Веје снег
Веје снег
Јутрос је први падао снег,
тихо и тужно, ко самртна кола
кад понесу неког на последњи пут.
И моја душа, празна, гола,
дрхташе ко прут.
Јутрос је први падао снег,
и сред белог, падајућег мира
моје рањено срце дрхти, стрепи, плаче,
као да га неко у беспуће гони.
И моје црвено око
у страху сузе рони.
Румени мој образ хладан је и жут;
срце се моје рањено кида
и рида;
гола ми душа дрхти ко прут;
звоно на погреб звони,
и тихо веје, веје снег...
. . . . . . . . . . . .
И тихо веје снег
. . . . . . . . . . . .
Веје снег.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|