Вечерње у Кадздану
| Вечерње у Кадздану Писац: Слободан Радошевић |
Вечерње у Кадздану
У Кадздану звоно,када падне вече,
Подрхатава крепко,с пуно милог зова.
Док молитва млада капелицом тече,
Нудећ мира души,топлог благослова.
Пред иконом српском кандилце се блиста
Пламеном руменим к’о крв од рубина,
Што истече ради слободе и Христа,
Као река чистог,освећеног вина.
–Не чувајте себе ради себе сама-
Проповедник бодро скрушенима рече;
-Без ближњих је свуда хладноћа и тама,
К’о самоћа пуста у бесано вече.
-Ми смо дали себе- кандилце пуцкета,
-На олтару правде и слободног света-
Тако пламен свети нечујно ћерета,
Након безброј ставних безнадежних лета.
-Тежаци и ђаци,грађани,пастири,
Од старачког јаука до детињег крика-
Претужна се повест са кандила шири,
-Сав народ изгибе српских мученика.
-Свештеници буд’те, а не глумци,антиквари,
С позивом у души,и не само на језику,
На барки Господњој будите бродари,
Крманоши будни на бурном видику.
-Брод је мој сјајни давно потонуо
На домаку ти фарова албионских-
И пламен је болни с праском издахнуо
Пригушен вапајем душа милионских.
августа 1964
У Кадздану
Извори
[уреди]- Аутор:Слободан Радошевић , Sub specie aeternitatis, Београд: Чигоја Штампа, 1995.