Византијске слике (Ш. Дил) 9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Византијске слике
Писац: Шарл Дил


Теофана.

У реду царица византиских, Теофана је готово исто толико славна колико и Теодора. Откад је Густав Шлимберже, у једној лепој књизи, покушао да оживи њену живописну и заводљиву слику, и испричао нам њену романтичну судбину, ова заборављена владарка одједном се повратила у историју и готово у славу. Славни писци као Мопасан, даровити књижевници као виконт од Вогие, нису могли одолети дражима те лепе жене, „која је уздрмала свет исто толико и више него Јелена,“[1] и чак кроз замисао романсиера, као што је Иг Ле Ру, могло се видети како пролази „та млада жена натприродне лепоте, чије су линије као у камеје у своме складу садржавале ону моћ која ускомешава свет.“ Ред је дакле да у овој галерији слика и ми дамо места „тој великој грешници, како каже г. Шлимберже, чије су дражи морале имати тако кобног утицаја и коју ће волети три цара један за другим.“ У истину, треба одмах рећи, њена ће нам слика на многим местима остати тамна, и треба се унапред помирити с тиме да ће нам много од те загонетне владарке остати непознато. Кад документа ћуте, машта, ма како била довитљива, нема, мислим, права да допуњује њихово ћутање: узимајући с текстовима такве слободе човек се излаже опасности да више не пише историју, него роман. А Византија никако није, као што тврди г. од Вогие „област чаролија, недирнута и непозната земља;“ то је сасвим стварна земља, за коју се можемо и морамо трудити да је научно познамо. Можда ће се, кад; се тако проучава, Теофана некима учинити мање живописна него што се обично представља; али ће бар, надам се, изгледати истинитија.


I


Откуда је изишла та славна царица кад се„ крајем 956. г., удала за једног сина василеуса Константина VII, младога Романа, наследника царског престола? Не зна се тачно. Дворски хроничари, бринући се о добром гласу династије, озбиљно тврде да она води порекло од једне врло старе и племените породице, и да су цар и његова жена осетили неисказану радост што су за свога сина пронашли жену од тако добре лозе. Ако је веровати историчарима мање наклоњеним Дому Македонском, рођење будуће василисе било би далеко скромније. Њен отац, Кратерос, лаконског порекла, био је незнатни плебејац који је држао крчму у неком сиротињском крају престонице; она сама, пре удаје, звала се Анастасија, и чак фамилијарније Анастасо; и тек кад се приближила престолу, добила је звучније име Теофана, „да би боље показала, кажу панегирици, да је оглашена Богом и њиме изабрана“.

С једне стране, она је у сваком случају заслужила то име: њена је лепота била сјајна, надчовечанска, божанска. „Својом лепотом, вели један савременик, својом господственошћу, она је била изнад, свих жена свога времена“. „Она је била, пише друга хроничар, јединствено лепа, право чудо које је створила природа“. Тиме је без сумње занела Романа, Али где ју је он срео? Како га је она освојила? То се не зна. Да ли је за своју изванредну срећу имала да захвали оној утакмици лепоте што се обично објављивала у Византији кад се тражила жена за царевића, и кад су цар и његова родбина вршили смотру над најлепшим девојкама монархије? Што се мене тиче, ја сам склон да то поверујем. Или је напротив између лепе плебејке и наследника престола било какве љубавне везе која се завршила браком? Теодорин случај доказује да су те ствари биле могуће, а оно што се зна о Романовом карактеру не искључује ту претпоставку.

То је био леп младић, висок, широких плећа, „прав као кипарис“. Имао је лепе очи, белу кожу, пријатан изглед; говор му је био благ и привлачан. Створен да се допадне, волео је да се забавља. Велики ловац, велики љубитељ свих спортова, стално је био у покрету, и његова снажна природа уживала је у добром јелу и у свему осталом. Уз то, окружен рђавом околином, под утицајем рђавих савета својих пријатеља, имао је у глави само пустоловине и лудости, и доста је рђаво наградио сву бригу коју је његов отац уложио да га васпита. Стари цар Константин VII, церемонијалан и тако побожан, трудио се да своме сину улије у душу те особине. „Он га је научио, каже хроника, како један василеус треба да говори, да иде, да се држи, да се смеши, да се облачи, да седне“; и после тих лекција озбиљно је говорио младићу: „Ако се управљаш по овим упутствима, дуго ћеш владати римским царством“. За политичко и дипломатско образовање свога сина, Константин VII је осим тога написао врло научне књиге — о Областима и о Администрацији Царства. Али Роману је било осамнаест година, и он се мало бринуо да постане државник. Било како му драго, како га је уосталом отац обожавао, зацело није било никаквих озбиљних тешкоћа да попусти његовој жељи и да га пусти да узме Теофану, ма каквог порекла била. Ускоро после свадбе, 958. г., млада жена даде своме мужу једног сина, који ће бити Василије II, и тиме је још утврдила свој положај на двору и увећала свој уплив. Кад је, октобра 959. г. Константин VII умро, Теофана се, сасвим природно, с Романом II попела на престо. Она је тада имала осамнаест година, а млади цар двадесет и једну.

