Војевање Везира Ћуприлића на Бачку

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Војевање Везира Ћуприлића на Бачку

Султан Мурат диван покупио,
Сву господу турску сакупио,
У Стамболу граду бијеломе,
У царскоме двору великоме.
Међу њима сио у столици, 5
Па се царе љуто замислио;
Мисли мисли, гледа по дивану,
Ал’ не оће ништа да говори.
Тако сјеђе три бијела дана,
Не хће царе ништа бесједити, 10
Ни ко други смије говорити...
Кад је треће јутро освануло,
Туре једно на ноге скочило,
И цару се смјерно поклонило
И овакву ријеч говорило: 15
„Аман, царе, од истока сунце,
Ево има три бијела дана,
Одкад с’ ови диван покупио,
Пак не оћеш ништа да диваниш;
Што си, царе, диван сакупио?!" 20
Тада рече турски цар Мурате:
„Чујте, Турци, моји витезови,
Ка смо скоро из Азије дошли,
Доста земље себе покорили,
Још три влашка цара уморили: 25
Костадина насред Цариграда,
А Лазара у поље Косово,
А Шишмана у земљу Бугарску.
Ма кад цара Лаза уморисмо,
Тад иајвећма царство раширисмо, 30
И све српске земље покорисмо,
И сва њина добра одузесмо;
Још главаре њине посјекосмо,
Који не би Србе подизали,
И Турцима штету начињали, 35
Осим једног врага и белаја
У широкој Бачкој на крајини —
Одврже се Дојчић капетане,
И сагради Банак на сред Бачке,
Око њега широке бедеме, 40
На бедеме ставио топове,
На топове војску и топџије,
На капије војску поставио,
Банак тврди и дневи и ноћи,
У њег’ скупља Србе соколове, 45
По крајина дочекује Турке
И добре им осијеца главе. —
Би нам мога’ Дојчић досадити,
Него треба њему на пут стати;
Но је л' була Турчина бацила, 50
На диван га мене оправила,
Да му дадем војске сто хиљада,
И стотину од боја топова,
И војничку хазну и заиру
И цијелу војничку иштиру, 55
Да отиде Бачкој на крајину,
Да поруши Банак на Крајини,
Да изгуби Дојчић капетана —
Честита бих њега учинио,
До мене би сио на дивану?" 60
Тад сви Турци муком умукоше,
Није лако с војском управљати,
А још тезке крајине палити,
И велике градове орити.
Но искочи једно Туре зорно — 65
А то бјеше Везир Ћуприлићу,
Па је цару тако бесједио:
„Вољан буди, царе, на бесједи —
Ја ћу поћи и повести војску
И развалит Банак на крајину 70
И изгубит Дојчић капетана,
Но ми дадни војску и заиру,
И цијелу војничку иштиру,
Па ћеш чути што ћу учинити."
Тад се Турци ц’јели разиђоше, 75
Телали се на ноге дигоше.
Телал виче, сакупља се војска,
Док се скупи војске сто хиљада.
Тад се диже Везир Ћуприлићу,
И окрену војске сто хиљада, 80
И стотину од боја топова.
Везир трену, а војска окрену —
Ето војска преко Румелије,
Докле дође на тихо Дунаво;
И Дунаво воду суминуше, 85
Кроз широка поља заљегоше,
Испод Банка града бијелога,
Угледа их Дојчић капетане,
Па повика Србе соколове —
Одмах Срби шанце похваташе, 90
И капије градске утврдише.
У то Турци под Банак дођоше,
И у поље табор учињеше.
Везир свилен шатор поперио,
Око града војску разредио, 95
Па оплете врбове кошеве,
У кошеве земљу утурио,
А топове на њих поперио,
Па закопа шанац у долину,
У шанце је војску поставио, 100
Па је сио те отпочинуо,
Па је ситну књигу начинио,
А посла је Банку великоме,
А на руке Дојчић капетану:
„Море чујеш, Дојчић капетане, 105
Ја сам доша’ и довео војску
Да ми предаш од града кључеве,
Да не кварим цареве градове."
