Бој код Каниже

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Бој код Каниже

0001 Сина жени Брдарић Мујага,
0002 из Каниже довео дјевојку
0003 за свога сина Брдарић Алију.
0004 Свадбу гради читав мјесец дана,
0005 пак четвртак вечер долазила,
0006 па сведоше Брдарић Алију,
0007 сведоше га у ђердек дјевојци.
0008 Па ујутро петак освануо,
0009 обуко се Брдарић Алија
0010 и опасо мукадем појаса,
0011 за појас је пушке задјенуо,
0012 па је сио у шикли одаји,
0013 у одаји сио код пенџера.
0014 Двораше га Канишка дјевојка,
0015 мила кћерка ајан Мехмед-аге,
0016 по имену Фатима дјевојка.
0017 Аљо гледа свадбенике младе,
0018 прије сунца игру затурили,
0019 нишанџије нишан заметнуле;
0020 све то гледа Брдарић Алија
0021 са пенџера, са високе куле.
0022 А вели му лијепа дјевојка:
0023 „О Алија, лијепог ти здравља,
0024 што не иђеш из моје одаје?
0025 Јесте јутрос петак освануо.
0026 Што ти са мном сједиш у одаји?
0027 Теби ће се ругат свадбеници.”
0028 Аљо шути, ништа не бесједи,
0029 већ све гледа са демир-пенџера,
0030 очи тура пољем брдарскијем,
0031 али пољем маглу угледао;
0032 све се магла диже на сврдлове,
0033 сврдли лете небу под облаке,
0034 док из магле јунак испаднуо
0035 на зекану ко на горској вили;
0036 плахо гони коња преко поља
0037 и вома је коња ознојио,
0038 од зекана начинио ђога,
0039 толико је коња угријао.
0040 Све га гледа Брдарић Алага
0041 њега гледа, ал’ га не познаје.
0042 А вели му Фатима дјевојка:
0043 „О, Алија, срце из њедара,
0044 што ли си се тако замислио,
0045 а што ли си пољем угледао?”
0046 А вели јој Брдарић Алија:
0047 „О Фатима, дража од очију,
0048 ето пољем једнога јунака,
0049 од зекана начинио ђога,
0050 толико је коња ознојио,
0051 бели му је некаква невоља;
0052 ја га, бели, познати не могу.
0053 Чини ми се, на њег гледајући,
0054 да он није из наше Крајине,
0055 већ да није из ваше Каниже?”
0056 А вели му Фатима дјевојка:
0057 „Чујеш мене, Брдарић Алија,
0058 ако биде из наше Каниже,
0059 ја ћу бели познат серхатлију.
0060 Да ми рекнеш, Брдарић Алија,
0061 да ја приђем на демир-пенџера,
0062 нећу л’ познат момка и зекана.”
0063 А вели јој Брдарић Алија:
0064 „Хајд’ погледај, Фато, са пенџера!”
0065 Па погледа лијепа дјевојка.
0066 Чим га виђе, одмах га познаде:
0067 „О, Алија, ако бога знадеш,
0068 зар не можеш свог побру познати,
0069 твога побру Хоџић Ибрахима?
0070 Више нејмаш побратима, Аљо,
0071 осим једног Хоџић Ибрахима.
0072 Хоџићу је хатер остануо,
0073 што га ниси звао у сватове,
0074 да он мени лахки дјевер буде.”
0075 У ријечи у којој бијаху
0076 Хоџић дође под бијелу кулу,
0077 па он нејде до демир-капије,
0078 догна зечка кули под ћошкове.
0079 Под ћошком је коња уставио,
0080 па завика Хоџић Ибрахиме:
0081 „Побратиме, Брдарић Алија,
0082 а теби је до весеља твога.
0083 Црн ти образ на оба свијета!
0084 На Канижу удрили Маџари.
0085 Зар не чујеш тутањ од топова,
0086 гдје пуцају велики топови
0087 са бијела града канишкога?
0088 Канижа је данас допанула
0089 великога хала и ахвала.
0090 Већ на ноге, Брдарић Алија,
0091 да летимо брате у имдата.”