Каква је та млада жена била у моралном погледу, није много лакше закључити. Дворски хроничар, кога сам већ навео, вели о њој, са неограниченом благонаклоношћу: „Она је била лепа телом„ љупка лицем, а врло поштена по души“. Новији историчар Теофане изјављује напротив, и тврди, да је била „дубоко порочна, и дубоко искварена“, и да је та заводљива чаробница, та „крунисана сирена“, била сасвим „развратно и похотљиво“ створење. То су врло крупне речи и врло нељубазни епитети, нарочито кад се узме у обзир колико мало знамо о њој. Треба уз то имати у виду да је она већ у Византији, међу својим савременицима, а још више код хроничара потоњих векова, стекла глас кобне и страшне жене. Један историчар прича да је, не би ли се што брже дочепала престола, покушала, у договору с мужем, да отрује цара, свога свекра. Други писци наводе да се, кад је тај муж умро, распростро глас по престоници како му је Теофана сипала отров. Ако је веровати другим сведоцима, она се на исти начин отарасила једнога кнежевића из породице Романа Лакапена, који јој се чинио да може бити супарник и претендент на престо; и опет, на исти начин, осветила се, кажу„ своме љубазнику, Јовану Цимискију, зато што ју је напустио. Јерменски хроничари иду тако далеко да тврде како је „гнусна царица“ помишљала да и своје рођене синове потрује. У ствари, сва та причања људи који су живели далеко од двора, и који су већином дошли на свет сто или двеста година после времена кад је Теофана владала, не значе много. У извесним случајевима чињенице сасвим јасно противрече том злом гласу; у другима, тај глас заиста изгледа и сувише невероватан. А исто тако не треба заборавити да, кад је Теофана сматрала. за добро да изврши какав злочин, — то јој се десило бар једанпут у животу, — она се није служила отровом, него дрско, отворено, мачем.

Немам никакве намере, може ми се веровати, да овом примедбом одбраним успомену Теофанину. Али њој има да се пребаци доста сигурних и одређених ствари, а да би узалудно нагомилавао податке о њој неодређеним епитетима и тврђењем које није могуће доказати. Каква се мени приказује, ја је видим нарочито славољубиву, жудну власти и утицаја, способну, да би задржала царство до кога се уздигла, на све, чак и на злочин; видим је често као сплеткашицу, каткад преку и страсну, и увек без устручавања; видим је најзад кад је у питању њена корист, њена мржња и њене ћуди, радо притворну и вероломну. Имала је, кад се попела на престо, огромног утицаја на дух Романа II: није допуштала да ико други има тога утицаја. Не само да су сви пријатељи прошле владе били удаљени, све више административно особље измењено, него је прва брига младе царице, кад се осетила неограниченом господарком у двору, била да удаљи своју свекрву, василису Јелену, и својих пет заова.

То су биле дивне принцезе, које су изванредно лепо биле васпитане од оца који их је обожавао. Под владом Константина VII оне су се чак понекад мешале у управу политичких послова: једна од њих, Агата, љубимица старога цара, често му је служила за секретара, и канцеларије као и чиновници знале су за њен уплив. То се није могло допасти Теофани. И зато, на заповест коју је измамила слабоме Роману II, пет царевих сестара биле су позване да уђу у један манастир. Узалуд је њихова мајка преклињала за њих; узалуд су младе девојке, држећи се чврсто загрљене, плачући молиле за милост. Ништа не поможе. Василиса Јелена једина је имала права да остане на двору, где је жалосно умрла после неколико месеци. Њене кћери морале су се покорити неумољивој вољи која их је бацила у манастир, и из превелике свирепости чак су их раставили једне од других. Узалуд су се, и последњи пут, принцезе побуниле. Кад им је коса пала под маказама патријарха Полиекта, кад су им обукли калуђерске хаљине, оне почеше протестовати, раздераше своје сукнено одело, изјавише да хоће да једу меса сваки дан. Најзад Роман II нареди да им се оставе исти приходи и исти начин живота какав су имале некад и у Светој Палати. Оне су ипак зато за навек биле мртве за свет, и Теофана је ликовала.

