи тару,
оли ћеш ми св’јетлит’ из думл’јера
кад ја краљу на вечери будем?« 
Говори му млада Унгаркиња:
»Св’јетал краљу, св’јетла круно моја! 195
Ја ћу теби свијетлит’ думл’јером
а ја млада до живота мога.«
Ербо мисли Унгаркиња Маре
да ће краљу свијетлит’ думл’јером;
кад је вечер до вечера било, 200
да ко види будимскога краља!
Он узимље воштене кошуље
и облачи Маре Унгаркиње;
у кошуљу огањ упуштио.
Моли му се млада Унгаркиња: 205
»Немој, краљу, врло моје драго,
немој јадне изгорјети мене,
нег’ ме твоје узми за робиње,
за робиње од двора најмлађе.« 
Св’јетал краљу и не хаје за то. 210
Кад јој огањ до дојака дође,
ђевојка је краља дозивала:
»Не дај, краљу, мило моје драго,
не дај, краљу, б’јеле моје дојке!« 
Св’јетал краљу и не хаје зато, 215
ђевојци је младој говорио:
»Душо моја, Маре Унгаркињо!
Кад с’ љубила царева вез’јера,
н’јеси мене св’јетла краља звала.« 
Огањ јој се рука ухитио, 220
ђевојка је краља дозивала:
»Св’јетал краљу, мило моје драго!
Не дај, краљу, б’јеле руке моје
ко’ијем сам те грлити мислила.« 
Св’јетал краљу говори ђевојци: 225
»Душо моја, Унгаркињо Маре!
Кад с’ грлила царева вез’јера,
н’јеси мене св’јетла краља звала.« 
Ватра јој се уста ухитила,
ђевојка је краља дозивала: 230
»Св’јетал краљу, мило моје драго!
Не дај, краљу, медна уста моја
ко’ијем сам те целиват’ мислила.« 
Св’јетал јој је краљу говорио:
»Душо моја, Унгаркињо Маре! 235
Кад с’ љубила вез’јера царева
и медена уста целивала,
н’јеси мене св’јетла краља звала.«
У то млада догори ђевојка.
Кад видио краљу од Будима, 240
то је краљу пуно жао било,
жали краљу младу Унгаркињу
ер је л’јепо лишце у ђевојке;
он је слузи Анку говорио:
»Слуго Анко — да од Бога нађеш! 245
Слуго Анко, што си учинио?
Она ’е с тебе млада погинула;
ни ти с’ главе наносити нећеш!« 
Махне руком и оштрицом кордом:
младу Анку одас’јече главе. 250

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Можда треба читати "д'о"

Извор[уреди]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 432-438