Веверица

Веверица Писац: Јован Јовановић Змај

Алов! Онамо чак!
Да ли је још ко лак
'вако ко ја?
Јест, да!
Час крив, час прав,
час стрмоглав, -
сад сам на земљи,
сад сам на грани,
сад сам на врху,
ма'ни ме ма'ни!
Још један скок, па гле!
Хајд', ко ће пре?
Ко сме?
Па тако по вас дан,
а никад сан.
Без крила лети враг
чио и лак.
Дајте ми простора,
не треба м' одмора,
брзахно, живахно,
овамо, онамо...
Зелена гора, зелен лес,
данас је слава, пир и плес.
Свирајте птичији родови,
шеве, славуји, косови:
а ја ћу да вам поиграм,
умем па знам, -
што имам, то вам дам!
Нисам човек, нисам птица,
ја се зовем - веверица!
Веверица вевери,
ко ће да јој замери?
А кад ловци дођу амо,
хај'те, птице, да бегамо, -
нека бежи куд ко зна,
ја већ знадем куд ћу ја:
горе, доле, право, криво,
брзо, лако, чило, живо,
под камење, у корење,
у тазбину, у јазбину,
кроз рупицу у кућицу,
ту се мало смирим
па кроз прозор вирим,
ловци траже: "Гди је, гди је
тај кумашин наш?" -
Наћи ћеш ме, како није,
наћи ћеш ме баш!