Треба ли веровати, пошто се тако понашала према најближим рођакама, да је затим и свога мужа отровала? „Већина људи сумња“, вели један савременик, Лав Ђакон, поводом смрти Романа II, „да му је отров сипан у гинекеју“. Та страшна оптужба јасно доказује за шта су све људи њенога времена сматрали Теофану као способну, и извесно је, заиста, да би једна жена која је дала убити свога другог мужа да би узела трећег, исто тако могла отровати првог, у намери да узме другог. И поред тога, и ма како да је озбиљно сведочење историчарево, овде оптужба изгледа сасвим бесмислена. Прво, хроничари су нам дали сасвим задовољавајуће објашњење прераној смрти младога цара, брзо исцрпеног својом љубављу за уживањем сваке врсте; и сам савремени хроничар, по чијем је мишљењу отров био умешан у ту ствар, истиче с друге стране да је василеус умро од унутрашњих поремећаја који су наишли као последица једног лудог јахања. Али нарочито, не може се видети каквог би рачуна Теофана могла имати да смакне свога мужа. Била је царица, била је свемоћна, уз то се врло добро слагала са Романом, коме је за шест и по година брака дала четворо деце; баш на два дана пред смрт цареву родила је ћерку Ану. Зашто би она отровала цара, кад ју је та смрт, оставивши је саму с малом децом, излагала опасности, више но ма која друга околност, да одједном изгуби ту власт коју је волела? Теофана је била и сувише паметна да се без разлога излаже таквој опасности.

Али на шта нарочито ваља обратити пажњу у чињеницама које су дошле до нас, то је што се ту заиста не налази ништа што би се могло сматрати за порочно, похотљиво или развратно. Докле год је Роман II живео, сви су изгледи да је млада жена била беспрекорна. После њега, она се удала, поглавито из политичких разлога, за човека који је имао неких тридесет година више него она; то није у животу владара, па чак ни приватних лица, једна тако ретка ни тако необична ствар; и ако нећемо много да истичемо да је та удаја можда била за Теофану једини начин да сачува престо својим синовима, бар јој не треба сувише замерати што је сматрала да највиша власт вреди неке жртве. Једина озбиљна замерка што би јој се могла учинити није што је после пет година изневерила тога старога мужа за једног млађег љубазника — ако је жалосно, то није изузетно — него што се није устезала, да би се могла удати за овог последњег, да се једним страшним злочином ослободи василеуса, свога мужа. А треба уосталом додати да је тешко испаштала свој злочин.


II


Кад је, 15. марта 963. г., Роман умро готово напрасно, Теофана је имала двадесет и две године. Она је остала сама са четворо деце, два сина и две кћери. Не губећи времена, она узе намесништво у име два млада порфирогенита, Василија, који је имао пет година, и Константина који је имао две; али је положај био необично тежак за једну жену, а нарочито за једну славољубиву жену. Поред себе, она је нашла једног свемоћног министра, Јосифа Врингаса, који је деспотски управљао пословима за владе Романове, и који би могао доћи у искушење да удаљи регенткињу, да би сам задржао власт за време дугога малолетства два мала василеуса. У својој близини, на челу азиске војске, наишла је на једног победоносног војсковођу, чијих се амбиција с правом могла бојати, врховног команданта, Нићифора Фокаса.

Нићифор Фокас био је у то време најистакнутији и најпопуларнији човек у монархији. Пореклом из једне велике породице кападокиске аристократије, потомак једног племена славних генерала, он је сјајним победама још увећао свој углед и свој добар глас. Он је од Арапа био повратио Крит, изгубљен пре сто педесет година; с оне стране Тауруса поново је истакао у Силицији царске заставе; он је био на јуриш освојио велики град Алеп, и сломио понос хамдамидских емира у Сирији. Изврстан војник, вешт тактичар, јединствен војсковођа, знао је да говори са трупама, да их води за собом свуда где хоће, и био је идол војника, с којима је делио сваки умор и сваку опасност. „Он је живео само за војску“, рекао је тачно о њему један од његових биографа. Није био мање популаран у Цариграду. Кад се по повратку с похода на Крит појавио као победник у хиподрому, зачудио је варош сјајем своје велелепне свите, „где су сва варварска богатства изгледала да се стичу у циркусу, као једна огромна река, која се никад не зауставља.“ Обасут таквим почастима „какве су, у старо време, добијале римске војсковође“, сувише богат, и одржавајући у својим азиским поседима читаву војску васала страсно оданих његовој личности, он је од свију био вољен, и сви су му се дивили; он је важио као једини војсковођа способан да одбрани царевину против Сарацена, и Роман II умирући изрично је заповедио да се он остави на своме заповедништву.