Кад је Дојчић књигу разумио,
Он је одма другу начинио 110
И у њу је везиру зборио:
„Не будали, Ћуприлић везире, —
— Ја ти не дам од града кључеве
Да си доша и с триста хиљада —
Грдан би се с њега повратио." 115
Кад је везир књигу разумио,
Својој војсци заповијед даде:
Теке сјутра бијел дан осване,
Да се удри на бијела града;
Па у зору пређе бјела дана 120
Звекнуше му стотина топова,
На хиљаде пушке запуцаше,
Ал с бедема пукоше топови,
На стотине пушке запуцаше,
Ала банда затури се кавга, 125
Ту се црна прољеваше крвца,
Сваког дана а све без престанка,
Док с’ наврши годиница дана.
Дојчић брани Банак на крајини,
И сијече Турке око града; 130
Дневи сједи у пјану механу,
Те испија црвенику вино;
Нотњо иде те сијече Турке,
Како мркне и тамна ноћ дође,
На капију ишћера дорина 135
Ућера га у утрску ордију,
Па сијече око града Турке,
Испред зоре бјежи на капију.
Једно јутро Дојчић застануо
Код шатора Ћуприлић везира — 140
Виђоше га са шанчева Турци,
Он побјеже на грацку капију,
На њег’ пуче стотину топова,
На хиљаде пушке запуцаше,
Не би ли га ђуле преграбило, 145
Ал Дојчићу Бог и срећа даде,
Те му зрно не довати тјела,
Но утече на грацку капију.
Кад то виђе Ћуприлић везире
Он повика слуге и дворане: 150
„Чујте мене, моје вјерне слуге,
Доведте ми Ибра барјактара!"
Ал му слуге Ибра доведоше,
Њему рече Ћуприлић везире:
„Чујеш мене, Ибро барјактаре, 155
Тебе царе за мејдана рани, —
Можеш ли се поуздати у се,
Да Дојчића зовеш на мегдану?"
Но му рече Ибро барјактаре:
„Ја га смијем позват на мејдану." 160
Па је ситну књигу начинио,
А посла је Банку великоме,
А на руке Дојчић капетану:
„Море чујеш, Дојчић капетане:
Како сјутра бијел дан осване, 165
Да ми дођеш у поље зелено,
Да јуначки мједан под’јелимо."
А кад Дојчић књигу разумио,
Зором рано Дојчић поранио
И изиде на грацку капију — 170
Зајми коња низ поље зелено,
Сусрете га Ибро барјактаре —
Ђе се среше два добра јунака,
Ђе се среше ту се ударише,
На остра се гвожђа дочекаше: 175
Ах, кудијен Турчин удараше,
Онудије долама пуцаше,
А испод ње огањ сијеваше;
Ах, кудије Дојчић удараше —
Онудије алаџа пуцаше, 180
А испод ње крв црна шибаше,
И по комад меса одпадаше,
Док Турчину ране одољеше,
Па побјеже низ поље зелено —
Поћера га Дојчић на дорину 185
На дофат му посијече главу,
Па побјеже на грацку капију.
Турских пуче стотину топова,
На хиљаде пушке запуцаше,
Не били га ђуле преграбило, 190
Али њему Бог и срећа даде,
Те убјежа здраво на капију.
Кад то виђе Ћуприлић везире,
Голему се чуду зачудио
Па је ситну књигу начинио, 195
А посла је цару у Стамболу,
И у књигу тако бесједио:
„Аман, царе, од истока сунце,
Ево има већ година дана,
Од како сам ш њима заратио, 200
Банак бијем и дневи и ноћи, —
Нит одбисмо клака од камена,
А камо ли освојисмо града,
Јер је мучан Дојчић капетане:
Дневљу сједи у пјану механу, 205
А поноћи излази у Турке,
Те сијече око града Турке —
Од стотину хиљада Турака
Скоро му је пола нестануло —
Но ми доброг пошљи мејданџију, 210
Да Дојчића зове на мејдану,
Не били га како изгубио;
Пређе но би њега изгубили,
Не би нигда Банак освојили."