0092 А вели му са пенџера Аљо:
0093 „Ибро. брате, ако бога знадеш,
0094 причекај ме мало на зекану,
0095 док опремим себе и дората.”
0096 Па Алија на ноге скочио,
0097 па припаса сабљу демискију,
0098 па дохвати везену шишану,
0099 и дохвати копље костоломно,
0100 па он трчи низ бијелу кулу.
0101 Када доље на авлију сађе,
0102 па он трчи у топле подруме.
0103 Хитро свога опреми дората,
0104 потеже му четири колана
0105 и петицу ибришим каницу
0106 што дората од колана чува.
0107 Па изведе коња на авлију.
0108 „Јалах”, рече, закрочи дората,
0109 исћера га на демир-капију,
0110 па га гони кули под ћошкове,
0111 па се саста с Хоџић Ибрахимом.
0112 Угледа их Брдарић Мујага,
0113 Мујо виче Хоџић Ибрахима:
0114 „Чујеш мене, Хоџић Ибрахиме,
0115 чекајте ме туди на коњима,
0116 доклен себе и ђогата спремим,
0117 док се спреме од Брда Брдари.”
0118 Мујо виче танке бајрактаре:
0119 „Бајрактари, ако бога знате,
0120 излетите граду на табију,
0121 на топчије вику учините,
0122 нек испале топа хабердара,
0123 а што хабер по Брдима даје.
0124 А то знаду Крајишници млади,
0125 кад топови пукну хабердари,
0126 без невоље топи не пуцају.”
0127 Бајрактари, на град истрчаше,
0128 са табије пукоше топови,
0129 оде хабер низ Крајину клету,
0130 низ градове други отпуцују,
0131 по кулама шибе и прангије.
0132 Опрема се Брдарић Мујага,
0133 добро себе и ђогата спрема;
0134 спремају се млади свадбеници
0135 да Канижи трче у имдата;
0136 долијећу од Брда Брдари.
0137 Кад пођоше па се избројише,
0138 тамам друга четири хиљаде.
0139 Отлен пође Брдарић Мујага,
0140 па он сађе лугу брдарскоме,
0141 на луговим конак учинише.
0142 Кад ујутру зоре дочекаше,
0143 па погледа Брдарић Мујага,
0144 ал’ лугове војска претиснула,
0145 по ноћи су стигли Брдарићи,
0146 на зеленому лугу махнитоме.
0147 Па завика Брдарић Мујага:
0148 „Добро су се стигли Крајишници,
0149 тамам војске шеснаест хиљада.”
0150 Отален су Турци покренули,
0151 лако конак по конаку граде,
0152 све се чује тутањ од топова
0153 са бијела града канишкога.
0154 Куд год иђе Брдарић Мујага,
0155 па он паде врху на Росуље.
0156 Када дође на врх од Росуља,
0157 низ Росуље ага погледао:
0158 Росуље су дуге и широке,
0159 поље пукло четири сахата.
0160 Удно поља угледа Мујага,
0161 удно поља војска претиснула,
0162 све бајраци кано и облаци,
0163 бојно копље кано гора црна.
0164 Кад Мујага војску угледао,
0165 па је своју војску заставио:
0166 „Чусте ли ме, млади Крајишници,
0167 можете ли ферак учинити,
0168 чија оно по пољу ордија?”
0169 А веле му Крајишници млади:
0170 „Ми не знамо, Брдарић Мујага,
0171 а да није извалила војска,
0172 пуста војска бана маџарскога,
0173 да пресјече џаду на Росуље,
0174 да не могу проћи Крајишници,
0175 да помогну граду канишкоме?”
0176 Па завика Брдарић Мујага:
0177 „Није л’ мајка родила јунака,
0178 да он сиђе на дну до Росуља,
0179 да он види чија оно војска,
0180 да он оде, да се натраг врати,
0181 да он види чија оно војска,
0182 сва је војска ником поникнула,
0183 па у црну земљу погледаше,
0184 како трава на одгојке расте
0185 баш ко дојке у младе дјевојке.
0186 Ал’ не гледа Хоџић Ибрахиме,
0187 већ Мујаги међу очи црне:
0188 „Ево мајка ђе роди јунака,
0189 ја ћу саћи на Росуље равне,
0190 те ћу видјет чија је ордија
0191 и опет се натраг повратити.”
