Бој на Скуцаном Вакупу и Камен-граду

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


     

Бој на Скуцаном Вакупу и Камен-граду

Вино пију четири војводе
Под Грмечом, високом планином:
Једно јесте поп-Каране Ђоко,
А друго је Давидовић Симо,
Треће бјеше Милановић Виде, 5
А четврто Амелица Триво.
Када су се напојили вина,
Онда рече Давидовић Симо:
„Браћо моја, српске поглавице!
„Богу хвала, и Богородици! 10
„На Саници побједисмо Турке
„Сиротињи одр'jешисмо руке,
„Друштво нам се мало одморило,
„Овнујскијем месом поткр'jепило,
„Задовољно саничком побједом. 15
„Ја сад велим, браћо и дружино,
„На Скуцани Вакуп да уд’римо,
„Не би л' Бог да и срећа јуначка,
„Да и тамо Турке побједимо.
„Вакуп сада ако попалимо, 20
„Ни Камен-град остати нам не ће.“
Кад то чуле остале војводе,
Сви рекоше тако да учине,
То рекоше, па се завјерише,
Један другог да издати не ће; 25
То рекоше, па се растадоше,
Сваки оде у своје логоре.
Када сјутра бијел дан освану,
Тад главари на ноге усташе,
Сваки своје друштво избудише, 30
У зај'дно се Богу помолише
И распоред за бој учинише:
С десне стране они одредише
Да удари поп-Каране Ђоко,
А с лијеве Давидовић Симо, 35
По сриједи Милановић Виде,
И са њиме Амелица Триво.
Сада војска редовито пође
На Вакупа сложно ударише,
Ал' из шанца Турци дочекаше 40
И велики отпор учинише;
Но се Срби од шанца не плаше,
Већ на Турке сложно ударају.
Мила браћо, боја жестокога!
Бију Турци, Срби не узмичу, 45
Већ се шанцу све ближе примичу.
Бој трајаше до три равна сата,
Јер аскера много ј' регулата;
Но залуду — жалосна им мајка!
Јер је Србе одгојила мајка, 50
Особито Амелицу Триву,
Кој из грла бијела повика:
„За мном, браћо, ко је од јунака,
„А немајте страха од Турака;
„Почели су узмицати Турци, 55
„Наш ће мејдан и данаске бити!“
То изрече, врисну на ђогату,
Па на Турке јуриш учинио.
Кад то виђе Милановић Виде,
Он повика свога Смиљанића: 60
„Смиљанићу, моје поуздање!
„Свагда си ми први јуришао
„Са нашијем Богданићем Ђорђем;
„Погледајте Амелицу Триву,
„Ви на Турке полетите с њиме, 65
„За вама ће сви наши војници.“
Кад то чуше српски витезови,
Потекоше како који може,
Подвикнуше „помози нам Боже!“
Када Турци Србе угледаше, 70
Ђе на јуриш њима потскочише
И под шанце њихне долећеше,
Плећи даше, а бјежати сташе,
Оставише азну и џебану
И осталу сву војничку храну; 75
Бјеже Турци, а Срби ћерају,
Многе Турске главе одсјецају.
У по дана побјегоше Турци,
Све до ноћи Срби их ћераше,
Свег' Вакупа ватром попалише, 80
Око њега седамнаест села
И дванаест турскије џамија.
Кад је било у пола мејдана,
Милановић из грла повика:
„Браћо моја, и дружино драга! 85
„Виђе л' ико мога побратима,
„Побратима, Амелицу Триву?“
Ал' му нико казат' не знад'jаше,
У то доба једно момче викну:
„Овуд прође Амелица Триво, 90
„И проћера низ дубраву Турке,
„Оћера их право Камен-граду.“
Кад то зачу Милановић Виде,
Он попусти дизгин бедевији,
За Тривом се одмах натурио; 95
Бедевија скаче као вила,
А Вид виче из грла бијела:
„Ђе си, брате, Амелица Триво!
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у турске Дубраве?" 100
Но је Триву срећа послужила,
У Турско се село увалио,
Робио га, па га запалио,
Те је сио, па се одморио,
Милановић на њег наишао, 105
