Дуж двадесет и два љета,
Вољела се два цвијета!
Једног дана судба бану,
У Никшића жупу равну;
У Голији нрај Никшића, 5
Од љубави тешка пића,
То Пејовић бјеше Жарко,
Ко на исток Сунце јарно!
И његоаа љубавница,
Милој мајци јединица, 10
Баш Милица цура млада,
У Жарка се она нада!
Жарко љубав добро крије,
Ал' Милица не умије.
То зачула сза Голија, 15
Милица му најмилија!
И Жаркова мајка стара
Па и сина Жарка кара;
А и отац за то знаде,
Па Милицу криво гледа, 20
Састати се њима неда.
За Милицу свашто зборе,
Свога сина да укоре.
Залуду му мајка збори,
Миличин’ га љубав мори! 25
Гарабина свога узе,
Па пролива грозне сузе;
Па га ето преко луга,
Обузе га нека туга.
До планинског густог лада, 30
Ђе га чека цура млада.
„Добро јутро” момак виче,
Из цвијећа цура ниче!
Он покрај ње седе младе,
Па јој прича тешке јаде: 35
„Моја мајка јака соја,
Па ми неда да си моја!”
Виђе цура нема друге,
Поче чупат косе дуге:
„Мио Жарко, ти ме уби’, 40
Немој други да ме љуби!”
Пуче пушна громовита,
Паде цура јадовита!
Он је мало поисправи,
Под главом јој намен стави! 45
Из ока јој суза блиста,
Ко с извора вода чиста!
Жарко срца жалоснога,
Па дозива стрица свога:
„О мој стриче, мио роде, 50
Жарко вечној кући оде!
Кажи оцу, кажи мајци,
Нека дођу сви рођаци,
Нека дођу брже к мени,
Кажи Жарко да се жени!” 55
Гарабина свога пали,
Крај Милице он се свали,
Крај Милице мртав оста,
Нека им је љубав проста!