0192 Па својега узјаха зекана,
0193 па ето га низ Росуље равне.
0194 Кад се ближе премакнуо војсци,
0195 па погледа Хоџић Ибрахиме,
0196 ал’ угледа он турске бајраке,
0197 оно војска Личког Мустај-бега.
0198 Дошо хабер Личком Мустај-бегу,
0199 гдје на Канижу удрили Маџари,
0200 па је Беже диго Крајишнике
0201 те Канижи иђе у имдата.
0202 Беже видје Хоџић Ибрахима,
0203 њега гледа па га не познаје,
0204 па завика Ђулић-бајрактара:
0205 „О Ђулићу, танак бајрактаре,
0206 ко је оно низ Росуље равне
0207 на зекану, коњу коснатоме?”
0208 Погледа га Ђулић-бајрактаре,
0209 чим га видје, одмах га познаде,
0210 па говори Личком Мустај-бегу:
0211 „Оно главом Хоџић Ибрахиме,
0212 љуће гује на Крајини нејма.”
0213 У ријечи у којој бијаху,
0214 доклен Хоџић паде у ордију,
0215 па завика Хоџић са зекана:
0216 „О бога вам, млади Крајишници,
0217 ко је овој војски старјешина?”
0218 „Старјешина бег Мустај-бег Лички.”
0219 Па Хоџића Ђулић довикује,
0220 Хоџић дође на коњу зекану,
0221 селам даде, одјаха зекана.
0222 А вели му бег Мустај-бег Лички:
0223 „О Хоџићу, ако бога знадеш,
0224 има л’ с тобом итко од Крајине?”
0225 „Има богме, бег Мустај-бег Лички,
0226 јесте пошо Брдарић Мујага,
0227 сва је Брда листом уздигнуо
0228 и остале диго Крајишнике.
0229 Изиђосмо на врх од Росуља,
0230 па смо твоју војску угледали,
0231 не могосмо ферак учинити
0232 да је војска од наше Крајине,
0233 већ смо, Беже, чисто хесабили:
0234 маџарска је извалила војска,
0235 да нам овдје пресијече џаду,
0236 да не могу проћи Крајишници
0237 од имдата канишкоме граду.”
0238 Вели њему Лички Мустај-беже:
0239 „Хајд’ Хоџићу, узјаши зекана,
0240 па ти кажи Брдарић Мујаги,
0241 кажи за ме и за моју војску,
0242 ја ћу њега причекати овдје.”
0243 А вели му Хоџић Ибрахиме:
0244 „Бег Мустај-бег, драги господаре,
0245 јеси л’ чуо ишта од Каниже,
0246 у коме су халу и ахвалу?”
0247 Вели њему Лички Мустај-беже:
0248 „Ја хабера од Каниже нејмам,
0249 ев’ имају два сахата равна
0250 ка’ се чује јека од топова
0251 са бијела града канишкога;
0252 па имају два сахата равна
0253 откако су пуцати престали;
0254 нека бог зна Хоџић Ибрахиме,
0255 Канижу су притисли Маџари.”
0256 Хоџић свога закрочи зекана,
0257 оћера га уз Росуље равне.
0258 Хоџић дође Брдарић Мујаги,
0259 све му што је и како је каже.
0260 Кад то чуо Брдарић Мујага,
0261 па се руком у џепове баци,
0262 па извади стотину дуката,
0263 па их даде Хоџић Ибрахиму.
0264 Хоџић узе стотину дуката,
0265 па их просу по зеленој трави:
0266 „Јагмите се, млади Крајишници!”
0267 Хоџић вели Брдарић Мујаги:
0268 „Што ће мени твоје маџарије?
0269 Па ја не знам, Брдарић Мујага,
0270 хоће л’ мени моји требовати.
0271 Видиш, Мујо, у битку иђемо.”
0272 Отлен крену Брдарић Мујага,
0273 а за њиме силовита војска.
0274 Мујо дође Личком Мустај-бегу.
0275 Ту су они војске саставили,
0276 па одоше низ Росуље равне.
