Вуков гај

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Кочић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Вуков гај
Писац: Петар Кочић


Petar Kocic.jpg

Вуков гај



   Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.

   На једном бијаху бијеле хаљине као снијег са црвенкастим пругама, и на глави широк, кломпав шешир, испод кога му се једва назираху очи и нос. Из џепа на лијевој страни испод пазуха вирио му је метар, савијен, и на преклону жутјела се округла чивија, преливајући се у сунцу. Други, много млађи, подбулих образа, помодрела носа и као неиспаван, бунован, носио је шумарско одијело: зеленкаст шешир са перушком навише, саметне панталоне до кољена, а од кољена дебеле зелене чарапе са тешким, поткованим ципелама, чији ударци тупо одјекиваху о скорену земљу, остављајући иза себе по набујалој прашини шаролик траг. На леђима му је висила торба са кожним упртама испод којих је, кроз жућкасто и изанђало одијело, пробијао зној. Преко торбе некако му се немарно испријечила двоцијевка.

   Станко је био сам од мушкијех глава код куће са једном женом и старим Вуком, кога је већ поодавно обузела и оборила старост и изнемоглост, те не може никуд макнути из куће. Жена је спремала јело за посленике у пољу, а Станко тесао гобеље за кола. Вук је лежао у кући више огњишта, нијем и непомичан.

   Станко, кад угледа страњске људе, пометну брадву и некако се тешко подиже да их дочека.

   Онај је први шутио, а онај у шумарском одијелу, скидајући пушку са себе, назва бога и упита се са Станком за здравље.

   - Но, како комшија? - промрмља и први, некако бојажљиво, као натежући.

   - Добро, добро, господине. Како си ти? - осмјехивајући се одговори Станко.

   Странац му не знаде ништа рећи, већ се сав зацрвени. Више није ни ријечи проговорио, него је непрекидно гледао у крупну и одраслу шуму у Вуковом гају, који се у полукругу савијао изнад Станкових стаја као какав свјеж и зелен вијенац, стршећи високо у небо поврх ниске и закржљале шикаре што се протезаше над цијелим селом, чак тамо до стеће планине.

   Они су се још позадуго одмарали и нешто се између се разговарали некаквим језиком кога Станко није разумијевао. То му је мучно било, па их је од неко доба почео криво, неповјерљиво погледати. Шумар то опази, па пошто искапи пуну здјелу кисела млијека - онај први није хтио - дигоше се и пођоше уз брдо Вуковом гају.

   На поласку шумар рече:

   - Босанчићу, овог љета биће доста посла и зараде. Вуков гај је продо спаија овом странцу. Кроз који дан почеће рад…

   Станко га забезекнуто погледа, па се усплахири:

   - Какав спаија?! Који гај?... То не мере бити. Гај није спаијин већ нашег Вука; то зна сав свијет. То не мере бити!

   Странац, кад видје ненадну и наглу усплахиреност Станкову, поблијеђе и поизмаче се за неколико воловских пружљаја подаље од њих. Шумар на Станкове ријечи не рече ништа, већ се и сам упути за странцем. Станко остаде непомичан, без ријечи, зурећи у врх цијеви пушчане како се пресјајива у сунцу и лагано замиче у Вуков гај.

   Глас да ће каури сјећи Вуков гај брзо се разнесе по свему Змијању, и сав се крај узнемири, а највише изнемогли Вук. Тo је уистину његов гај. Он га је подигао и одгајио.

   Већ се и заборавило кад је Вук стао у најам у Босанчића. O рођењу његовом испредале су се дуге и различне бајке. Највише се говорило да је као дијете нађен у планини, и то кад је некакав паша уз буну проходио Босном, и када се многи свијет из доњих крајева са сермијом склонио у планинске збјегове. Када се све прилично било умирило и слегло, враћао се народ из збјегова. Жени је једној нестало дјетета. Много га је и дуго тражила, срљајући као без душе кроз планине, и није га нашла. Уморну и изнемоглу растргали су је вуци. То су дијете послије нашли чобани, отхранили га и надјели му име Вук.

   У Босанчића Вук се најмио дјететом и ишао је првијех година за сермијом, прво за овцама, па онда за говедима. Ријетко би кад радио на њиви са осталом чељади. Испрва му је о Ђурђеву и Митрову исплаћиван најам: педесет гроша и опанци кузолаши по врху. Послије је престало и то, и њега су почели држати као укућанина и као свог рођеног, те се и он попут остале чељади стао беслеисати, одијевати и обувати из куће.

   Био је тих и смирен као овца. Ни с ким се никад није свадио, то се не памти. Није никог мрзио, нити је кога одвећ волио. Према свачем и сваком био је равнодушан и хладан као студени камен. Махом је шутио и свирао у ћурлик, који се далеко чуо, и свак је могао распознати звуке и даворијање Вукова ћурлика. Цркви није ишао осим у години једном, на причешће; у чаршију није никад слазио, осим у прољеће, кад би се овце спуштале са Змијања на јањило, доље у Лијевче.