Ако је, у очима једног политичара, један такав човек могао изгледати једна доста велика опасност, треба додати да у очима једне младе жене тај војсковођа победилац није имао ничега што би од њега начинило једног јунака из романа. Нићифор Фокас је 963. г. имао педесет и једну годину, и није био леп. Мали, доста дебео, показивао је снажан труп усађен на кратке ноге, и озго јаку главу, црне и преплануле боје, окружену дугом црном косом; имао је кратку и већ прогрушану браду, а под густим обрвама црне очи са зашиљеним и мрачним погледом. Љутпран, владика кремонски, који је дошао као посланик на његов двор, рекао је о њему да је био необично ружан, „црне коже као црнац, у толикој мери да би се уплашио ко би га срео ноћу“. Уз то је био строг и груб човек, меланхоличне природе и радо ћутљив. Откако је био изгубио жену, и како му је један несрећан случај однео јединца сина, он се био ватрено и страсно одао побожном животу и мистицизму. Заветовао се да ће чедно живети, није више јео меса, лежао је на тврдом, као аскет, обучен у кошуљу од кострети његовога ујака Малеиноса, калуђера који је умро као светац; волео је друштво калуђера. За свога исповедника био је узео Атанасија, будућег оснивача најстаријег манастира Свете Горе и, не могавши бити без његових савета, водио га је са собом и у логор. У друштву тога светог човека осећао је као и он чежњу за манастирским животом и врло је озбиљно помишљао да се повуче од света. Већ је себи био сазидао ћелију у манастиру који је Атанасије градио у Светој Гори. Аскет и ратник, суров, умерен, строг, похлепан на новац, а равнодушан спрам земаљских ствари, способан за милост као и за вероломство, Нићифор Фокас, као и многи људи његова времена, сједињавао је у својој сложеној души најнеочекиваније супротности, а нарочито, под том хладном спољашњошћу, спавало је једно дубоко страсно срце.

Да ли је он био славољубив човек? То је врло тешко рећи. Имајући у рукама одане и победничке трупе, Нићифор Фокас, у кризи створеној смрћу Романа II, могао се усудити на све, и искушење је било у толико веће што је изгледало да сам његов интерес и сигурност налажу да дигне устанак. Војсковођа је знао да га Врингас мрзи и да се може свега бојати од свемоћног министра. Ипак се с почетка није макао, као честит и побожан војник, коме је поглавита брига била да продужи рат против неверника. И ако се најзад решио да нешто предузме, она која га је нарочито подстицала, била је Теофана.

Треба се пажљиво чувати да се у историју односа Нићифора Фокаса и лепе царице не унесе сувише романтичних елемената. Сигурно је да између врховног команданта и василисе није било ничега за живота Романа II, ни симпатија, ни ашиковања. Али по смрти мужевљевој, међу многобројним опасностима које су јој претиле, регенткиња је брзо разумела да је тај војсковођа једна сила, и да би га могла искористити да осујети Врингасове амбиције. Она је разумела да треба, ако хоће да осигура престо, да придобије Нићифора за своју ствар, и, без сумње, како је била млада и отмена жена, сматрала је да јој задатак неће бити много тежак. Било како му драго, на царичин предлог, и поред. противљења првог министра, Фокас буде позван у престоницу, и изгледа да се без велике тешкоће дао ухватити на лепе очи владаркине и придобити за њене намере. „То није била“, каже Г. Шлимберже, „ни за кога у Византији тајна, да су заносне дражи дивне царице произвеле неизгладив утисак на просту душу врховног заповедника источне војске“. Може се заиста веровати, мада су нам савременици мало о томе казали, да ступивши најпре у просте, службене и пословне односе с регенткињом, Нићифор ускоро показа своју љубав и изјави да је готов на све да би је заслужио. Ништа не даје разлога веровању да му је Теофана враћала љубављу: она га никад. није волела; али је осећала моћ којом он располаже и све користи које би могла извући за своје интересе и своје амбиције. Из политичких разлога она је храбрила његову страст, као што се доцније из политичких разлога удала за њега.

Важно је додати да су се за време овога боравка у Цариграду, и други разлози, не мање одсудни, придружили Теофаниним дражима да отргну Нићифора из његове неодлучности. То је било откривање неутољиве мржње Врингасове. Без сумње, први министар није могао одрећи генералу нови и сјајни триумфални дочек. Али све већа популарност Фокасова бацала је у бригу државника који је, кажу, исто тако сумњао о љубавном заплету који се развијао између врховног команданта и регенткиње. Узалуд се, са оном препреденом дипломатијом тако драгом Византинцима, Нићифор трудио да успава стрепње Врингасове! Он је изјављивао свакоме ко га је хтео слушати да је његов најмилији сан да уђе у манастир. Али Врингас није био будала. Он је мислио да је најсигурнији начин да се опрости тога противника, ископати му очи. На срећу Фокасову, кад су га, под неким изговором, позвали у двор, он није имао вере или је за времена добио какву пријатељску опомену; он отрча да се склони у Велику Цркву, и замоли патријарха за заштиту. Полиект је имао својих мана: био је тврдоглав, непомирљив, каткад ограничена духа и кратковид, али је био храбар, знао је да говори кратко и јасно, и није волео првога министра. Он одјури у Свету Палату, захтевао је да се без одлагања сазове Сенат, и изражавао се са тако енергичном отвореношћу да су Нићифора готово потврдили у звању врховног заповедника, са изванредном влашћу, и поред све зле воље Врингасове. Врховни командант без одлагања оде из вароши и стиже у свој штаб у Цезареји: он је био господар ситуације.