0277 Па завика бег Мустај-бег Лички:
0278 „Зна ли итко од мојије друга
0279 колко има одавлен сахати
0280 до Каниже, града бијелога?”
0281 Њему вели Личанине Тале:
0282 „Има, Беже, осамнест сахата.”
0283 А завика Лички Мустај-беже:
0284 „Није л’ мајка родила јунака,
0285 да он оде граду канишкоме,
0286 да он дође тамо до сабаха,
0287 па погледа црнијем очима,
0288 у коме су халу и ахвалу,
0289 браћо моја, Канижани млади,
0290 да он оде, да се опет врати,
0291 да нас сутра у пол пута срете,
0292 да ми од Каниже каже,
0293 јесу ли је Власи префатили?”
0294 Сва је војска ником поникнула,
0295 па у црну земљу погледаше.
0296 Туде не би никаква јунака,
0297 да ће саћи граду канишкоме.
0298 Није ласно до Каниже саћи.
0299 А завика Хоџић Ибрахиме:
0300 „Ево мајка гдје роди јунака,
0301 ја ћу саћи граду канишкоме,
0302 па се опет натраг повратити,
0303 те ћу срести тебе и ордију,
0304 па ћу теби чисти хабер дати,
0305 је л’ Канижа, Беже, префаћена.”
0306 А то рече Хоџић Ибрахиме,
0307 из ордије изагна зекана.
0308 Хоџић оде низ лугове равне,
0309 њега виче Брдарић Алија:
0310 „Побратиме, Хоџић Ибрахиме,
0311 чекај мене на коњу зекану,
0312 ја ћу с тобом до Каниже саћи,
0313 ја те сама бели пушћат нећу.”
0314 То он рече и дората погна,
0315 исћера га Аљо из ордије,
0316 па он стиже Хоџић Ибрахима,
0317 оба побра заједно пођоше.
0318 Тамам сабах бјеше ударио,
0319 они дошли на нишане старе,
0320 погледаше граду канишкоме,
0321 по Канижи тама претиснула.
0322 Ту стајаше док огрија сунце,
0323 па се магла диже у крајеве,
0324 па погледа Хоџић Ибрахиме:
0325 погореле куће сиромашке,
0326 поцрњеле бијеле џамије,
0327 Канижа је ватром попржена,
0328 по граду се нитко не виђаше
0329 осјем једног Зенговића старог,
0330 по имену бега Осман-бега.
0331 Оглухо је беже од топова,
0332 сам се беже на граду виђаше.
0333 Погледаше у поље канишко,
0334 ал’ по пољу војска претиснула,
0335 вијају се крсташи бајраци,
0336 све бајраци кано и облаци,
0337 пусто копље како гора црна.
0338 Погледаше удно поља равна,
0339 па канишко робље угледаше,
0340 робље стоји међу Маџарима,
0341 јер Маџари робље заробили
0342 од бијела града канишкога.
0343 А што вели Хоџић Ибрахиме:
0344 „Побратиме, Брдарић Алија,
0345 види што су Власи учинили.
0346 Већ, мој побро, Брдарић Алија,
0347 ми хајдемо коње појахати,
0348 да зађемо доље у Канижу
0349 до чардака Омер-бајрактара,
0350 јер је моја јауклија ондје,
0351 мила кћерка Омер-бајрактара,
0352 по имену Мејруша дјевојка;
0353 има сада дванаест година,
0354 како сам се с Мејром загледао,
0355 па сам богу јемин учинио,
0356 да се с другом оженити нећу.
0357 Хоћу, Аљо, до чардака саћи,
0358 да ја видим, Брдарић Алија,
0359 је ли моја Мејра заробљена.”
0360 То рекоше, коње узјахаше,
0361 уљегоше у Канижу пусту,
0362 ал’ сокаци у крв огризнули,
0363 по Канижи леши претиснути.
0364 Пред медресу коње доћераше,
0365 пред медресом чудо угледаше:
0366 ту муфтија без главе лежаше,
0367 име му је Хасан ефендија.
