Вучистрах1/19
| ←Говор осамнаести | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор деветнаести |
Говор први→ |
СЕЛОМИР: Ево ме опета, о ведра краљице, прид тобом супроћ твојој заповиједи. Прости, ако сила тежа и могућија мене силује уљестит у твоје станје честито и указати се прид твоје лице.
КРУНОСЛАВА: Још ли, о несвијесни Селомире, имаш смионство приступити прид ону Крунославу која се тешко од твојијех наука увријеђена находи? прид ону краљицу којој ти је дошло од руке законе подавати?
СЕЛОМИР: Није веће то вријеме! Најпрво моје пророчанство, кад ти ријех да ћу те виђет љубавим ужежену, испунило се; a када привиђех да ти круна о длаци виси, ево се испуња; зато прости!
КРУНОСЛАВА: Које ми гласе носиш?
СЕЛОМИР: Господа, кнезови и бани, видећи тебе најприје отврднуту на љубав, гдје вјереника нећеш, a послије ужежену за једнијем потиштенијем и незнанијем туђином, одлучили су извадити твога брата Вучистраха из спиле и поставити га на то пристоље на којему сада сједиш поносита; и послали су мене, да ти речем да се поклониш хтјењу свега краљества и да се научиш одсада бити послушна заповиједим краља Вучистраха.
КРУНОСЛАВА: A ко смије?
СЕЛОМИР: He наприједа! ако не погодиш, и живот ћe ти се узети.
КРУНОСЛАВА: И не може се инако?
СЕЛОМИР: Није начина.
КРУНОСЛАВА: Мој вјерни Селомире, ако нијеси досада штедио снаге и знања за уздржање моје краљевске власти, молим те, не уштеди се сада у овако тешкој потреби! — (Сама: Ах, Мирославе, јоште да горе труде поднесем, љубићу те!)
СЕЛОМИР: Вјерна служба моја и мисао, у свако доба иструђена за твоју корис, о госпође и краљице, сад ми подава један начин подобан за уздржати ту круну на твојој глави, ну требује за мало времена погодит хтјењу и одлукам од господе. Ријети ћу да си ти справна подати му облас од краљества и познати га за краља и госпара; ну ћу јоштера напоменути да није право уздати се у његову ћуд опаку, неголи да no руке бана Радомира, његова стражанина, пода му се јестојска која има крепос учинити да јако заспи, и тако да га спећи донесемо у двор и поставимо на пристоље. Ако буде мирно и крепосно владати, да се уздржи, — то ли не, да се опет јестојском истом задријемље и поведе у спилу, нека, ако би се споменуо, чини му се да је сан снио. Знам заисто да неће владати него усионо и оштро и да ћe се исти бани и господа покајати да су га извели; и тако ћe теби остати за увијек краљество ово у руци.
КРУНОСЛАВА: Сад те познам, о Селомире, за највјернијега слугу од овега краљества! чини што ти је угодно за моју помоћ, иштом да се утемељи краљество и облас у мојој руци. Пођи, не цкини! немој да твоје цкњенје породи којугод побуну — помози ме ослободи ме!
Референце[уреди]
