Браћа
На престолу, у порфири, сједи тиран мрачна лика,
Око њега ропске слуге, сами крвник до крвника. -
Његова је душа гротло, црни понор и страхота,
Гдје се клупко хладних змија у отрову своме мота.
Сваког дана нове жртве гавранови гладни кљују,
Сваког дана народ пишти и дуге се клетве чују.
Све, што није ропски знало да пред грешни престо гмиже,
Све, што бјеше часно, свето и пред њиме главу диже,
У подземљу дубокому, на гомили од костурâ,
Све ледену самрт нађе од џелата и тортурâ.
Стрепи земља, народ дршће, и тирански јарам влачи,
Тражи Бога, сунца хоће, ал' се пусто небо мрачи.
Тако траја дуго, дуго, док прекипи мука многа,
И брат брату руку стеже и закле се крвљу Бога:
На лешину свог Пилата, свог крвника, ногом стати,
И његову мрску главу гавранима гладним дати,
Са бедема отаџбине нек заори глас слободе,
И на мрачном, пустом небу васкрсне се зв'језде роде.
Спремна дружба чека, вреба, ал' продаде Јуда брата:
Оковане осветнике доведоше пред џелата.
Мрко гледа крвник стари на педесет дивних глава,
На педесет пламенова, на педесет младих лава.
Мрко гледа, а сатански на лицу му осм'јех игра,
И сурова душе жедни дивљом жеђу дивљег тигра:
"Тражите ме!... Добро дошли!... Ја ироје таке славим! -
Чекаћете у мом двору, док дарове за вас справим"...
И на врата од тамница, чуј кључеви тешки звоне, -
Као сунце на смирају, дивна дружба у мрак тоне...
Радује се грешник црни и игра му срце хладно,
Па премишља: каквим даром да дарива робље гладно.
Мисли џелат, а око му к'о крвави блесак мача!
"Слуге, рече, к мени брже доведите два ковача"!
За час било и пред њиме стајала су по два роба,
До два брата мученика - два костура из дна гроба.
Премјери их звијер жедна па сатанском мржњом гори,
И, држећи жезло сјајно овако им крвник збори:
"Мислите ли да вас вратим вашем дому и слободи,
Чујте вољу вашег краља, кога вишња правда води:
сакујте ми тешке ланце, каквих јоште било није,
Сваки колут нека дере, нека чупа, нека рије!
У те ланце, зажарене, повезаћу псине љуте,
Што ми русу главу траже и мој вјерни народ муте.
Нек' се вију црви гладни, нека сикћу као змије,
Нек' их гвожђе усијано у подземљу гладном згрије;
Нека знаде трулеж пуста, какве муке с неба слазе,
Кад невјерни на свог краља руку дижу и трон газе!"
Сретоше се два јунака, на рукама синџир звекну,
Ал' к'о талас када грухне, глас дубоки кроз двор јекну:
"Тиранине, не било те, својих душа ми не дамо!
Ланце коват' браћи својој, крволоче, ми не знамо!
Ево главе! Ево крви! ради од нас шта ти драго,
Али ланце не кујемо за све твоје гнусно благо!"
- "Шта?!" - краљ рикну... Гавран гракну, на небу се облак хвата,
Пред џелатом крвавијем два крвава леже брата.
И дан гасне, сунце тоне и дршћући, тужна лика,
Ореолом сјајном кружи мртве главе мученика...