А кад књига у Стамболу дође, 215
Књигу гледа царе од Стамбола,
Књигу гледа грозне сузе лије,
Па сићушно перо дофатио,
Те је ситни ферман начинио,
Ферман посла у Азију Малу, 220
У Багдату граду бијеломе,
А на руке багдатском аџији:
„О чујеш ме, багдатски аџија,
Ја сам чуо и кажу ми Турци,
Да ти имаш мила сина твога, 225
Твога сина Омер барјактара,
Што умије мејдан дијелити,
И испа је добар на мегдане,
Да бољега на свијету нема —
Но ми пошљи твог Омера сина, 230
Да га пошљем Банку великоме,
Да изгуби Дојчић капетана;
Ако њему Бог и срећа даде,
Да изгуби Дојчић капетана,
До мене ће сјести на дивану?!“ 235
Кад Аџија ферман проучио,
Он дозива свог Омера сина:
„О Омере, мој милосни сине,
Оди виђи ферман што ми пише."
А кад Омер ферман прихватио, 240
Грохотом се бјеше насмијао,
Па се спреми на бијелу кулу,
Сјаше Омер ка на гори сунце,
На готову усједе кобилу,
Пак ју зајми пут Стамбола града, 245
А кад дође у Стамболу граду —
Колико је силан и бијесан,
Не шће свратит’ цару на дивану,
Већ отиде Бачкој земљи равној.
А кад дође у цареву војску, 250
Под шатором Ћуприлић Везира,
Он почину за неђељу дана,
Па је ситну књигу начинио,
А посла је Банку на капију,
А на руке Дојчић капетану: 255
„Море чујеш, Дојчић капетане,
Како сјутра бијел дан осване,
Изиди ми у поље зелено,
Да на сабље живот дијелимо."
Кад Дојчићу ситна књига дође, 260
Он је одма другу начинио,
А посла је Омер барјактару:
„О Омере, чујеш барјактаре —
Теке мркне и ноћ тавна дође,
Сусрети ме у поље зелено, 265
Да на сабље живот дијелимо."
Кад Турчину књига допанула,
Он од тога главу заносаше,
Па му опет књиге отправљаше,
Па га дневно на мегдану зваше 270
А он њему ноћно излазаше.
Тако стоја по године дана.
Дојчић ноћно излази у Турке,
Те сијече око града Турке.
Кад то виђе Омер барјактаре, 275
Да му Дојчић на мегдану неће,
Учиње се сужњим невољником,
Па отиде на грацку капију,
Па се криви и дневи и ноћи:
„А, за Бога, Дојчић капетане, 280
Отвори ми на капију врата,
Да уљежем у бијела града,
Да напросим хљеба бијелога,
Јер умријех од глади и жеђи!"
Ту се криви за неђељу дана, 285
Док Србима више досадио,
Па повика Дојчић капетане:
„Чуј те мене, дванајест војвода,
Отвор те му на капију врата!“
Тад му Срби врата отворише, 290
И по неки новац дароваше.
Омер мину низ уске сокаке,
Те све гледа стазе и бедеме,
Докле дође Дојчиновој кули;
Ал’ пред двором, на скале од куле, 295
Сједи млада Дојчинова љуба,
А њој Омер помоћ натурио,
И заиска кору хљеба сува:
„0, госпођо, Дојчинова љубо,
Да за здравље Дојчића твојега, 300
Подај мене кору хљеба сува!“
Кад то зачу Дојчинова љуба,
Овако је њему бесједила:
Ај да Бог да и Богородица,
Дојчић своје куће не видио!" 305
Но јој рече Омер барјактаре:
„Што га кунеш, Дојчићева љубо?"
Но му рече Дојчићева љуба:
„А како што, убоги просјаче,
Ево скоро двије годинице, 310
Од ко су ми ударили Турци,
Није к мене доша’ на дворове,
Већ по дневи у пјану механу,
А по ноћи излази у Турке;
Али ево по године дана, 315
Од кад дође Омер барјактаре,
Њега Омер зове на мегдану,
А он њему на мегдану неће —
Да Бог да му окинуо главу!
Ах да ми је виђети Омера, 320
Ја бих њега дивно научила,
Како би му окинуо главу."