У тој потмулој борби сплетака Теофана се није јављала. Ипак је сасвим вероватно да је све своје поверење поклонила своме савезнику и свом снагом подржавала посредовање патријарха Полиекта. Исто тако у догађајима који су следовали кад су, јула месеца 963. г., прилике нагнале Фокаса да се изјасни, кад, у све већој опасности од мржње Врингасове и бојећи се за свој живот, генерал, и поред свега осећања одвратности, пусти да га његове трупе прогласе за василеуса и обуче, у логору Цезареје, црвене ципеле, — кад се најзад, августа 963. г., појави пред Цариградом, и кад народна револуција, свргнувши Врингаса и његове пријатеље, отвори самозванцу врата престонице, Теофана није играла никакву видну улогу и изгледало је као да пушта судбини на вољу. Али у ствари, ако је Нићифор Фокас постао славољубив, ако се затим, и поред свога устезања, своје савести решио да одене пурпур, љубав коју му је уливала лепа царица много је утицала на његове одлуке. А исто тако, у трагичним данима августа 963. г., док је побуњена маса, као „обузета помамним лудилом“, ударала на војнике министрове и рушила његову палату, док су патријарх Полиект и стари паракимомен Василије отворено управљали покрет у корист претендента, вероватно је да је из дубине гинекеја Теофана тајно била у дослуху са вођама буне. Мада њено име нигде није изговорено, та смутљива и славољубива жена била је душа великих догађаја који су се одиграли.

Било како му драго, 16. августа 963. г., ујутру, Нићифор Фокас свечано уђе у Цариград. На коњу, у сјајном царском оделу, он прође кроз златна врата, дочекан од целе вароши, поздрављен народним клицањем као спасилац царевине и хришћанства. „Држава тражи Нићифора за василеуса,“ викала је на његовом проласку одушевљена гомила. „Двор чека Нићифора. Војска иште Нићифора. Свет чека Нићифора. Такве су жеље двора, војске, сената, народа. Господе, услиши нас! Живео Нићифор!“ Кроз Мезеју он уђе на Константинов форум, где се побожно помолио Богу у цркви Богородичиној, затим пешке, у литији, за Светим Крстом, он оде у Свету Софију и, дочекан од патријарха, паде ничице, са воштаницама у руци, пред свете олтаре. Затим се, с Полиектом, попе на амвон, и свечано би крунисан за римског василеуса, као садруг два млада цара Василија и Константина. Најзад, уђе у Свету Палату. Да би био потпуно срећан, остало му је само још да добије најлепшу награду обећану његовом славољубљу; нада на њу наоружала му је руку и водила га: остало му је само још да се ожени Теофаном.

Неки хроничари, међутим, тврде да је царица прво била удаљена из двора на заповест новога господара. Ако је ствар тачна, то је сигурно било само претварање: већ више месеци, двоје савезника су били у договору. Нићифор, о томе нема сумње,. био је страсно занет младом женом, а државни разлог уз то му је налагао да се ожени њоме што би унеколико озаконило његово отимање престола. Теофана, мада је може бити осећала мало одушевљења, како неки писци тврде, за тај брак, знала је добро да је то за њу једини начин да очува власт, и зато је била готова на све. Њима двома дакле. није било тешко да једно друго убеди. 20. септембра 963., у Новој Цркви, венчање је свечано обављено.

Нићифор је био на врхунцу радости. Он опет заволи живот. Заборавио је своје испосништво, своје мистичке снове, своја обећања, сав срећан што има Теофану. Али његови пријатељи калуђери нису били, као он, заборавили прошлост. Кад је у својој самоћи на Атосу Атанасије дознао за царску свадбу, обманут у својим надама и дубоко увређен, он дотрча у Цариград. Примљен код цара, он га је карао са својом уобичајеном искреношћу и пребаци му што није одржао реч и што даје саблажњив пример. Фокас се трудио да умири калуђера. Он му објасни да није престо примио за своје задовољство, клео му се да ће поред Теофане живети као брат; обећао му да ће, чим му јавни послови допусте, доћи да му се придружи у његовом манастиру. Тим лепим речима он додаде богате поклоне, и Атанасије, мало умирен, врати се у Свету Гору.

