Братоубица (Радојевић)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


5

Братоубица

Или грми, ил' се земља тресе?
Ил' удара море у мраморје?
Ил' пуцају на Задру лубарде?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нит' удара море у мраморје,
Нит' пуцају на Задру лубарде, —
Већ се жени нејаки Лазаре:
Мајка му је свате искупила:
Пет стотина, мање ни једнога,
За ђевера нејака Стевана;
Па ј' старица пред двор излазила
И Лазару бесједила сину:
„О Лазаре, мој милени сине!
Када дођеш у тазбину твоју,
Немој пуштит' коња ни оружја,
Док не видиш твоју вјереницу, —
Коња шетај око бјеле куле,
Собом носи свијетло оружје.“
Отоле се свати подигоше,
Иду свати гором и планином,
А када су дошли у ђевојке,
Лијепо их тамо дочекали, —
Примите им коње и оружје,
Па их воде на бијелу кулу
И часте их вином и ракијом:
Ћаху примит' свијетло оружје
И свом зету нејаку Лазару,
Ма ли не да нејаки Лазаре,
Но је добро упазио мајку,
Што' но му је стара бесједила.
Лазареве излазиле шуре
На пенџеру од бијеле куле,
Па Лазару 'вако бесједиле:
„О, Лазаре, наш зете нејаки!
Осјед' коња, хајд' на б'јелу кулу!“
А Лазар им 'вако бесједио:
„Чујте мене, моје двије шуре!
Нe ћу ићи на бијелу кулу,
Док не видим моју вјереницу.“
А кад шуре ријеч саслушаше,
На ино се њима не могаше,
Но су своју сестру уфатили,
Уфатили за бијелу руку,
Па је воде на пенџер од куле,
А дигли јој са лица мараму:
Сину лице к'о на гори сунце
О веселом Ђурђевоме дану.
Кад то виђе нејаки Лазаре,
Он осједе својега ђогина,
Па улази у бијелу кулу;
На кули га дочекали дивно,
И примили свијетло оружје.
Посједаше кићени сватови,
Посједаше за софру свијетлу,
Вино пише седам — осам дана;
Кад је осми данак излазио,
Подвикује чауш од сватова:
„Бога вама, Лазареве шуре!
Искупите сватима дарове —
Сваком свату што је за којега:
Неком' перо, неком' перјаницу,
А некоме перо позлаћено,
А ђеверу — нејаку Стевану —
Нему дајте лијепу ђевојку.“
Кад то чуше Лазареве шуре,
На ино се њима не могаше,
Но сватима справише дарове
Сваком свату што је за којега —
Неком' перо, неком' перјаницу,
А некоме перо позлаћено,
А ђевојку — нејаку Стевану -
Нему даше лијепу ђевојку.
Отоле се свати подигоше.
Излазила ђевојачка мајка,
Излазила пред бијелу кулу,
Па је својој ћери бесједила:
„Ружо моја, лијепа ђевојко!
Када будеш про планине млада,
Чувај, душо, на лицу мараму:
Ако вјетар од планине дуне,
Дигну ће ти са лица мараму,
Па ће виђет кићени сватови,
Па ће бити међу њима кавге.“
Отоле се свати подигоше,
Иду свати гором и планином:
Кад су прву гору пролазили,
А у другу били улазили,
(Ђe je среће ту је и несреће),
Дуну вијор вјетар од планине,
Па ђевојци подиже мараму:
Сину лице, к'о на гори сунце
О веселом Ђурђевоме дану.
То не виђе нико од сватова,
Ал' то виђе нејаки Стеване:
Мисли што ће од живота свога;
Све мислио, на једну смислио,
Па с рамена скида џефердара,
Џефердару љути огањ дава,
И Лазара брата погодио,
Погоди га по средато паса.
Паде Лазар низ ђогина свога,
Паде Лазар у зелена траву,
Ал' још јунак у животу бјеше,
Па он бере ђетелине траве
И облага своје ране тешке:
А када је ране обложио,