Но јој рече Омер барјактаре:
„Би ли по чем познала Омера?“
„Ја бих лако познала Омера: 325
За рамо му ј’ од међеда шапа,
А у коси бич вучије длаке,
А на мишку рука од хајдука
И у руци сабља окована."
Кад то зачу Омер барјактаре, 330
Ћелавицу баци у зобницу,
А заврну уз руке рукаве,
И указа три биљега права.
Кад их виђе Дојчићева љуба,
Она тако бесједи Омеру: 335
„О, Омере, жалосна ти мајка,
Немој њему иа мегдан изаћи,
Дојчић има девет амајлија,
Девет Дојчин носи у перчину,
Друге девет у гриви дорину, 340
Те га сабља посјећи не може,
Но ти пођи опет у ордију,
Ја ћу поћи у пјану механу,
Украст’ ћу му девет амајлија!"
Тад јој Омер тако бесједио: 345
„Баш аферим Дојчићева љубо,
Кад би тако могла учинити,
Да изгубим Дојчић капетана,
Бих т’ узео за вјерену љубу!"
Ал’ му опет млада проговара: 350
„Хајд’ не мисли, Омер барјактаре,
Па га сјутра зови на мегдану."
Омер пође опет на капију,
Те изађе у своју ордију,
Но да видиш Дојчинове љубе, 355
Ка ошета у пјану механу,
Код Дојчића, свога господара,
Али Дојчић у постељи спава.
Сједе млада код њег у постељу,
Па му тури у перчину руке, 360
Украде му девет амајлија,
Па Дојчића шаком ударила,
И оваку ријеч говорила:
„О, Дојчићу гори од ђевојке —
Ево има по године дана, 365
Од ка’ дође Омер барјактаре,
Па те Омер зове на мегдану,
Не смијеш му поћи на мегдану."
Трену Дојчић када се помами,
Кад угледа вјереницу љубу, 370
Од себе ју шаком ударио.
Колико ју лако ударио,
Четири јој зуба саломио.
Тад закука Дојчинова љуба
И отиде дома кукајући, 375
Оста Дојчић у пјану механу.
Мало било много не трајало,
Док ево ти пошта књигоноша,
Књига зове њега на мегдану.
Тад је Дојчић на ноге скочио, 380
Јер је лако укорит јунака,
Па отиде на грацку капију,
Срби њему отворише врата,
Те изађе у поље зелено,
Сусрете га Омер барјактаре. 385
Ће се среше два добра јунака,
На остре се сабље дочекаше.
А кудије Дојчић удараше,
Онудијен алаџа пуцаше,
А испод ње огањ сијеваше, 390
Те сасипа у олук кобили,
Ал’ кудијен Турчин удараше,
Онудијен долама пуцаше,
А испод ње црна крв шибаше
И по литра меса одпадаше 395
И Дојчићу вранца крвављаше.
Кад Дојчићу ране одољеше,
Он побјеже низ поље зелено,
Али нешто цикну у облаке,
Цикну, писну, као змија љута: 400
„О, Дојчићу, кукала ти мајка,
А ну баци у перчину руке,
Ка ти нема девет амајлија,
Узети их твоја невјерница,
Него виђи, е си погинуо; 405
Но, Дојчићу, жалосна ти мајка,
Баци руке у гриву дорину,
Те потражи девет амајлија,
Па њих узми у бијелу руку,
Па њих стави себи у перчину, 410
Па на коло поврати дорина."
Кад се Дојчић на муке видио,
Баци руке у гриви дорину,
Тако њему Бог и срећа даде,
Одмах згоди двије амајлије, 415
Па их себи баци у перчину,
Па на коло поврати дорина,
И на сусрет дочека Турчина.
Но другом се сабљом ошинуше;
Кудијен га Турчин удараше, 420
Онудијен огањ сијеваше,
А кудијен Дојчић удараше,
Онудијен огањ сијеваше,
Доклен Дојчић ману по дорату,
На дофату, по турскоме врату, — 425
Одједном му накривио главу,
Другом ману, док му главу сману?
Па побјеже на грацку капију.
