Војиславу
Протекô је данак. На даљном западу
Одавна је сунце утопило зрак.
Над заспалим свијетом, по селу и граду,
Спустио се санак чаробан и лак.
Умукла је пјесма веселог морнара.
Све се у спокојству тихано одмара.
На обали мора, под граном "цитрона",
На ћилиму цвјетном самац сједим ја.
Са ведрога неба, с божијега трона,
Блеђанога лика пуни мјесец сја;
И кô слатка нада, пуна свете вјере
У млађаном срцу, звијезде трепере.
Ниже мене вали тихани и мали -
Кô пјесмице горске кад заруди мај -
Несташно и благо причати ми стали
У шаптању слатком задовољство, рај;
Причају ми благо неке миле бајке,
Што их само слушах на криоцу мајке.
А с пучине даљне са широког мора,
Као онај свети херувимски пој,
Чујем слатке гласе тајанственог хора;
То Сирене шаљу ноћи поздрав свој,
А славујак, што се у загранку скрива,
Милозвучном им се пјесмом одазива.
Све је тако бајно, све милотом збори,
Ал' је моје лире још слабачак глас
Да у једну пјесму све милине створи
Што их око гледа у тај блажен час;
Ја сам јоште тиче које куша крила
Да га вину тамо у станове вила.
Ој ти сине дични Шумадије драге,
Што ти вила свети поклонила дар,
Дођи Јадран-мору, жицом лире благе
Ти си кадар ову опјевати чар;
Ја сам јоште тиче које куша крила
Да га вину тамо у станове вила.
У Дубровнику, 1890.