Вечерај, злато, вечерај!
Не могу, сребро, не могу,
Слушајућ' лепе лепоте,
Ди лепо поје девојке,
У свакој мене спомињу: 5
Устани, дете Јоване.
Осу се небо звездама,
И равно поље с овцама;
Чувало их је Јоване,
Стара га мајка будила: 10
Устани, дете Јоване,
Овце ти за луг зађоще,
Не могу, мајко не могу.
А за што, чедо, не можеш?
Појеле ме ноћас вештице. 15
Које су, чедо, вештице?
Љуба ми свећом светлила,
Сеја ми руке држала,
Мајка ми срце вадила![1]