У Цариграду чуђење изазвано женидбом није било мање и саблазан је била велика. Патријарх Полиект, као што се зна, био је честит човек, строг,. без попустљивости према светским стварима, од којих је био потпуно одвојен, бринући се једино о прописима и користи Цркве којом је управљао и стављајући њој у службу неукротиву храброст, несавитљиву упорност и страшну отвореност. Кад је дошао на патријаршиску столицу, његово прво дело је било да строго укори цара Константина VII, који је ипак био тако побожан и поштовао свете ствари: овога пута његов окрутни и страсни дух још се оштрије испољио. Није он осећао никакво непријатељство према Нићифору, нити је имао намеру да стане насупрот једноме самозванцу: у револуцији од 963. г., он се показао врло одан Фокасу, и његово држање није мало допринело паду Врингаса и успеху врховног заповедника. Али у име канона, он је сматрао да се не може трпети женидба василеуса, удовца после прве жене, са једном владарком исто тако удовицом; и кад је, у Светој Софији, Нићифор хтео, по своме царском праву, да пређе преко прага олтара и да прими причест, првосвештеник га одгурну од часне трпезе и, као испаштање за његову другу женидбу, он му забрани да јој се приближи за годину дана. Упркос своме гневу, владар је морао уступити пред непомирљивом чврстином патријарховом.

Ускоро се појави и друга тешкоћа. Полиекту су доставили да је Нићифор био кум једном Теофанином детету. А, по црквеним законима, духовно сродство те врсте било је безусловна препрека закључењу брака: отворено, без икаквих обзира, патријарх даде василеусу да бира: или да одбаци Теофану или да буде искључен из цркве. За човека тако побожног као Фокас, таква претња је била необично озбиљна ствар. Ипак је пут била слабија: Нићифор не хтеде да се одвоји од Теофане не устежући се да тако доведе до страшног сукоба између Државе и Цркве. Најзад се ипак нађе једно поравнање. Један се свештеник закле да је кум царског детета био Вардас, отац царев, а никако сам Нићифор. Полиект је јасно видео лаж; али њега су сви били напустили, чак и његово свештенство; он попусти пред нужношћу, и чинило се да верује оно што му кажу. У своме поразу чак није ни тражио да цар издржи покајање које му је прво био одредио због његове друге женидбе. Али василеус није био ништа мање дубоко озлојеђен због те повреде његовога угледа и због тога напада на његову љубав. Никад он није опростио Полиекту његово неумесно мешање, а Теофана је исто тако била кивна на првосвештеника. И од целе те ствари најзад је остао један неповољан глас о цару и његовој жени: још после неколико година, Љутпран, одјек гласова који су се ширили по Цариграду, изјавио је сасвим отворено да је Нићифорова женидба родооскврњење.


III


Једна тако неприлична веза и која је почињала под тако рђавим знацима, била је у опасности да се рђаво сврши. То се и догодило доста брзо. И овде врло мало знамо појединости догађаја који су, за тих десет година, испунили домаћи живот царскога пара, и улога Теофане, увек смотрене и веште, више се да нагађати иза кулиса него што се појављује у пуној светлости. Треба се задовољити тиме да се ухвате само опште црте догађаја и трагична катастрофа која га је завршила.

Страсно заљубљен у Теофану, опијен њеном зрачном лепотом, Нићифор је за њу чинио, према кратким и уздржаним речима Лава Ђакона „више него што се пристоји“. Тај штедљиви човек, озбиљан, строг, обасипао је лепу царицу богатим поклонима, сјајним оделом, велелепним накитом; он ју је окружио свом префињеношћу најблиставије раскоши; створио јој је богатство дарујући јој дивна имања и господске виле. „Ништа“, каже Г. Шлимберже, „није било сувише скупо, ништа није било сувише лепо за њега да га понуди љубљеној василиси“; нарочито није могао да буде без њеног присуства. Кад је, г. 964., отишао с војском, повео је са собом Теофану у логор, и можда први пут за време своје дуге војничке кариере, он нагло прекиде започето ратовање да се брже врати њој.