Поскочи се од земље на ноге,
И узјаха помамна ђогина,
Па окрену својој бјелој кули.
Кад је дошо пред бијелу кулу,
Стара га је сусретала мајка,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Па Лазару сину бесједила:
„О, Лазаре, мој нејаки сине!
Камо свати, камо ли ђевојка?
Ја сам ти се, сине, препанула,
Да нијесу свати изгинули.“
Тада Лазар мајци проговара:
„Прођи ме се, моја стара мајко!
Лоше си ми свате искупила,
Још лошије коње под сватове:
Мој је бољи од свакога, мајко,
А ти си га, мајко научnла,
Да му даваш зоби и сијена,
Па ми бјеше тешко огладнио,
Те мимође све сватове редом.
Но чули ме, моја стара мајко!
Ја сам јунак трудан и уморан,
Него хајде на бијелу кулу
И простри ми мекана душека,
Оћу мало трудан починути:
А кад дођу кићени сватови
И доведу лијепу ђевојку,
Нека пију и нек се веселе
Докле сјутра бијел дан осване;
Мени пошљи лијепу ђевојку,
Пошаљи је у моју камару.“
Кад то чула Лазарева мајка,
Брже пође на бијелу кулу,
Прострије му мекана душека
Три четири један вр' другога;
Оде Лазар у меке душеке.
Постојало и два и три сата,
Кад ево ти ките и сватова,
Воде свати лијепу ђевојку;
Дочека их Лазарева мајка.
Па их води за софре свијетле
Ту сватови редом посједали,
Вино пили и веселили се.
Ал' да видиш Лазареву мајку,
Снаху своју уфатила била,
Одмакнула од ђевера свога,
Па ј' Лазару води у камару,
И камари затворила врата,
Па се опет у сватове врати
И зачиње пјесме свакојаке,
Те весели све сватове редом.
Ал' да видиш нејаког Лазара
Ђе говори лијепој ђевојци:
„О Ружицо, лијепа ђевојко!
Тако млада срећу задобила,
Задобила што се не кајала,
Немој брата узимати мога,
Брата мога, а крвника мога,
Но се врати твојој милој мајци,
Чини ми се да ћу умријети!
Још чули ме, Ружицо ђевојко!
Немој бунит кићене сватове,
Нека пију и нек се веселе
Докле сутра бијел дан осване,
А ти ноћас причувај ми стражу.
Још чули ме, Ружицо ђевојко!
Примакни се подигни ми главу,
Чини ми се сад ћу умријети!“
Примаче се Ружица девојка
И подиже Лазареву главу;
Чиме му се главе дотакнула,
Премину јој на десници руци.
Ђевојка је млого вјерна била,
Сву ноћ му је пречинила стражу.
Кад у јутру, јутро освануло,
Подвикује Лазарева мајка:
„О, Лазаре, мој милени сине!
Рано ли ти омиље ђевојка!
А ја сам се у те поуздала,
Да ће јутрос рано уранити,
Двор помести, воде донијети.“
Кад то чула Ружица ђевојка,
Од камаре отворила врата,
Па оваку ријеч бесједила:
„О, свекрво моја несуђена!
Ками ћу ти рано уранити, -
Лазар ти је синоћ преминуо!"
Кад то чула Лазарева мајка,
Отрчала у танку камару:
А кад виђе свог Лазара сина,
Ђе он мртав лежи на душеку,
Потрчала кроз танку камару,
Пa ce баци низ пенџер од куле -
Ни земља је живу не дочека.
Укопаше стару и Лазара,
Укопаше једно до другога.
Ал' да видиш Ружицу ђевојку,
Покупила рухо материно
И отиђе натраг кукајући!
За њом приста нејаки Стеване,
Па јој 'ваку ријеч бесједио:
„Врат' се натраг, лијепа ђевојко,
Узми мене мјесто брата мога!"
Проговара лијепа ђевојка:
„Boлија се звати утопница,
Па се с рибом загрлити млада,
Него твоја назвати се љуба!"

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 31-38.