А све виче из грла бијела:
„Ђе си, брате, Амелица Триво?
„Збиља си се данас изгубио.“
Кад га зачу Амелица Триво,
Он од земље на ноге скочио, 110
Па појаха помамног ђогина,
А повика из грла бијела:
„Ево мене, слатки побратиме;
„Још ме није прошло моје вр'јеме,
„Већ ето ме теби, побратиме.“ 115
Један другом на коњма прођоше,
За б'jеле се прихватише руке,
Пољубише у бијело лице,
За јуначко питају се здравље.
Тада рече Амелица Триво: 120
„Бога теби, слатки побратиме!
„Хајдемо дер доље Камен-граду,
„Да спалимо тог тврдога града,
„У њем има велика џамија,
„Што је љепша у по Босне нема, 125
„Грађена је седам годин' дана.“
То рекоше, па се послушаше
И пред војском Камен-граду дошли.
Но им прије Турци утекоше,
Оставили куле и џамије, 130
Оставили тврда Камен-града.
Кад у њега Срби долећеше,
Оба побра коње одсједоше
И пред турски' кулам посједоше.
Ал' ето ти једнога војника, 135
И он носи турску даворију,
Даворију велику тамбуру,
Па је даје Амелици Триви.
Узе Триво велику тамбуру,
Уз њу стаде јасно ударати, 140
Ситно куца, јасно попијева,
И Турцима жалосно нариче:
„Ђе сте, јадни и жалосни Турци!
„Каки су вам дошли данас вуци
„И орлови, српски соколови; 145
„Дуго ће вам овуд' вијат' вуци,
„Док с поврате у Камен-град Турци;
„Јер га Срби данас попалише,
„И око њег' пребијеле куле,
„Па и саму велику џамију, 150
„Ђе ст' учили језан Мухамеду.«
Мало вр'јеме за тим постајало,
Ал ето ти поп-Карана Ђоке,
Попалио села испод града;
Кад га вид'ла оба побратима, 155
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље.
И тог дана Срби побједише,
Много турских глава посјекоше
И пет живих Турак' задобише. 160
И велики шићар задобише,
Отален се војска повратила,
Добивени плијен поћерала,
Из Вакупца дигоше цебану,
Што отеше Срби на мејдану. 165
У Мајакиће логор учинише,
Добивени плијен под'јелише,
Милановић и с њим Амелица,
Прије зоре искупише друштво,
Обојица заједно пођоше, 170
Кроз Грмеча плијен наћераше,
С собом гоне азну и џебану
Добивену и осталу храну
И у боју заробљене Турке,
И Грмеча здраво пријеђоше. 175
Дочека их у равноме Бравску
Симо Чавка и с њим поп-Илија,
Што с чували стражу од Петровца.
Ту се л'јепо браћа ижљубише,
За јуначко здравље упиташе. 180
Кад ту војсна објед учинила,
Отален се војска опремила,
Петровачко поље здраво пр'јеђе,
Црвљивицу срећно прегазила
И Голубу здраво доходила. 185
Далеко их Голуб сусретао,
Руке шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље,
Дадоше му заробљене Турке,
И овако њему говораху: 190
„Бога теби, војвода Голубе!
„Богу вала и Богородици!
„Ми смо славно побједили Турке
„И велики плијен запл’јенили,
„И по четам' л'јепо под'јелили 195
„И теби смо плијен одредили
„На дар дати заробљене Турке,
„То је теби најљепша јабука,
„А још више азну и џебану,
„Од Турака што смо задобили — 200
„Прими азну, а прими и Турке,
„Све дајемо ми у твоје руке.“
То војводи врло мило било,
Па одоше пити рујно вино.
Каран оста у Грмечу клету, 205
И са њиме Давидовић Симо;
Јер је Симо рана допануо;
На брзо је ране извидао.
Ево, браћо, пјесма од мејдана,
Која јесте скоро испјевана; 210
Ако Бог да', до неђељу дана,
Нова пјесма биће испјевана.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. 182-189.