Вече (Милета Јакшић)

Вече Писац: Милета Јакшић

На западу тиња и мре светлост бледа
Ко̂ далек одблесак задњега погледа

Што га шаље света угашено око —
Дан сахрањен лежи у гробу дубоко...

Та блага тишина вечерњих сутона,
Овај плач у нама тајанствених звона

Што смрт дана прате, то је жалост душе,
Туга снова што се полагано руше,

Умирање жеља, којих је све мање,
Угушене сузе, горко одрицање.

То су мртве сенке нада и обмана,
Нестајање наше тихо сваког дана,

Ток жалостив којим тече живот цео
Талас за таласом, кад део по део

Од нас време носи да сахрани собом —
Наша нема туга над сопственим гробом.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 117-118.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.