   Кад би љети сјавио благо на пландиште, или кад би га изјутра или увече напасао, увијек је уза се носио сикиру и поткресавао младе буквиће и јавориће у шикари изнад Босанчића кућа. То је радио од малена, неуморно и непрекидно, из године у годину, и од закржљале шикаре, која је била свачија и ничија, издвајао се лагано и неосјетно гај са високим и витким буквама и јаворовима, висећи се и ширећи се. Те букве и јаворови били су му мили и драги као нешто своје рођено што му је прирасло за душу и срце. Кад је беспослен, ријетко би се кад од њих одвајао. Увијек је неку жалост око њих баратао, кресао нешто и поткресавао. Из гаја се увијек светачним даном чула његова сикира.

   И ту, у гају, у љетне дане кад се шума одјене листом и облије блиставошћу сунчаном, отварала би се тврда и опора душа Вукова. Он би дуго и дуго гледао свој једри и набујали гај као да га погледом милује. Ту би он највише и говорио. "Дјаге сестје и бјацо, јасите, јасите! Висјоко јастите!" - тепао би он, гледећи уз вите букве и јаворове како се тихано повијају и ослушкивајући њихово дрхтаво и тајанствено шумљење.

   Једном се био нешто грдно ражљутио на Станка и кренуо се некуд да иде, али се није могао никако растати са својим гајем. Изишао бијаше испод села и легао под једну крушку дивљаку. Очију није скидао с гаја. Чинило му се да чује у гају ударце сикире, и као да се високи буквићи превијају и шкрипе. Онда би се као све умирило и стишало, и њему се гај причињао необично тужан и као да се скаменио од жалости: ниједна грана да се макне, ниједан лист да се затресе, да задрхће и затрепери. Гај није шуштио, није се дизало оно чудновато, потмуло шуштање које му је увијек душу заносило и опијало. Над гајем се његовим, тако му се привиђало, бијаше спустила некаква ледена гробна тишина и туга која се дизаше у магличастом привиђењу измеђ зелених овршака и помодрелог неба. Он се први пут тада у свом животу заплакао, и вратио се опет у село.

   У прољеће, највише у прољеће гладних година каквих је у овом удом и врлетном крају често бивало у старо вријеме, тешко би се Вук забринуо. Тада би изнемогла и прегладњела свјетина осуком навалили на младе буквиће да гули кору и снима мезгру, те би се тиме и цријемушом отимала да не скапа од глади. Са запрепашћеним очима гледао је он како се кроз шуму бјеласају огуљена стабла, стрепећи, да се не посуше, увену и угину.

   Сваке године о Ђурђевдану скупљало се све Змијање на збор код Добре Воде у Вуковом гају, и сав би гај тада мирисао сувим босиљем и планинским пјесмама, у којима се славила и величала љубав, младост, здравље и снага. И тада је Вук широко отварао очи и пазио да не буде каква квара. Када би га ко опоменуо што толико пази, одговорио би он кратко, благо осмјехујући се:

   "Змијањци смо!"

   Кад су се млада стабла развила и поодрасла, сваки је могао усјећи какве јапије за малу потребу да не иде далеко стећу планини, али је свак морао за то питати Вука да му допусти. То његово право свак је поштовао, и Вук мало кад не би допустио. На мјесто посјечених стабала одмах би он поткресавао и подгајивао младице.

   И он и цијело Змијање били су нечим тајанственим и језивим везани за тај гај. У вријеме гладних година када би се домаћини, погружени и убијени, враћали из далеке Каурске, без жита, са празним коњима, стала би силна кукњава, јаук и лелек цијелог Змијања, и тада би Вуков гај и бујна цријемуша по њему спасавали невољнике да не пресвисну од грдног очајања и глади.

                                                                                                                           *

   Странци се истога дана вратише из шуме и зађоше по селима да купе раднике. На Змијању не могоше за тај посао наћи ни једног јединог човјека.

   - Не говорите више о том, већ се што прије кин’те са Змијања, јер би могли главом платити! - запријети им стари Чочорика, и за два дана сазва Змијање на скуп. И Вука су, онако слаба и немоћна, извели на скуп. Он је само шутио и слушао што остали говоре. Највише је говорио стари Чочорика. Усред његова говора поче довикивати једно чобанче из поља:

   - Ено крава у Вуковом гају!

   Вук се трже, бризну у плач и викну:

   - Чујте, браћо, оно је мој гај, а није спаијин. Не дајте, ако за бога јединога знате, да га каури исијеку. Неправда је то велика и гријек… - загуши се у сузама.