0368 Ту су они коње разјахали,
0369 у авлију оба уљегоше,
0370 на авлији чудо налазише,
0371 ситне дјеце тамам шест стотина,
0372 по авлији сва дјеца поклата.
0373 Кад то видје Хоџић Ибрахиме,
0374 Хоџић писну кано љута змија.
0375 Из авлије оба изађоше,
0376 па у руци коње поведоше,
0377 низ Канижу оба окренуше,
0378 од лешах су једва пролазили.
0379 Па су дошли бијелу чардаку,
0380 баш чардаку Омер-бајрактара.
0381 На чардаку кука кукавица.
0382 То не бјеше сиња кукавица,
0383 веће љуба Омер-бајрактара,
0384 а виче је Хоџић Ибрахиме:
0385 „О пунице, несуђенице,
0386 ход’ изађи ти пред чардак амо!”
0387 Кад то чула бајрактаревица,
0388 она позна Хоџић Ибрахима,
0389 па изађе пред чардака врата,
0390 а вели јој Хоџић Ибрахиме:
0391 „Моја мати, бајрактаревице,
0392 а камо нам Омер-бајрактаре?
0393 а камо ми јауклија Мејра?”
0394 „О мој сине, Хоџић Ибрахиме,
0395 ти за јаде немој ништа питат.
0396 Погино је Омер-бајрактаре,
0397 ево њега мртва за чардаком,
0398 а Мејру су Власи заробили.”
0399 Кад то чуо Хоџић Ибрахиме,
0400 љуто писну кано змија љута.
0401 Ибро вели Брдарић Алији:
0402 „Побратиме, Брдарић Алија,
0403 ти ћеш остат овдје пред чардаком,
0404 ја ћу мога узјехат зекана,
0405 па ћу доље до логора саћи,
0406 да упитам ко је старјешина,
0407 старјешина пред маџарском војском.”
0408 То изрече, узјаха зекана,
0409 а вели му Брдарић Алија:
0410 „Кад, Хоџићу, будеш до логора,
0411 ја те молим баш ко брата свога,
0412 да не удриш на влашког логора.”
0413 Оде Ибро на зекану своме,
0414 право иђе пољем канишкијем,
0415 маџарска га војска угледала.
0416 А ко ли је војсци старјешина?
0417 Старјешина Тукелија бане.
0418 Угледаше Хоџић Ибрахима,
0419 опружише срчали дурбина,
0420 па гледају њега и зекана.
0421 А завика Тукулија бане:
0422 „Ко је оно на коњу зекану?”
0423 А вели му Радуле сердаре:
0424 „Господару Тукелија бане,
0425 оно главом Хоџић Ибрахиме.”
0426 Стражи близу Хоџић долазио,
0427 на њег стража пушке опружила:
0428 „Стан’, Турчине на коњу зекану!”
0429 Хоџић стаде на зекану своме,
0430 а завика Тукулија бане:
0431 „Што ће амо Хоџић Ибрахиме?”
0432 Оде стража Ибру бесједити:
0433 „О Турчине, Хоџић Ибрахиме,
0434 тебе пита Тукулија бане,
0435 што ћеш амо до нашег логора?”
0436 А Хоџић им оде бесједити:
0437 „Хајд’ питајте Тукулије бана,
0438 хоће ли ми бане опремити
0439 милу кћерку Омер-бајрактара,
0440 име јој је Мејруша дјевојка?
0441 Има пуно дванаест година,
0442 како сам се с њоме загледао.
0443 Ако ми је оправити неће,
0444 на логор ћу наћерат зекана,
0445 па на логор ја ћу ударити,
0446 док погинем на зекану моме
0447 силу ћу вам учинити квара.”
0448 Па казују Тукулији бану:
0449 „Ишће Хоџић Мејрушу дјевојку,
0450 милу кћерку Омер-бајрактара.
0451 Ако цуре оправити нећеш,
0452 он на логор хоће ударити.”
0453 Кад то чуо Тукулија бане,
0454 па на млађе вику учинио:
0455 „Ко је Мејру цуру заробио?”
0456 Проговара Гргора-сердаре:
0457 „Ја сам Мејру цуру заробио,
0458 ал’ дјевојке оправити нећу.”
