Вита јела гране разгранала,
Куд је мајка ћери разудала:
Мару к мору, а Јању Дунаву,
Мандалину б'јелу Варадину.
Мандалину сјетовала мајка: 5
"Мандалино, ћери материна!
Кад ти дођеш двору бијелом,
Излазиће стара мила мајка,
Износиће у конделу вина;
Ти га прими, ал' га пити немој, 10
До л' га подај до себе дјеверу!
Дјевер знаде, он га пити неће,
Он га меће до себе до кума,
А кум меће за се на коњица;
Коњ се мину, кондел се преврну, 15
Капца паде на врана коњица,
Цикну коњиц и ушима стриже,
Црну зрмљу испод себе гризе,
Ал' говори Иво ђувегија:
"Браћо драга, и дружино славна! 20
То је мени десета дјевојка!
Девет ми је отровала мајка,
Десету је коњић замијенио!"