Али тај стари војник у основу није нимало био дворски човек. После кратког времена посвећеног његовој страсти, рат, његова друга љубав опет загосподари његовом душом, и отада, свака га је година виђала како одлази на границу, где се борио с Арапима, с Бугарима, с Русима: и сад није више водио Теофану са собом. Затим, сматрао је да треба савесно да врши своју царску дужност; и тиме је, мало помало, тај владар некад тако одушевљено изабран, постајао све мање популаран. Народ, притиснут порезом, негодовао је; свештенство, чије је привилегије Нићифор ограничио, калуђери, чија је огромна имања хтео да смањи, нису крили своје незадовољство; патријарх је био у отвореној опозицији против цара. У престоници избише побуне. Пук је нападао Нићифора, бацао на њега камење; и поред изванредне хладнокрвности коју је показао у тој прилици, он ту умало не изгуби живот, да га његови пријатељи нису одвукли на време. Најзад, опет су му дошли они наступи мистичне побожности који су га некад узнемиравали; постао је тужан, није више хтео да леже у своју царску постељу, и спавао је у једном куту, опружен по једној пантерској кожи где су метали пурпурни јастук, и опет је облачио на кожу кошуљу од кострети свога ујака Малеиноса. Душа му је била неспокојна, узрујана, забринута; бојао се за своју сигурност и од своје палате Буколеона начинио је тврђаву. Без сумње је још једнако обожавао Теофану и остао више но што је било мудро и разумно подложан њеном неодољивом и тајном утицају. Али између грубог војника и отмене царице супротност је била и сувише велика. Он јој је био досадан, и њој је било досадно. То је морало имати озбиљних последица. Нићифор је имао једнога нећака, Јована Цимискија. То је био човек од четрдесет и пет година, мали, али лепо скројен и врло отмена изгледа. Имао је белу кожу, плаве очи, златно плаву косу која је уоквиравала његово лице, риђу браду, танак и врло леп нос, смео поглед, који се није бојао ничега и није се обарао ни пред ким. Јак, вешт, окретан, уз то племенит и дарежљив, поред тога помало развратник, он је био необично привлачан. У досади кроз коју се вукао њен живот, Теофани се он природно допао. И тада је страст доведе до злочина. Цимискије је био славољубив; он је сем тога био врло љут што је пао у немилост; после једног ратног неуспеха, њега цар смени са положаја врховног команданта Истока и нареди му да се повуче на своје земље; он је само мислио како да се: освети за увреду за коју је мислио да је незаслужена. Теофана је, са своје стране, била више него уморна од Нићифора; за некадашњом слогом дошла је мржња, сумње; царица је тако далеко ишла да се правила као да се боји од мужа каквог напада на живот њених синова. Још више, она је нестрпљиво подносила раздвајање од свога љубазника; Цимискије изгледа да је заиста био велика, и без сумње једина права љубав њеног живота. У таквим приликама она је неосетно клизила до помисли на најстраховитији злочин.

Откако се Нићифор био вратио из Сирије,. 969. г., узнемиравала су га мрачна предосећања. Он је осећао како се око њега плету завере у помрчини. Смрт његовога старога оца, Вардаса Фоке, још је увећала његову тугу. Ипак, још увек је волео Теофану. Ова је вероломно употребљавала свој уплив да поврати Цимискија на двор. Она је представила цару колико је незгодно лишити се услуга таквог једног човека, и, врло вешто, да би удаљила из духа Нићифоровог сумњу која је могла пробудити та сувише видна симпатија према Јовану, она је говорила да га ожене једном њеном рођаком. Као увек, василеус попусти жељи своје жене. То је она и чекала. Јован се опет појави у Цариграду; благодарећи споразуму вешто вођеном у Теофаниној околини, двоје љубавника су се виђали у самом двору, а Нићифор није ништа сумњао, и они су се договарали о припремама за своју заверу. Међу незадовољним војсковођама Јован је лако нашао саучеснике; међу завереницима, међу Цимискијем и царицом, бивало је честих састанака ради договора; најзад, благодарећи саучесништву гинекеја, оружани људи буду уведени у палату и сакривени у Августино одељење.

То је било, прича Лав Ђакон, који нам је оставио врло дирљиву причу о тој драми, првих дана месеца децембра. Убиство је било утврђено за,. ноћ између 10. и 11. Уочи тога дана, неколико завереника, сакривених под женским хаљинама, продреше у Свету Палату помоћу Теофане. Тога пута, цару је била дата једна тајанствена опомена, и Нићифор нареди једном свом официру да дâ претрести женско оделење; али, било да су нехатно тражили, било да нису хтели ништа да нађу, не пронађоше никога. За то време пала је била ноћ: да се удари чекало се само на Цимискија. Онда страх обузе заверенике: ако се цар затвори у својој соби, ако треба развалити врата, ако се он пробуди на лупу, зар неће све бити промашено? Теофана са језовитом хладнокрвношћу прими на себе да отклони сметње. Она доцкан оде Нићифору у његово оделење, и разговарала је пријатељски с њим; затим, под изговором да иде да обиђе неколико младих Бугарки, које су биле гошће у двору, она изиђе, рекавши да ће се брзо вратити и молећи свога мужа да остави врата отворена: она ће их затворити кад се врати. Нићифор пристаде, и оставши сам, молио се мало Богу, затим заспа.