0459 Скочи бане од земље на ноге,
0460 па турскоме робљу долазио.
0461 По пољу је робље претиснуло,
0462 па завика Тукулија бане:
0463 „Ко је овдје Мејрема дјевојка,
0464 мила кћерка Омер-бајрактара?”
0465 То зачула Мејруша дјевојка,
0466 па од земље на ноге скочила,
0467 па завика грлом бијелијем:
0468 „Ја сам Мејра Омер-бајрактара.”
0469 „Хајде, Мејро, између логора,
0470 тебе чека Хоџић Ибрахиме,
0471 па ти с њиме хајде у Канижу.”
0472 Оде Мејра између логора,
0473 а завика Гргура-сердаре:
0474 „Не дам, бане, лијепе дјевојке.”
0475 Па дохвати бистра џефердара
0476 и он оде између логора
0477 и оћера Мејрушу дјевојку.
0478 Када Мејра опази сердара,
0479 боље бјежи пољем зеленијем,
0480 не море је Грга достигнути.
0481 Дјевојка је из војске изашла,
0482 готово је до Хоџића доћи.
0483 Када видје Гргура-сердаре,
0484 гдје дјевојке достићи не може,
0485 па опружи бистра џефердара,
0486 на дјевојци нишан саставио,
0487 па је Грга пушку истурио.
0488 Кад му пуче пушка од очију,
0489 ђе је срећа, ту је и несрећа,
0490 па дјевојку куршум погодио,
0491 у леђа је куршум ударио.
0492 Цура паде у зелену траву
0493 па завика грлом бијелијем:
0494 „А Хоџићу, моје ране грдне.”
0495 Кад то чуо Хоџић Ибрахиме,
0496 и он видје гдје се рани Мејра,
0497 па на логор наћера зекана.
0498 На Хоџића пушке запуцаше,
0499 у Хоџића добра срећа била,
0500 све су њега пушке промашиле.
0501 У логору затурио кавгу.
0502 Пушке чуо Брдарић Алија,
0503 пушћи дору пољем зеленијем.
0504 Кад је био близу до логора,
0505 Аљо нађе рањену дјевојку.
0506 Хотијаше проћерат дората,
0507 познаде га рањена дјевојка,
0508 она виче Брдарић Алију:
0509 „Богом брате, Брдарић Алија,
0510 немој мене овдје оставити.”
0511 Кад то чуо Брдарић Алија,
0512 до дјевојке доћера дората,
0513 положи је по коњу дорату,
0514 узе цуру за бијелу руку,
0515 па је за се баци на дората.
0516 А вели јој Брдарић Алија:
0517 „Држ’ се добро, лијепа дјевојко.”
0518 Па Алија натраг побјегнуо
0519 и однесе рањену дјевојку.
0520 Пред чардак је Аљо долазио,
0521 пред чардака Омер-бајрактара.
0522 Цуру скиде са дората свога,
0523 па дјевојку мајка дохватила,
0524 па се Аљо натраг повратио,
0525 па на логор и он ударио.
0526 Тамам Аљо удри на логора,
0527 војска стиже Личког Мустај-бега.
0528 С три им стране Турци ударише,
0529 пушка пуца како шмрековина.
0530 Војске су се слатко удариле.
0531 Колко су се слатко удариле,
0532 све је једно друго префатило
0533 за вратове и за косе црне.
0534 Никако се пушка не чујаше,
0535 веће звекет од бриткога гвожђа.
0536 Полијећу са јунака главе,
0537 јека стоји љута рањеника,
0538 пролијећу коњи без јунака,
0539 а јунаци без добрије коња.
0540 Неко вели: „Јао, моја мајко!”
0541 Једни вичу: „Не помаже мајка,
0542 мач и сабља, и отац и мајка.”
0543 Тукелину разбили су војску,
0544 вас су сибјан Турци повратили.
0545 Побјеже им Тукелија бане,
0546 уфатише Гргора сердара,
0547 ухвати га Хоџић Ибрахиме.
0548 Вратише се у Канижу Турци.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, Из рукописне оставштине Косте Хермана, редакција, увод и коментари Ђенана Бутуровић, Сарајево, 1966.