   - Не дамо, не дамо брез грдног зла! - узавреше повици са свију страна. Чочорика наставља:

   - Вуков гај је ко наша светиња једна. Наши ђедови и пранђедови спасавали свој голи живот у том гају од немилосне глади… Кад сад, душо си моја драга, и дјецо и браћо моја, чуо да га је спаија продо каурима… тобож што је на његовој земљи, и овамо кад сам проесабио да ће га попити у вину и ракији са каурским роспијама, е душо си моја драга, било ми је да полудим!… Синоћ сам дуго под ноћ шједио пред кућом и све нешто о том размишљо. Никако ми се није дало спавати… Неће око поноћи на једном ми се учини ко да се небеса отворише и над Високом Гредом указа се кршна и наочита женска прилика са црљеним барјаком у руци…

   - И ја сам видио синоћ некакву црљен изнад Високе Греде! - чу се неко из скупа.

   - И ја сам! - дочека други.

   - И ја сам! - потврђује трећи.

   - Маше барјаком - продужује Чочорика - и виче: "Не дајте Змијањци, тако проклети не били, да каури исијеку Вуков гај!"

   - Не дамо, не дамо брез грдног зла и крви! - загрмјеше опет поклици са свију страна.

   И сви се завјерише, и старо и младо, и мушко и женско, да бране Вуков гај и да без голема јада не дају да га каури исијеку, и опремише суду испред Вука и народа старог Чочорику са неколико људи.

   Послије два три дана вратио се од суда стари Чочорика са људима, али није ништа успио. Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар. Неизмјерно огорчење бјеше обладало Змијањцима кад им је Чочорика све то казао.

   И једног дана помолише се друмом испод Кадине Воде у дугим редовима страњски радници, све сами каури, са четири жандарске патроле.

   Змијање се узруја и узбуни као никад до тада. Са дна до дна Змијања одјекиваху узвици и дозивања: "Каури иду да сијеку Вуков гај! На скуп, браћо и Србови!"

   Из свију села са њива и од кућа похрљеше гомиле узрујаног и запрепашћеног народа. Људи бацају косе и виле преко рамена, на дјевојачким и момачким уснама прекидају се пјесме, жене остављају колијевке са расплаканом дјецом, и све то хрли и срља према Вуковом гају, погнано некаквом непојмљивом и неодољивом силом. Хрли и куља свијет са свију страна као да из земље ниче и искупља се под Вуков гај.

   И Вук се диже, доби снагу као да се препороди. У кошуљи, гологлав и распојас, блијед као смрт и испијен као каква авет изиђе у народ.

   Каури се примичу све ближе и ближе. Натакнуте бајонете на жандарским пушкама све се јасније распознају. Истом језиво бљесну у сунцу, па опет се изгубе, потону као у какву помрчину.

   Кроз непрегледну гомилу искупљеног и до дна душе узбуњеног народа проструји нешто, везујући једно за друго, стапајући сав тај свијет у једно, у нешто чврсто и непробојно. Наједном се дигне жагор и повици, па се опет све ушути, следени, скамени. Свак осјећа, слути, да се нешто страхобно приближује, само што се није збило!

   Вук, као какво страшило, кад видје да се радници све ближе примичу, рашири руке као да ће бранити гај, напрегну се и прозбори немоћним и уздрхталим гласом:

   - Ето каура! Не дајте, браћо, да…

   - Не дамо, не дамо! - забруја на све стране, одјекујући у планинским висовима.

   Радници наједном застадоше. Једна се патрола одвоји од осталих и пође према скупљеном народу, у коме се дизаше све јача и силнија граја што се радници ближе примицаху.

   - Нек се врате радници, ми не дамо шјећи Вукова гаја! - викну Чочорика према патроли која застаде подалеко од скупљеног народа који се силно узруја.

   - Не дамо, не дамо брез мртве главе! - осуше се опет повици из скупа.

   - У име закона, разилаз’те се!

   - У име бога и божје правде нек одступе радници да се крв не пролијева!

   - Ми смо бацили молбеницу на царство. Нека то још мало стане, да видимо шта ће доћи са царства! - довикује патроли Станко Босанчић.

   Жандари звизнуше. Остале патроле и оборужани радници прилетјеше и свом жестином навалише да разгоне народ.

   - Ми смо бацили молбеницу на царство! - чују се испрекидани узвици.

   - Каква молбеница, какво царство! Натраг у име закона! Разилаз’те се…

   Вук, узрујан, измакао се испред народа, раширио руке као да нешто брани и само виче:

   - Не дајте, браћо!

   И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише, отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну. Рањеници падају и јече, а Вук као какво привиђење увијек напријед и једнако виче:

   - Не дајте, браћо!

   И он паде, обливен крвљу, непрестано млатајући рукама око себе и вичући: "Не дајте, не дајте!" Крај њег посрну и паде стари Чочорика, и свијет се разбјеже, праћен силном праском пушака…

   Гињенике покопаше, и Вуков гај почеше сјећи.

   Немилосна туђинска рука исијече и сасијече све и однесе у далеку земљу, а ојађено Змијање обави се у тугу и жалост голему.


Напомене[уреди]

Ову приповијетку Кочић је први пут објавио у београдској Политици, VI/1909, бр. 2088, а затим, идуће године, унио и у своју збирку Јауци са Змијања (1910).

Извори[уреди]

  • Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 103 године.