Вучистрах1/17
| ←Говор шеснаести | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор седамнаести |
Говор осамнаести→ |
СЕЛОМИР: Љубиш Мирослава?
КРУНОСЛАВА: И толико смијеш?!
СЕЛОМИР: Љубав коју ти носим учи ме да ти одкријем слободно моје мисли. Tи, која малоприје, поносита и охолна, под ромон златнијех жица пјеваше уресе од слободе, сада стављаш на ноге веригу од потиштена робства; ти, која до часа овога у несцјени си држала најмогућије краљеве од свијета, узносиш се љубавим једнога роба непознана! Ко ти је срце привратио? ко те теби уграбио? ко ти је мисао и одлуке промијенио? ко ли те је љубит научио?
КРУНОСЛАВА: Тко говори да љубим лаже!
СЕЛОМИР: Сва господа, сви витези, вас твој дворједнијем гласом вапије и говори да љубиш.
КРУНОСЛАВА: Твоја махнитос ужиже ме према теби на омразу.
СЕЛОМИР: Омраза се порађа од истине.
КРУНОСЛАВА: He љубим, нијесам љубила, нећу љубити!
СЕЛОМИР: Имаш љубити, ну човјека достојна твоје љубави.
КРУНОСЛАВА: Достојан јес моје љубави ко се мени лијеп чини.
СЕЛОМИР: Да ако ти се лијеп чини, тот га љубиш!
КРУНОСЛАВА: Љубим, венем и гинем за њиме, и нека ме вас свијет чује: љубим Мирослава!
СЕЛОМИР: Кајати ћеш се, кад не будеш на вријеме!
КРУНОСЛАВА: Отиди исприд мене!
СЕЛОМИР: Звати ћеш ме на помоћ, кад не будем моћи подати теби свјета, наука ни помоћи.
Референце[уреди]
