Воденичарка
На потоку усред гаја
Воденица меље сама,
Тихо вода јазом хуји,
Воденичко коло бруји.
Од јутра до мрака пуна је момака
Јер ту брашно меље и усур узима
Лепа воденичарка.
Девојчица брашно меље,
Од брашна јој лице беље,
Сваким даном све је више
Момчадије што уздише.
Окреће се коло така тика така
Сваком помељару запала за око
Лепа воденичарка.
Воденица чекетала,
Чекетала па престала,
Удаде се лепа цура
Са миразом од усура.
Сад певају птице око воденице,
Јер нема момака, оде им заувек
Лепа воденичарка.