На њег’ пуче стотину топова,
Не бн ли га ђуле преграбило, 430
Али њему Бог и срећа даде,
Те му више ране не зададе,
Но утече на грацку капију,
Па отиде у пјану механу,
Те се вида пуни мјесец дана, 435
Па кад мало ране излијечи,
Онда пође међу војводама,
Па је такву ријеч говорио:
„О чујте ме дванајест војвода,
Како сјутра бијел дан осване, 440
Да јуначки удримо на Турке,
Па што Бог да и срећа од Бога."
Како рекли тако учињели:
Теке свану и огрија сунце,
Од Банка се отворише врата, 445
Док излеће Дојчић на дорину,
А за њим су дванајест војвода,
А за њима Срби витезови.
Теке Срби у поље дођоше,
С Турцима се на гвожђа удрише. 450
Сад не пуче топа ђавољега,
Већ се бију пушкам млатимице:
Стоји звека сабље и ханџара,
Стоји вриска младијех момака,
Стоји јека мртва и рањена: 455
Неки вика: стан полако, друже,
Неки вика: придави ме, друже,
Дошла ми је у коталац душа,
Да ми кажеш остаралој мајци,
Ђе је мене испанула душа. 460
Ту све јачи нејачега дави,
Све нејачи пада на кољена,
А јачи му скаче на рамена;
Здрави бречи, а рањени јечи,
Здрави скаче, а рањени плаче, 465
Док љешеви поље притискоше,
А поље је притиснула тама,
Све од паре коњске и јуначке,
Но да видиш Дојчић капетана,
Су његове дванајест војвода — 470
Све разгоне и сијеку Турке,
Ту не знаду уморити руке,
Особито Дојчић капетане,
Не зна Дојчић уморити руке
Док умори под собом дорина, 475
Пак се врати Банку на бедему
Па с’ помоли Богу по закону,
Да му пуне вјетар од планине
Да рашћера маглу по пољани
Што молио Бога умолио, 480
Вјетар дуну, маглу рашћерао.
Кад погледа Дојчић по мегдану,
Ал’ Турчина ђавољега нема,
Но побјегли главом без обзира,
Понајпрви Ћуприлић везире — 485
Нека бјежи црн му образ био,
Да се фали цару на дивану
Како му је Банак порушио
И свом цару сбраз освјетлио.
А ни он им утећ не оћаше, 490
Но је рано везир умакао,
Ал се види страшна касапница,
По разбоју Ћуприлић везира:
Све љешеви поље притиснули,
Ка свезано снопље по баштини, 495
Па дозива Дојчић капетане:
Ај, ђесте ми, моје војеводе!"
Па се спушти граду низ бедеме,
Ошета се низ поље зелено,
Ђе сусрете седам војевода, 500
Ах какви су седам војевода —
Крваве им руке до рамена,
А зелени мачи до балчака,
Па све Србе на једно скупише
И погибшу браћу окупише, 505
Што у томе боју погибоше
И дивно им тјела саранише,
Остали се у град повратише,
Вишњем Богу славу подигоше.
Ето Дојчић на дворове дође, 510
Сусрете га љуба невјерница,
Под Дојчићем дора прифатила,
Но ју Дојчић ногом ударио,
Колико ју лако ударио —
Преврну се неколико пута, 515
Па повика слуге и дворане:
„Уфатите моју вјерну љубу,
Свуците јој ђузел одијело,
Обуците воштану кошуљу,
Запалите ј’ јаби изгорела, 520
Да се друга не би преварила
И издала свога господара."
Другу себе љубу добавио,
Па још боље Банак притврдио
А велики мејдан задобио 525
И јунаштва доста учинио
И јуначку славу задобио,
Да Дојчићу име не умира,
Докле сунце преко неба иде (!)
Ова пјесма Србу на доспљење, 530
Нама, браћо, здравље и весеље
Од мен’ пјесма, а од Бога здравље!...

Прибиљежио: Михаил Милићев Вукотић - Пипер

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година VI, свеска I, за јануар, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1900., стр. 42-47.

и у

  • Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година VI, свеска II, за фебруар, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1900., стр. 103-105.