Било је око једанаест сати ноћу. Напољу је падао снег, а на Босфору дувала је бура. У једној малој барци, Јован Цимискије дође на пусту обалу која се пружала под зидовима царскога дворца Буколеона. Помоћу једне корпе, утврђене за крај конопца, њега подигоше у гинекеј, и завереници, са својим вођом на челу, упадоше у цареву собу. Ту је био један кратак тренутак запрепашћења: постеља је била празна. Али један евнух из гинекеја, који је знао Нићифорове навике, показа завереницима василеуса где лежи на својој пантерској кожи. Помамно јурнуше на њега. На ларму, Фокас се пробуди и усправи. Јаким ударом мача, један од завереника расцепи му главу од врха лобање до обрва. Сав крвав, несрећник је викао: „Богородице, помози ми!“ Не слушајући га, убице га одвуку код ногу Цимискијевих, који га је грубо вређао, и једним суровим покретом ишчупа му браду; и по примеру свога старешине, сви се окоме на несрећника, који је полумртав кркљао. Најпосле, једним ударом ноге, Јован га обори, и извукавши мач, зададе му страшан ударац по лобањи; последњим ударцем други; га један убица доврши. Цар паде мртав, купајући се у својој крви.

На жагор борбе, војници гарде најзад дотрче, сувише доцкан. Кроз један прозор показаше им, међу буктињама, одсечену и крваву главу њиховог господара. Тај трагични призор одједном умири сваку жељу за отпором. Народ уради што и царица: предаде се Цимискију и призна га за цара.


IV


Теофана, која је све припремила, која је тако рећи својом руком довела убице, рачунала је да ће се извесно користити убиством. Али историја има каткад морала: василиса то ускоро искуси.

Још једаред је патријарх Полиект показао своју неукротиву енергију. Он је био у отвореној завади са покојним василеусом. Ипак, кад се Јован појави пред вратима Свете Софије да у Великој Цркви метне царску круну, првосвештеник, неумољив, не допусти му да уђе, пошто је упрљан крвљу свога рођака и господара, и изјави му да неће моћи продрети под свете сводове, догод убице не буду кажњене и док Теофана не буде истерана из двора. Између престола и своје милоснице, Цимискије није ни тренутка двоумио. Он је безочно порицао своје саучесништво у злочину, и, да се боље оправда, по заповести Полиектовој, прокаже своје саучеснике и жртвује Теофану. Она је сањала да се уда за човека кога је волела, да са њиме дели ту власт која јој је била толико драга, а сам њен милосник реши се да је збаци; он је пошље у изгнанство на Принчевска Острва, у један манастир.

Али, енергична као што је била и осећајући, се увек лепом, — тек је имала двадесет девет година, — Теофана није хтела да се приклони и да остане у немилости. Неколико месеци доцније, она побеже из свога затвора и отрча да се склони у Свету Софију. Да ли је рачунала на љубав свога милосника? Да ли се надала да ће је, кад се једном прве тешкоће преброде, Цимискије из захвалности примити натраг? Да ли је себи ласкала даће га једним погледом својих лепих очију опет освојити? Вероватно. Али свемоћни министар који је водио политику нове владе, Василије, брзо је свршио с дрским покушајем заводљиве владарке. Не поштујући светињу места, он је силом истрже из Велике Цркве и реши да је пошље у Јерменску, у најдаље прогонство. Све што је постигла било је, да пре поласка последњи пут види човека за кога је све жртвовала и који ју је одбацио. То последње виђење, коме је Василије из опрезности присуствовао као трећи, било је, изгледа, врло бурно. Теофана је свирепо вређала Цимискија, затим на врхунцу беса, устреми се са стегнутим песницама на министра. Требало ју је силом ишчупати из дворане за примање. Њен је живот био завршен.

Шта је с њом било у њеном тужном изгнанству? Шта је патила у удаљеном манастиру где је трајала дане, далеко од дворског сјаја, далеко од господства Свете Палате, кивна због својих преварених нада и жалећи за својом изгубљеном влашћу? То се не зна. У сваком случају, ако је била крива, она је тешко испаштала своје грехе. Она је шест година чамила у својој самоћи, до дана кад Цимискије умре. Тада, 976. г. би позвана натраг у Цариград поред својих синова, који су сад стварно имали у рукама највишу власт. Али, било да је њен понос био сломљен и њено славољубље угашено, било — што је вероватније — да је министар Василије, оставши свемоћан, то поставио као услов за њен повратак, она изгледа није играла више никакву улогу у држави. Умрла је нечујно у двору, не зна се чак ни кад, и тако је до краја судбина те славољубиве, заводљиве и порочне владарке задржала нешто загонетно и тајанствено.


  1. Vogüé, Regards historiques et littéraires, стр. 189.